Занати и традиција, значајни су елементи етничког идентитета сваког народа
Златарска и сајџјска радња Сретена Петровића и синова- Ужице“, основана 1870. године препоручује своје богато стовариште разноврсних сатова, вереничког и венчаног прстења, ланаца, медаљона, брошева, табакера, будилника „Јунгханц“, наочара и цвикера у свим величинама, разних ствари од кина- сребра, за поклоне и честитања. Радња прима све врсте сатова на оправку са гаранцијом. Купујемо старо злато и сребро уз највишу дневну цену. У нашој радњи цене солидне, за израду и квалитет јамчи мој досадашњи рад…“
Ето, тако је пре скоро век ипо „гласила реклама“ за најстарију од занатских радњи у данашњем Ужицу. Радњу као кујунџијску основао је један од најзначајнијих занатлија старог Ужица, мајстор Сретен Петровић и до данас су је сачували његови потомци, а како је протицало време, прилагођавали су делатност, не затварајући никада радњу, коју данас, након смрти Драгомира Петровића, познатог и јединог ужичког сајџије, води његова супруга, Светлана Петровић, надајући се да ће једна од кћерки наставити и сачувати дугу породичну традицију. Ужички Народни музеј недавно је приредио изложбу под именом „Време, протицање и отицање“ посвећену историји рада занатске радње у Ужицу која је једина одолела разним временима и искушењима, а кроз генерације ове занатске породице, „прати“ се и историја ужичког занатства.
Ужице, чаршија заната и занатлијских еснафа
У хроникама половине 18. и почетком 19. века забележено је да у ужичкој вароши цветају занати. Путописци који обилазе овај део Србије говоре о Ужицу као шехеру са великим бројем заната, а већину заната „држали“ су Турци. Тако је забележено да су се „ у Старој чаршији испод града, поред реке Ђетиње, све до циганске мале, збиле мале турске радионице и трговине, највише је папуџија, сарача, бербера, поткивача, ледера (кожара), табака….“ Ужички занати процват доживљавају крајем 18. века, али ратови утичу да се једна по једна занатска радња затвара, тако да већ почетком 19. века преовладавају породичне задруге и кућна радиност. Стање се променило када хатишерифом 1833. Кнежевина Србија стиче аутономију, а у ужички крај долази бројно српско становништво са подручја Црне Горе и Херцеговине. У Ужицу занатство поново оживљава, а „по једном документу Кнежевске канцеларије из 1836. само у тој години у Ужице долази 60 занатлија…. па је око 1845. у граду било 119 занатлија, а у целом срезу ужичком, 534 српских занатлија“. Записано је и следеће: „Ради заштите економских интереса, а посебно од конкуренције турских занатлија, стварају се еснафска удружења, а још пре доношења еснафске уредбе 1840. у Ужицу је основан табачко-ћебаџијски еснаф у који улази 12 мајстора. Одмах затим, формиран је и механско-пекарски еснаф, а у наредним годинама удружују се трговци и бакали, обућари, абаџије и терзије, дунђери, зидари и опанчари и сарачи, а 1865. у Ужицу се оснива Мешовити еснаф, чију организацију чине малобројне занатлије. У њему је 5 златара, 5 бравара, 5 поткивача, 3 казанџије, 3 воскара 6 бербера 1 сајџија, 1 мумџија и 1 лимар. По одласку Турака из Ужица, повећава се број занатлија, и шездесетих година 19. века, Ужице има 12 еснафа,“ а само у пекарско- механски еснаф примљено је 139 лица за мајсторе еснафа. Поред заштите економских интереса и решавања струковних питања, еснафи су од својих средстава финансирали и улепшавање града,“ па тако у центру, поред Цркве, поклањају чесму, а теразијски и трговачки еснаф поклањају сат који се монтира на торањ Цркве. …“ Све је тако трајало до краја 19. века када занатство угрожава фабричка производња која долази из западноевропских земаља, еснафи западају у кризу, а ни формирање мањих занатских удружења није помогло, па су хроничари забележили да се најпре уочава пропадање златарског заната, неки припадници овог заната мењају струку, одлазе у механџије, сајџије, ливце месинга. Распадање занатлијских еснафа наставља се и почетком 20. века, а како се наводи, њих у том периоду највише угрожава бесправно обављање занатских послова од стране сељака-мајстора. Тако се један по један занат у Ужицу почео гасити, а у периоду између два рата, Ужице је имало око 100 занатских радњи мањег обима, само власник и један, или два радника. Највише је било пекарских, месарских, кројачких, ковачких, обућарских и опанчарских радњи. Кратак успон занатства у Ужицу забележен је после 1930. Пред почетак Другог рата, 1939. „било је пријављено 373 занатлије и 47 заната, и Ужице има 206 занатских радњи“. А после рата, знамо како су занатлије „платиле цену свога рада“ тако да данашње Ужице има само обрисе вароши, малог Цариграда, кроз коју се „ не могаше проћи од ћошака и ћепенака, од дућана и базерђана..“
Сретен Петровић, познати ужички кујунџија
Све буне, ратове, кризе, пребордила је најпре кујунџијска, а потом сајџијска и часовничарска радња „Петровић и синови“. Њен оснивач био је кујунџија Сретен Петровић. Према породичним документима породица Петровић у Ужице доселила се из старе Херцеговине. Изградили су кућу у делу вароши који се и данас зове Царина. Сретенов отац Тодор био је познат по изради кантара. Имао је четворо деце, сина Саву који је био сапунџија, Сретена кујунџију, Јована златара, и кћерку Јованку. Умро је релативно млад. Сретен је рођен 1846. године, изучио је кујунџијски занат и 1870. отворио своју радњу, пет година касније издато му је еснафско писмо, које се данас чува у збирци ужичког Народног музеја, а у породичној документацији сачувано је и уверење којим се одобрава Сретену да „може свуда у Србији упражњавати „меанску“ радњу, а на основу поднете сведоџбе о свом владању и досадашњем начину занимања“. Као добар мајстор, Сретен се успешно бави кујунџилуком, и израђује накит, односно прстење, пафте, челенке, наруквице, тепелуке, ланце, ланце за сатове, а ради и посуђе, тацне, есцајг. Прави и украсе за оружје, окове за књиге и старе албуме. Све те предмете израђује искључиво ручно, од сребра. Врло брзо се прочуо у ужичкој вароши по квалитету рада, и добија статус угледног грађанина и цењеног мајстора. Десетак година након оснивања радње, постаје помоћник старешине Мешовитог еснафа, а постаје и члан комисије за добијање калфенског писма на испиту за кујунџијског калфу. Око 1890. Сретен постаје старешина Мешовитог еснафа, а на документима са почетка 20. века, већ се потписује као златар. Било је то време када престаје потреба за производима кујунџијске израде, и Сретен као и остале ужичке кујунџије, полако се орјентише за израду златарских предмета који тада као мода стижу из европских земаља. Од злата Сретен прави накит, највише прстење, наруквице, брошеве, али и употребне предмете попут послужавника, комплета за слатко, свећњака, ваза…. Знало се, одређени грађански слој је свој статус показивао и поседовањем луксузних предмета израђених од злата, па је тако Сретен увек имао посла. Сретен је од вештине својих руку пристојно зарађивао, купио је велику кућу у којој је живео са супругом Катом и децом. У приземљу куће је имао своју радионицу. Данас се у у етнографској збирци ужичког Музеја чувају три пафте које је један колекционар из Београда купио од Сретена Петровића 1930. Претпоставља се да је Сретен у својој радњи, у залихама, имао овакву врсту робе, јер већ почетком 20. века долази до стагнације златарског заната, а остала су и документа по којима се види да тада Сретену посао опада, да тешко набавља сировину, да мора подизати кредите.
Синови, наслеђују и настављају занат
Сретен Петровић умро је 1932. и остао је запамћен као последњи грађанин Ужица који је до смрти носио српско грађанско одело оријенталног кроја, са чакширама и свиленим појасом, ферменом и фесом. Свирао је флауту, а стари Ужичани су га помињали као човека увек спремног да заигра коло. Био је донатор постављања сата на ужичкој цркви и финансирао је одржавање коњичких трка у околини Ужица. Остао је запамћен и по сталном донирању прилога за Хиландар, а његов еснаф увек је помагао немоћне и сиромашне грађане. У историји ужичког занатства, Сретена Петровића памте и као учесника Светске изложбе у Паризу 1900. На овој изложби Србија је изложила и путир на стопи, који је израдио Сретен, специјално за ту прилику. Тадашња научна јавност одала је велико признање занатским производима из Србије, међу њима посебно Сретеновом путиру од сребра, који се данас чува у Етнографском музеју у Београду. Са супругом Катом Сретен је имао синове Ристу, Радисава и Милуна, и кћерке Раденку и Радмилу. Како је било уобичајено, Сретен је своје синове дао на занат, Риста на кујунџијски, а Рада и Милуна на сајџијски. Ристо је решењем Мешовитог еснафа 1897. произведен у калфу са калфенским правом, а сајџијски занат је завршио у Братислави. Кратко је радио у очевој радњи, а онда се преквалификовао и у приземљу заједничке куће отворио кафану „Зелени венац“, ова кафана је имала и локални назив „Монте Карло“, јер се у њој, у вечерњим сатима, играо покер. Редовни гости Ристове кафане, записао је књижевник, Милутин Ускоковић, били су ужички професори Жика Радуловачки и сенатор Павле Вујић, директор Гимназије, као и власници хотела „Палас“, „Златибор“ и Париз“. Риста Петровић, према сећањима суграђана,“ увек је био лепо обучен, имао је свој писаћи сто у кафани, за којим је често седео и нешто правио.“
Сајџије Раде и Милун, рат и служба код краља Александра
Средњи Сретенов син, Радисав Раде Петровић почео је са изучавањем часовничарског заната у Београду и Кикинди, а 1904. поред очеве кујунџијске радње, отворио је своју часовничарску радњу. Осећајући дух новог времена, осим поправљања сатова, набављао је и продавао златни и сребрни накит модерног дизајна, касније и оптику. Робу је до почетка Првог рата набављао према бечким каталозима, а касније, преко фирми у Цељу и Загребу. До 1932. заједничка радња звала се „Сретен Петровић и синови, златари и сајџије“, после тога мења назив у „Петровић задруга“, која је била власништво све тројице синова Сретена Петровића. Најмлађи Сретенов син Милун, такође је изучио часовничарски занат и то у Братислави. Када се вратио у Србију, 1914. прикључио се српској војсци у Првом светском рату, и распоређен је у краљеву пратњу, често је возио регента Александра, тако да је и после рата дуго важио за „дворског шофера“. Милун је мајсторско писмо добио 1922. издато од еснафске управе свију заната у Крушевцу. Поред часовничарског посла, Милун је био заступник „Форда“, продавао је аутомобиле и аутомобилске делове. Његов салон се налазио у приземљу заједничке куће, између кујунџијско-сајџјске радње оца Сретена и кафане брата Риста. Ужичани се сећају да се на Милуновом салону у то време вијорила америчка застава. Милун је носилац Албанске споменице, као и његов брат Ристо, али и посебног одликовања за заслуге краљу Александру Карађорђевићу и његовој породици. По казивању његове унуке Љиљане Гвардиол, ово краљево одликовање је доживотно Милун носио на свом реверу, чак и за време комунистичке власти. Остао је запамћен и као дружељубив Ужичанин и велики боем.
Време се мери на други начин
Раде Петровић, часовничар, умро је маја 1944. а годину дана касније, умро је и његов брат Ристо, кујунџија и кафеџија, најстарији Сретенов син и наследник на старешинству породичне задруге. Ристо је имао једног сина Добрила који се као студент права прикључио КПЈ и погинуо 1942. а средњи Сретенов син Раде имао је три сина, Драгана, Данила и Илију. Нико од њих није наставио породични занат. У радњи „Петровић и синови“, после Другог рата остао је само најмлађи Сретенов син, Милун, који се од продаје аутомобила, окренуо породичном занату и 1945. отворио часовничарску радњу „Милун С. Петровић“. У њој је Милун радио све до смрти 1960. Стари Ужичани који су долазили често у радњу и добро познавали Милуна, кажу, умро је од туге за сином Сретеном, учитељем који је радио у радњи са оцем све до изненадне смрти у 28. години живота. Иза Сретена, Милуновог сина, остало је двоје деце, син Драгомир и кћерка Љиљана, удата Гвардиол, архитекта, која живи у Београду.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
