Сада, после величанствене победе Добра, Правде и Истине на Цетињу, куцнуо је час за одлучније деловање владе у Подгорици
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије устоличен је у недељу 5. септембра у Цетињском манастиру, уз повике „Достојан” из стотина грла. Свечани чин обављен је упркос свесрдном покушају насилника из редова присталица бившег режима и тзв. Комитског покрета да га спрече насилним средствима.
Након што је устоличен, митрополит Јоаникије је казао да се на Цетињу могло видети много подела којеasas су, како каже вештачки изазване. „Ми смо чинили све да их не буде, али требаће нам доста времена”, додао је он, али је указао да различита мишљења неће бити проблем ако има међусобног поштовања: „Размењујмо не пакост, већ добру вољу. Ако заједнички потражимо добро, мир ће нам бити још ближе“. Уз поштовање начела одвојености цркве и државе, митрополит Јоаникије је рекао да ће увек позивати све политичаре да се у интересу народа договарају и решавају велике проблеме у Црној Гори.
Патријарх Порфирије је на устоличењу рекао да је положај митрополита црногорско-приморског велика дужност и част: „доћи на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља до данас и после великог оца блаженопочившег митрополита Амфилохија“. Он је додао да је „мир овде потребнији него ишта”. „Ви сте овде да не питате ко је ко и ком народу припада, већ да отупљујете оштрице и спајате мостове”, казао је Порфирије.
„Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима“, поручио је патријарх Порфирије напуштајући Црну Гору. „Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву“, додао је, „али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком“.
Чак ни разуларено насиље „комита“, па ни претња убиствима Патријарха српског и новоустоличеног Митрополита црногорско-приморског, нису међутим подстакли западне душебрижнике ни „борце за људска права“ да се недвосмислено изјасне о драматичним збивањима на Цетињу у целини. Посебно пада у очи њихов мук о улози самог председника Црне Горе Мила Ђукановића у подстицању покушаја насилног спречавања једног верског обреда који се вековима врши на истом светом месту, чин који никога не угрожава и никоме нормалном нити добронамерном не треба да смета.
Западни дипломати на Балкану и њихови налогодавци, међутим, нити су нормални нити добронамерни; а о њиховим дукљанско.комитским пуленима да не говоримо. Склоност владајуће елите западног света ка постмодерномом поигравању стварношћу – што укључује измишљање нових нација, нових полних идентитета и вазда нових сексуалних оријентација – није једино, па ни најважније објашњење за симпатије које антисрпски „Милогорци“ уживају на обе стране Атлантика. Постоји и читав низ „реалполитичких“ разлога због којих Мило Ђукановић, премда осведочени аутократа и криминалац, већ преко две деценије ужива подршку Запада у целини, а САД пре свега.
ФЕНОМЕН ЂУКАНОВИЋ – Као главни носилац антисрпског пројекта, Ђукановић је све до недавно могао да рачуна испрва на дискретну, потом отворену, али вазда безрезервну подршку западних влада, политичких кругова и личности. Ово је у најновије време дошло до изражаја у крајње недипломатском притиску амбасада САД, Велике Британије и Немачке у Подгорици на премијера Здравка Кривокапића да у последњи час одустане од потписивања темељног уговора Републике Црне Горе и Српске Православне Цркве. Такав уговор већ постоји између црногорске државе и Ватикана и Исламске заједнице. Он је том притиску подлегао, што му је знатно срозало углед у просрпском и православном бирачком телу захваљујући коме је дошао на чело владе.
Рани раздор на линији Београд-Подгорица (1995-97) изазван је покушајем тандема Милошевић-Марковић да лансира ЈУЛ на целој територији тадашње СРЈ. Одбијање Мила Ђукановића да подржи промо-висање нове партије у Црној Гори (и да себи тако од готовог прави вересију) није имало идеолошку већ прагматичну позадину. То одбијање, међутим, изазвало је неверицу и бес у седишту тандема Милошевић-Марковић у Толстојевој 33. Уследио је Милошевићев неспретан покушај да премијера уклони са сцене преко тромог и политичким триковима далеко мање вичног Момира Булатовића.
Две године и десетак хиљада украдених гласова касније, Ђукановић је изашао из клинча са Булатовићем као победник. Његов конфликт са Милошевићем започео је као и сваки други унутарпартијски лом: као сукоб око власти и моћи. Завршио се, како то већ код партијских другова бива, као идеолошки. Он, међутим, није био у искушењу да себе види као изазов Милошевићу на нивоу заједничке државе. Његови су домети и амбиције вазда били усмерени на терен који је добро познавао и њиме све успешније манипулисао.
У првој фази сукоба Запад није похитао да Ђукановића отворено подржи. Не заборавимо да је у лето и јесен 1995. Милошевић себи зарадио поене у Вашингтону. Саучествовао је у ликвидацији РСК (мај-август) а потом у Дејтону без роптања је дао много више него што је очекивано или тражено – цело Сарајево, Горажде са коридором, Брчко – тако да је и Ричард Холбрук био пријатно изненађен његовом кооперативношћу. Већ следеће, 1997. године, клима се постепено мења. Наступа друга фаза Ђукановићеве еволуције, која траје до октобра 2000. Како се припремала агресија НАТО тако је Запад напокон „открио“ Мила Ђукановића. По кратком поступку један професионални апаратчик, који је са партијске функције са 29 година ускочио право у премијерску фотељу, добија придеве прозападног реформисте, савременог, динамичног лидера, поборника тржишних реформи итд. Толерише му се дувански шверц, који једним делом крпи буџетске рупе а другим помаже раст режимске криминалне олигархије блиско повезане са „бизнисменима“ типа Ћира Мацареле, Франћеска Прудентина, Ђерарда Куома, Филипа Месине и Санта Вантађата.
Ни разуларено насиље „комита“, па ни претња убиствима Патријарха српског и новоустоличеног Митрополита црногорско-приморског, нису међутим подстакли западне душебрижнике ни „борце за људска права“ да се недвосмислено изјасне о драматичним збивањима на Цетињу у целини. Посебно пада у очи њихов мук о улози самог председника Црне Горе Мила Ђукановића у подстицању покушаја насилног спречавања једног верског обреда
Крајем 90-тих Ђукановић добија логистичку подршку западних саветника, а пристижу и издашне донације западних влада. Црна Гора долази на друго место у свету по висини америчке помоћи по глави становника, одмах после Израела. Средства из Вашингтона делимично иду директно у буџет, за покриће пензија или за хитну куповину електричне енергије, а делимично за финансирање невладиног сектора који постаје значајан послодавац на подгоричкој сцени – и чији су пројекти и програми без изузетка били наклоњени суверенистима. Тиме се Ђукановићу олакшава стварање огромне полицијске структуре са паравојним потенцијалом, финансирање масивног државног апарата (чији припадници и чланови њихових породица развијају осећај зависности од режима) и јачање контроле над медијским простором. Истовремено његова реторика све више помиње и наводне структурне некомпатибилности Црне Горе и Србије.
Сходно промени акцената мења се и наступ пред страном јавношћу. Пребацује се на пројектовање имиџа Црне Горе као прозападне војно-политичке и историјске целине у односу на Србију. На домаћем терену Ђукановић се још увек уздржавао од јавног и безрезервног опредељења за суверенистички курс, али је заговарање те опције препустио медијима и функционерима нижег ранга.
Са падом Милошевића 5. октобра 2000. наступа трећа фаза Ђукановићеве еволуције, фаза која траје до данас. Одлазак са сцене Милошевића изискивао је или почетак потраге за функционишућим моделом заједничке државе, или пак отворено приклањање тврдо сепаратистичком курсу. Ђукановић се определио за ово друго, неумитном логиком политичких, финансијских и личних интереса олигархије коју он сам оличава и чијем је настанку допринео. Ти интереси изискују стварање суверене државне структуре која је неподложна механизмима правне регулативе.
Наведена мотивациона структура Ђукановића и његовог окружења створила је политички миље у коме циљ суверености више није питање политике већ судбине: два смо света. У тој визури Црногорци не само да нису Срби, бивши или садашњи, већ су од Срба били вазда угњетавани и од Србије су још увек угрожени. Еволуција вредносних поставки суверенистичког пројекта тако је малтене неумитно наметала окретање идеолошком наслеђу Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, уз ослонац на до тада сасвим маргиналне теоретичаре дукљанске верзије црногорске „етногенезе“, историје, културе, језика и духовности.
Нови курс захтевао је и нове облике наступа пред светом. Изискивао је придобијање лобистичко-пропагандне подршке заговорника тврде србофобије у спољном свету, пре свега у САД. Та подршка није изостала од оног тренутка када је Ђукановићевим саговорницима постало јасно да је овог пута заиста спалио мостове за собом и да је отворено антисрпска опција постала његово стратешко опредељење. После 2000. у подршци том опредељењу значајну улогу имао је финансијски снажан албански лоби .
Са успостављањем антагонистичке дистанце према Србији и српству као основи свог суверенистичког пројекта, Мило Ђукановић придобија благонаклоност доминантних елита западног света. Определивши се за дукљански мит он је пригрлио културни образац заснован на контра-реализму: ми нисмо оно шта „објективно“ јесмо (порекло, наслеђе, традиција, колективна сећања), већ оно шта кажемо да јесмо. Носиоцима постмодерних образаца свако даље постојање српског идентитета Црне Горе, заснованог на аутентично српским вредносним темељима и духовном наслеђу, представља недопустив анахронизам.
Премда западни носиоци моћи такво признање Србима никада неће отворено упутити, опстанак таквог простора њима додатно представља сметњу и као могући извор субверзије у срединама где је посао наизглед приведен крају. Допустити опстанак неког културног простора у коме црногорски Срби као Матија Бећковић бивају објављивани, читани, па чак и награђивани, поред живих, здравих и за сваки задатак орних перјаница Хелсиншког одбора, недопустиво је, баш као што је недопустив неометани опстанак Астериксовог села у сенци римских гарнизона.
Још 1997. године Мило Ђукановић је направио избор који има судбински карактер. Везао је своје монтенегринство, наслеђено од Секуле Дрљевића, за тезу о великосрпском злу, реметитељству, агресији и тежњи за својатањем туђег. То је стара теза која има своју бечку, берлинску, ватиканску, британску и америчку варијанту већ дуже од једнога века. Читав естаблишмент настао на темељима Ђукановићевог пројекта, оличен у ДПС-у и у кримогеним структурама црногорске дубоке државе, приклонио се хашкој конструкцији новије српске историје као „заједничког злочиначког пројекта“ од Илије Гарашанина до данас. Њихова варијанта црногорског идентитета неминовно завршава у усташтву: Срби су генетски склони колективној психози у чијем је корену опседнутост култом (крст часни, Милош, Лазар, Косово, Видовдан, царство небеско, итд.) који је неспојив са савременим идентитетом.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
