Одлука Одбора за људска права и слободе Скупштине Црне Горе да не подржи предлог политичких провокатора повезаних са бившим режимом, да Скупштина усвоји резолуцију о „геноциду“ у Сребреници, корак је у добром смеру. Међутим, та одлука ипак носи чисто симболички и консултативни карактер и неће утицати на стављање саме резолуције на дневни ред Скупштине, што би се по свему судећи могло догодити већ следеће недеље.
Ситуација која се изродила из питања подло постављеног министру правде Црне Горе, какав је његов став према наводном геноциду у Сребреници, и његовог беспрекорно правилног одговора да ће се моћи сложити да се тамо догодио геноцид тек када буде видео доказе за то, неумитно подсећа на сижее неких оперета из прошлости које су у то време и званично биле оцењене као понижавајуће за Црну Гору и њене установе. Институт посланичког питања, чија сврха у демократским системима је добро позната, изборни губитници у Црној Гори грубо су злоупотребили не да од надлежних званичника сазнају неке чињенице од јавног интереса, него да вођени својом уском политичком рачуницом највише представничко тело своје земље претворе у оперетску бину, али са врло озбиљним последицама по његов углед и стабилност државе.
Скупштина Црне Горе ни по коју цену не би смела капитулирати пред провокаторима нити усвојити перфидно подметнуту резолуцију чија је суштина у опреци са проверљивим чињеницама и која задире у спорна питања која се у потпуности налазе изван легитимних ингеренција и сфере надлежности једног законодавног тела.
Први и основни закон часно вођене политике је поштовање према истини. Наводни геноцид у Сребреници није утврдио ниједан компетентан чинилац, нити расположиви докази указују на то да се догодио. Наратив у том смислу после 1995. године кренуо је у домену светских медија, да би га затим прихватили страни политички центри са јасном агендом да помоћу такве исконструисане оптужбе дискредитују један народ и изврше снажан притисак на његове корумпиране представнике и беспомоћне установе. Тај наратив је уобличио и пресвукао у псеудојуристичко рухо илегално саздани Хашки трибунал, формиран без упоришта у Повељи Уједињених Нација или неком другом извору међународног права, а са специфичним задатком да својим нарученим пресудама озваничи и утемељи пропагандну верзију сребреничких догађаја.
Скупштина једне озбиљне државе не сме да доноси ни законе нити резолуције, који би били одраз њеног колективног става, на основу постулата који су изразито спорни и за које се не би могло рећи да поуздано одражавају пресек расположивих сазнања из области на коју се односе.
Наратив о „геноциду“ у Сребреници не задовољава ни најосновније критеријуме веродостојности. Главне околности тог догађаја (инкриминисана радња односила се не на групу у општем смислу него искључиво на војноспособне заробљене мушкарце одређеног узраста, и поред тога безбедна евакуација жена, деце, старијих мушкараца и других сегмената становништва сребреничке енклаве) неуклопиве су у критеријум Конвенције о геноциду да радња мора бити мотивисана специфичном намером да се истреби, у потпуности или значајном делу, нека етничка, расна или верска група као таква. Самим тим, постоји оправдана сумња да би се оно што се у јулу 1995. године догодило на подручју Сребренице могло подвести под квалификацију геноцида.
Позивање на пресуде Хашког трибунала не решава и не мења ништа. Чак и када би оставили по страни врло утемељене сумње које постоје у односу на легитимитет те установе, изабрани представници једног народа, уколико су одговорни, морали би да поставе питање на основу каквих доказа је тај суд извео своје закључке, без обзира на то шта је у својим пресудама објавио. То је једини приступ којег би одговорни посланици у парламенту једне озбиљне државе требали да се држе по овом, или било којем другом питању које би се нашло пред њима као предмет скупштинске расправе.
Отворено је питање колико су се посланици у Скупштини Црне Горе бавили сложеном проблематиком Сребренице и колико о томе знају. Ако је тачна претпоставка да се тим питањем нико од њих никада није студиозно бавио и да мимо површних извештаја који годинама циркулишу у медијској сфери они о томе не располажу никаквим научно утврђеним подацима, гласање поводом резолуције о Сребреници тиме је потпуно обесмишљено а његови резултати, какви год били, унапред су лишени икаквог озбиљног или морално обавезујућег дејства. Највише што би такав чин могао да представља је један празан, ритуални политички акт где Скупштина Црне Горе не изгласава неку одлуку на начин који би по дубини њених разматрања могао да јој служи на част, већ да просто потврђује своју слепу и сервилну оданост доминантним политичким митовима данашњице и центрима моћи који их намећу. Не само то, већ би уједно тим чином потврдила и велики део увредљивих инсинуација из оперете Die Lustige Witwe, због којих је Влада Црне Горе, која је тада држала до достојанства свога народа и своје државе, својевремено потражила задовољштину пред судом.
Али мимо свега напред изложеног, поставља се и једно друго важно питање фундаменталне природе. Шта Скупштину Црне Горе уопште чини позваном да се изјашњава по једном питању које се на Црну Гору уопште не односи? Одакле Скупштина, узимајући у обзир Устав и законе Црне Горе, а посебно Европску конвенцију о људским правима, црпи овлашћење да забраном негирања неутврђеног геноцида који се наводно догодио али на територији друге државе и у коме, чак и да се десио, нико и не тврди да су учествовали грађани Црне Горе, дакле потезањем и изјашњавањем по једном питању које се у потпуности налази изван законског описа њеног посла, Скупштина Црне Горе својим грађанима који имају другачије гледиште ускраћује право на јавно испољавање слободно формираног мишљења?
Очигледно је да ова дејства, која се предлажу црногорским посланицима, немају никакву законску подлогу и да су са становишта грађана Црне Горе, од чијег пореза посланици примају плату, та дејства, или боље рећи вашарска препуцавања у ову материју сасвим неупућених особа, чисто траћење времена. Али је подједнако очигледно и то да се ради о обавезном политичком театру, данку који посланици плаћају захтевима који се испостављају изван географских и политичких граница Црне Горе, које плебисцитарна већина Црногораца са индигнацијом одбацује, али којима се на нивоу јавне политике „мора“ изаћи у сусрет.
Наравно да не мора. Све што је потребно да се то не догоди, без обзира на претње и притиске, ма колико бруталне, је један део анатомије који се зове – кичма.
Али то управо и јесте анатомска одлика која је, услед дуготрајно форсиране негативне селекције, из јавног живота, а посебно из оног његовог сегмента где су морал и истина најкритичнији – политике, скоро сасвим нестала.
Резултат тога је бизарна ситуација да постоји висок степен вероватноће да ће комбинација посланика бившег режима, уз подршку неколико посланика опортунистички инфилтрираних у већину која подржава садашњи, и уз неопростиво ћутање и неизјашњавање у формалном смислу највише извршне инстанце, довести до усвајања једне мере коју протежирају снаге које је црногорски народ отерао са власти а којој политички чиниоци које је изгласао немају храбрости да се одлучно супротставе.
Мада математика, нажалост, говори у прилог вероватном усвајању у Скупштини Црне Горе накарадне Резолуције о Сребреници, наша је обавеза да тај чин енергично жигошемо у име народа Црне Горе – без обзира на понашање његових формалних представника и на мотиве за њихово понашање – и да га унапред прогласимо морално ништавним, као бедни производ незнања и политичког кукавичлука.
Историјски пројекат Сребреница
