- • Комад оружја после много година завршио у рукама сина Јарослава Мацана, који је од тог пиштоља, сасвим је могуће – и сам страдао у масовном стрељању талаца у Краљеву, када је немачка СС дивизија, стрељала (именом и презименом утврђених) најмање 2.239 људи •
Тешка ситуација у којој се данас налази читав свет, због брзине ширења инфекције коронавирусом, подсећа све нас и на нека ранија тешка времена. Овај текст из заборава извлачи причу о пиштољу којим су „оверавани“ таоци (они који су показивали знаке живота после стрељања) у Краљеву 1941. године. Тај „уклети пиштољ“ чак ни Немци нису желели да задрже. Онако како то само живот може да „удеси“, догодило се да је тај комад оружја после много година завршио у рукама сина Јарослава Мацана, који је од тог пиштоља, сасвим је могуће – и сам страдао у масовном стрељању талаца у Краљеву, када је немачка СС дивизија, стрељала (именом и презименом утврђених) најмање 2.239 људи,.
Данас осамдесетседмого-дишњи др Григорије Мацан, одавно пензионисани професор Шумарског факултета у Београду, имао је само осам година када је Краљево задесила најстрашнија јесен у историји града. Његов отац Јарослав Мацан дошао је на наше просторе из далеке Русије. У Краљевину Југославију стигао је 1920. године као руски емигрант. После додатног школовања на Богословији у Призрену и на Учитељској академији у Скопљу, службовао је као учитељ. Априлски рат 1941. године породицу Теодосије (Тоске) и Јарослава Мацана затекао је у Штипу. Када су тај македонски град окупирале бугарске снаге – породица Мацан са троје мале деце (Соња, Александра и Григорије) протерана је у Србију где 7. јуна 1941. године од окупационих власти добијају избегличке легитимације.
Једног пазарног дана крајем августа 1941. године, отац Јарослав и осмогодишњи Григорије затекли су се на пијаци са тезгама, које су се тада налазиле око Споменика српским ратницима. На ободу трга, запамтио је дечак Григорије, видео је тела двојице обешених мушкараца. Касније су сазнали да су обешени људи били устаници који су ухваћени у оближњем селу Врдила које су, пише у својим сећањима Григорије Мацан, Немци стрељали, а затим и обесили у центру града, верујући да ће тако застрашити остале грађане Краљева и одвратити их од оружане борбе.
„Међутим, током септембра 1941, било је више акција (рушење пруге Краљево – Скопље у Ибарској клисури, одношење три вагона муниције и наоружања из железничког тунела у Грдици, паљење сеника код аеродрома). У ноћи 10. октобра из правца Змајевца устаници су извели напад на Немце. Дан касније, Немци су одбили напад устаника и у појасу од око 200 метара ширине од моста на Ибру почели су да пале и да истерују људе из кућа, претећи да ће у противном бити – стрељани“, присећа се у записима који делом почивају и на сећањима његове мајке, др Григорије Мацан.
Код парка Пљакин Шанац, породица Мацан на силу се раздвојила, јер су Јарослава, као и остале мушкарце Немци ухапсили, а њихове супруге са децом су пустили према граду. Мушкарци су одатле спроведени у круг тадашње „Фабрике вагона“.
Општинска окупациона власт објавила је да породице талаца треба да им спреме оброке и да им донесу испред зграде тадашње општине. Григоријева мајка Тоска је за свог супруга носила оброке, а после првог дана враћена јој је корпа у којој је на једној дашчици Јарослав написао:
„Пошаљите ми дубоке ципеле и топао веш, јер копамо ровове, па ми је хладно“.
Са припремљеном храном и траженим стварима, Тоска је и 14. октобра 1941. године, са многим другим женама била испред зграде општине, све док се није појавио човек из полиције који им је вратио корпе и поручио да „онима у лагеру више ништа не треба!“
– Тих дана смо се још и надали. Као дете, мало сам разумео, али – мајка је схватила, а врло брзо добила и потврду да је отац стрељан у првој групи талаца. Дуго је плакала. Били смо смештени у објекту кафеџије Панте у чијем је дворишту била размештена позадинска јединица Немаца, који су често били припити. Један од тих војника стално је говорио: „Лагер никс гут, лагер капут!“ После два дана Немац, кувар који је помало говорио српски, позвао је моју мајку Тоску и дао јој неки предмет завијен у крпе „да му сачува на неки дан“. Рекао јој је да му је то дао један од официра који је долазио из лагера у којем су стрељали таоце и да „више не може да га држи код себе“ . Мајка је, не знајући о каквом се предмету ради (јер је био завијен у крпе), одлучила да га сакрије испод кревета нас деце. После неколико дана, позадинска јединица Немаца изненада је напустила Краљево – препричава сећања своје мајке Тоске Григорије Мацан.
Он памти и да је крвави октобар те године у Краљеву био препун кише и како су им Немци 20-ак дана после стрељања талаца дозволили да обиђу хумке. Нагазили су на даске, испод којих се из земље појавила крв, црвена, људска. То су слике које никада из свог сећања није могао да избрише.
Тоска је по одласку Немаца одлучила да размота крпе и изненађена схватила да је у питању официрски пиштољ марке MAUSER P.G. OBERNDORF. p. N.) Cal 7.65 произведен 1910. године) поред којег се налазила цедуља са неким бројем. Поново је замотала пиштољ и цедуљу у крпе, а затим све сакрила међу ствари које не користи често. Некада имућна учитељева жена надничила је да би прехранила децу и себе. За време летњег распуста 1943. године, надничила је са децом у селу Врбета код породице Дебљовић, а пре повратка у град, са домаћином куће разменила пиштољ за пакет са намирницама (брашно, јаја, сир). После рата Тоска је успела да ишколује обе кћерке и сина који је завршио Шумарски факултет на којем ће касније и докторирати.
Григорије је радио у шумарској оперативи, а 1962. године – Милош Јефтић, његов шеф, пре свог преласка на службу у Београд, поклања му пиштољ марке MAUSER P.G. OBERNDORF. p. N.) Cal 7.65 broj 599121. Григорије од свог шефа сазнаје да је пиштољ и његов шеф добио на поклон од М. Дебљовића из села Врбета код Губеревца, кад су вршили премер Дебљовићевог забрана. За пиштољ је постојала дозвола коју је код надлежних, са изјавом о поклону, Григорије превео на своје име.
Мајка Тоска и он убрзо, поређењем броја коју је, са цедуље остављене уз пиштољ она записала на неки од докумената, утврђују да је у питању исти пиштољ. Пиштољ су касније прегледали и добри познаваоци оружја, који су навели „да се може претпоставити да се ради о комаду оружја којим је вршено „оверавање“ талаца који су показивали знаке живота приликом стрељања октобра 1941. године“.
Григорије Мацан каже да је касније сазнао, мада не постоји и званична потврда, да је у питању мала серија таквих пиштоља које су користили чланови уже пратње Адолфа Хитлера. Он је, свакако, одлучио да пиштољ преда краљевачком Народном музеју, где се пиштољ и данас налази.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
