Такозвани глобалисти никада неће бити у стању да цео свет ставе под једну заставу. Увек ће да постоје суверене нације и државе које ће да аплаудирају својим сународницима, да машу својим заставама и да навијају за своје. Зовите их патриотама, националистима па и шовинистима
Човек је друштвено биће, ретко живи сам или само за себе. Ако си успешан нормално је да се радујеш своме успеху. Ово осећање среће загрева душу, дође човеку да некога загрли, да своју срећу подели са другима, чак и ако не осећају ту срећу. На неким спортским такмичењима, рецимо у фудбалу, твој тим постигне гол, прво што желиш да учиниш је да погледаш лево и десно и да саставиш длан са дланом свога комшије (’’ Дај ми пет’’!, рекли би Американци). То је нормално. Човек има осећање да је и он учествовао у постизању тог гола.
Већ годинама цела српска нација лети на крилима тениског рекета Новака Ђоковића, још увек најбољег тенисера света. За нас је он и патриота, српски патриота. Када бодримо њега ми бодримо и своју Србију, а симбол те нације је српска застава црвено-плаво-бела. Док навијамо за Ђоковића ми не ниподаштавамо никога, не исмевамо га без обзира на његову народност, боју коже или вероисповест. Неко може да нас критикује да смо исувише националисти, чак и шовинисти. У почетку вимблдонског тениског турнира Србима су одузимане српске тробојке при улазу у тениски комплекс како би спречили махање тим заставама и бодрење наших учесника на турниру. То је претерани национализам, чак и шовинизам, неки би казали. Хрватски фудбалски тим носи мајице све у знаку хрватског националног амблема. Да ли је то патриотизам? Национализам? Или чак и шовинизам? Могло би потврдно да се одговори на сва три питања, зависно од тога из којег угла се гледа. Можда ја не уживам гледајући хрватске симболе али ме то много не смета, па зашто би некоме другом сметало? При свечаности отварања Олимпијских игара свака нација маршира под својом националном заставом, у неким случајевима сваки атлета носи своју малу заставицу и њоме маше. Истовремено нико не пали или скрнави ничију заставу.
Када је извесна порториканска тенисерка освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Јапану она се увила у порториканску заставу, а ја сам јој аплаудирао, посебно због тога што је то била прва златна медаља у њиховој историји. Нисам сматрао да је то био претерани национализам или шовинизам. Постоје само три могуће медаље које могу да се освоје: бронзана, сребрна и златна. Можете да замислите колико се учесника враћа кући а да не дођу ни близу медаље, било какве медаље. Могу да замислим како се осећају и колико им се одужи тај повратак кући.
Зато пустимо људе нека прослављају успехе својих националних јунака, пустимо их да машу својим заставама, свакоме је дата иста прилика да победи. На подијуму стоје заједно победници оне три медаље, али се изведе национална химна само онога атлете који је освојио златну медаљу. Замислите да стојите до победника златне медаље, рецимо једног Израелца, а ви сте Палестинац? Или, ви сте Хрват а стојите до Србина који је освојио златну медаљу? Вероватно вам се чини да та химна никада неће да престане.
Такозвани глобалисти никада неће бити у стању да цео свет ставе под једну заставу. Увек ће да постоје суверене нације и државе које ће да аплаудирају својим сународницима, да машу својим заставама и да навијају за своје. Зовите их патриотама, националистима па и шовинистима, зовите их како хоћете.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
