Шесторица јунака ове приче, који су из пакла извукли животе сабораца, нису јунаци зато што су имали оружје у руци. Они су јунаци јер су, под кишом метака, бирали да спасавају – а не да се спасавају
Рат на Косову и Метохији 1998–1999. године био је крвав и немилосрдан, вођен у веома сложеним околностима. У борбама тадашње војске Савезне Републике Југославије и полиције против Ослободилачке војске Косова, уз све веће мешање страних сила, земља је била пред огромним искушењем. Када је 24. марта 1999. године НАТО, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, започео бомбардовање, тама је прекрила небо: ударани су војни положаји, али и мостови, болнице, фабрике, гинули војници, полицајци, али и цивили, међу њима и деца.
У том мраку, у свету где је смрт била свакодневица, рађале су се и приче о људскости и херојству – тихе, ненаписане, али неизбрисиве. Зато што у добу у којем рат брише границе живота и смрти, највећи тријумф није победа над непријатељом, већ спасавање живота ближњег, прича о ономе што су, баш у пролеће 1999. године, учинили капетан Данило Миловановић, командир вода Ненад Чурлић, десетар Срђан Ћилерџић и војници Срђан Радовић, Радиша Терзић и Драган Бошњовић, заслужује да буде испричана.
Њих шесторица, припадници 252. оклопне бригаде Војске Југославије, уписали су се у историју, не због броја испаљених метака или заузетих положаја, већ због онога што су „понели“ из пакла рата – шест рањених сабораца које су извукли из сигурне смрти.
Дан када су животи висили о концу
Пролеће 1999. – док НАТО авиони надлећу небо Србије, а српске јединице на Косову и Метохији држе положаје под константним притиском. У једном од окршаја, јединица Посебне полиције, негде између села Резале и Ликошане на Косову и Метохији упада у клопку. Рањених је више, а помоћ стиже са неочекиване стране.
Капетан Данило Миловановић, водник Ненад Чурлић, десетар Срђан Ћилерџић и војници Срђан Радовић, Радиша Терзић и Драган Бошњовић, припадници 252. оклопне бригаде из Краљева нису размишљали. Кренули су одмах.
„Чули смо преко везе да траже спас. Капетан Миловановић је рекао: „Идемо по њих“. Нисмо питали како, нисмо размишљали да ли ћемо преживети. Меци су летели око нас. Звук поготка у тело, запомагање, страх… али повратка није било“, присећа се десетар Срђан Ћилерџић.
Под кишом метака, трчећи кроз блато и дим, шесторица из 252. бригаде извлаче једног по једног рањеника.
„Сећам се запомагања, сећам се пуцњаве, али оно што никад нећу заборавити јесте осећај да морамо да извучемо браћу. Моја униформа је била изрешетана, четири метка су је пробила, а мене ниједан није погодио. То је дар од Бога“, говори Ћилерџић.
Под кишом метака успели су да извуку шест рањених полицајаца. То није била војничка дужност. Била је то одлука срца. За других пет војника, нажалост, није било спаса.
Глас спасених
За једног од рањених, Жељка Алимпића, то је био тренутак између живота и смрти.
„Да није било њих, мене данас не би било. Њихова храброст је мој нови живот. Дуг који не може да се врати, али може да се памти и преноси даље“, речи су Алимпића..
Посебно дирљиво је што је Ћилерџић годинама био уверен да Алимпић није преживео. Тек после више од две деценије, сазнао је да, срећом, није тако било.
Тишина која је трајала 26 година
Није најважније, али јесте питање – зашто јавност о овом све донедавно ништа није знала? О овом подвигу није се говорило, не из стида, већ из скромности. Рат је донео превише бола, па се тек годинама касније, кроз личне контакте и сећања, сазнало се ко је тог дана извукао рањенике из ватреног пакла.
У време када су се у вестима свакодневно преносиле приче о смрти и последицама бомбардовања, губицима и политичким преговорима, овакве приче ретко су добијале простор. Самим актерима то није сметало: веровали су да су урадили само оно што се од њих очекивало. Већ неколико година, сваког 24. марта, они који су спасавали и они који су спасени окупљају се у тишини: да се сете оних који нису имали срећу да преживе то зло време и да не допусте времену да велом заборава прекрије сећање на те људе.
На комеморацији 30. августа ове године у манастиру Жичи, шесторица јунака ове приче, као и много других учесника рата тог доба, примили су признања. У тишини, пред саборцима и породицама, као потврду да херојска дела не застаревају. Тог дана припадници 35. одреда Посебне јединице полиције (ПЈП), чији су људи тада спасени, уручили су признања својим спасиоцима. Додељене су и Косовске златне и сребрне споменице породицама погинулих и рањеним припадницима ПЈП.
То није био само чин захвалности, већ сусрет прошлости и садашњости. Тренутак када се сећање претвара у завет.
О 252. оклопној бригади
Формирана још 1973. године у саставу ЈНА, са седиштем у Краљеву, 252. оклопна бригада у рату на Косову и Метохији била је део Приштинског корпуса Војске Југославије. Иако је позната под називом „оклопна“, њена снага није била само у тенковима Т-55 и Т-72, јер је бригада имала и механизовану пешадију, артиљеријске јединице, противваздухопловну одбрану, инжењерију, извиђаче и санитет.
Имала је више од 2.000 припадника, претрпела је тешке губитке, али је у војним аналима остала запамћена по изузетној издржљивости и храбрости својих војника. Највреднији траг који је оставила није у бројкама, већ у причама о људима који су, попут шесторице војника код Резала, изабрали да под кишом метака спасавају друге.
Рат и људскост
Рат најчешће показује оно најгоре у људима – мржњу, страх, освету. Али понекад, у његовом најмрачнијем часу, заблиста оно најбоље. Спремност да се ризикује сопствени живот да би се спасао туђи.
То је оно што су учинили Миловановић, Чурлић, Ћилерџић, Радовић, Терзић и Бошњовић. Њихова храброст није мерена освојеним положајем, већ животима које су вратили из смрти. И то их чини вечним.
Постоји много начина да се памти историја. Један су статистике и бројеви – колико људи је погинуло, колико метака испаљено, колико дана је трајала борба. Али, постоји и други начин – да се запамте имена и дела оних који су у најтежим тренуцима показали људскост.
Шесторица јунака ове приче, који су из пакла извукли животе сабораца, нису јунаци зато што су имали оружје у руци. Они су јунаци јер су, под кишом метака, бирали да спасавају – а не да се спасавају.
Зато заслужују да остану запамћени као пример да ни зло рата не може да победи добро у људима. Нека његова клица заувек остане.
