У тамници бејах, и дођосте к мени. (Мат. 25:36)
У данима пред Рождество Христово – први од дванаест великих Христових празника – када су писани ови редови, наведене речи моћни су подсетник на наше позвање да посећујемо затворенике и бринемо о њима. Тиме испуњавамо своју хришћанску дужност, испољавамо Христову љубав и учествујемо у Божјој мисији да донесе наду сужњима. На то нас подстиче и св. Павле у својој посланици Јеврејима: „Сјећајте се сужања као да сте с њима оковани…“ Служећи њима служимо самом Христу.
Светли пример такве службе у СПЦ пружа нам протојереј-ставрофор Војислав Билбија, старешина храма Св. Тројице у Ротердаму. Од краја прошлог па све до почетка треће деценије овог века о. Војо је имао захтевну али драгоцену мисију у притворној јединици хашког трибунала у Схевенингену. У том затвору били су заточени многи познати Срби – Караџић, Младић, Крајишник, Станишић, Лукић – којима је судила квазиправна инквизиција позната под именом Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију са седиштем у Хагу. Ту су они проводили многе године – пре суђења, током њега, а потом и током жалбеног поступка.
Све те године о. Војо је ревносно посећивао заточенике и уливао им наду у живот, веру у Бога, и исповедао их. Приљежно је радио на успостављању односа поверења са управником, протестантским верником. Захваљујући томе дозвољено му је да један кутак затвора претвори у мисионарску парохију Светог архангела Михаила. „Долазим у затвор да помогнем нашим Србима да им буде лакше, да немају осећај кривице и да их депресија не убије“, говорио је о. Војо. „Указали су ми поверење. Сваки од њих четрдесет је велика тајна за друге“.
Један од те четрдесеторице био је др Миломир Стакић (1962.), председник општине Приједор за време рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. Он је био први оптуженик ухапшен по хашком налогу у Србији после преврата од 5. октобра 2000. Ухапшен је мартa 2001. године на улици у Београду док се враћао са родитељског састанка. Такође је први оптуженик изручен суду у Хагу од стране нових власти у Србији.
Премда ниједан злочин није починио нити одобрио, премда су и неки приједорски Муслимани покушали да интервенишу у његову корист, правоснажно је осуђен на 40 година затвора – и то искључиво по принципу командне одговорности. Његов случај представља изразити пример – можда најдрастичнији од свих – двојних аршина и савршено арбитрарне „правде“ хашке установе која је створена пре свега са циљем да се суди Србима као таквима и да се демонизује Република Српска.
На др Стакићу су се сломила кола јер је ратни командант полиције у Приједору Симо Дрљача убијен јула 1997, наводно јер је пружао отпор британским специјалцима приликом покушаја хапшења. Други на хашком списку за Приједор био је др Милан Ковачевић, заменик шефа ратног Кризног штаба. Он је умро у хашком притвору од перфорације чира августа 1998. јер му сатима није била пружена лекарска помоћ.
Др Стакића упознао сам марта 2003. године у притворској јединици Трибунала у Схевенингену, након што ме је његов бранилац Џон Остојић ангажовао као стручног сведока за припрему елабората о политичкој позадини рата у Босни и Херцеговини. Он је правоснажно осуђен 2007. и потом пребачен у централни затвор у Ензисхајму (Maison centrale d’Ensisheim), 20 км северно од града Милуза у Алзасу, у Француској.
Од тада већ годинама редовно посећујем Стакића; по повратку из САД у Европу 2013. свака три месеца, понекад и чешће. Искрено ми је жао тог човека, невино осуђеног, чија је породица скромног имовног стања па га жена и сада већ одрасла деца посећују тек двапут годишње (а понекад, као у време короне, само једном). Право је чудо да се он духом добро држи. Тек 2028. може да се нада слободи, када истекну две трећине казне.
Док је на служби у парохији СПЦ Св. Архангела Михаила у Милузу био јеромонах Исаија, редовно је посећивао Стакића. Штавише, увек би се побринуо да он сам или неко од парохијана сачекује његову породицу на аеродрому када долазе у посету, да им обезбеди смештај, као и да их у време посета вози до затвора и назад.
Од када је о. Исаију пре три године заменио јеромонах Максим Илић (од 2023. године протосинђел), међутим, он ниједном није посетио Стакића, нити је поднео молбу управи да му се посете одобре. О. Максим штавише није испољио интересовање за ма какву помоћ његовој породици приликом посетâ, ма колико оне ретке биле.
Социјална радница затвора у Ензисхајму (aide sociale) Стакићу је у време одласка о. Исаије саопштила да ће и његовом наследнику о. Максиму дозвола за посете бити издата без проблема. Стандардном формулару само треба да приложи потврду Епархије да је он духовник СПЦ за то подручје. Она је потом у више наврата Стакићу изразила изненађење што о. Максим то није учинио.
Свештеник иначе има право да долази у посету затворенику и радним даном, не само суботом и недељом. Може штавише и да га посети у његовој ћелији, а не само у просторијама за посете. Примена тог аранжмана са новим парохом у Милузу представљала би драгоцено побољшање квалитета Стакићевог затворског живота.
У недоумици зашто о. Максим не посећује Стакића нити подноси молбу за посете, још у лето 2022. године покушао сам у више наврата да ступим у контакт са њим преко броја телефона парохије, али без успеха. Зато сам звао секретара Епархије, недуго пред долазак еп. Јустина у Париз. Објаснио сам му ситуацију; одговорио ми је да им је случај познат и да ће предузети мере за добијање дозволе чим стигне владика.
Пошто се ни потом месецима ништа није десило, у више наврата сам замолио свог пароха о. Мирослава Симијоновића, старешину Успењског храма у Цириху – знајући да је у вези са о. Максимом – да га подстакне да напокон поднесе захтев управи затвора и започне посете Стакићу. О. Мирослав ми је у три наврата саопштио да је то учинио, али (као што се видело из одсуства резултата) ни он у том подухвату није имао успеха.
У суботу 23. новембра 2024. рано ујутру кренуо сам аутом из Цириха за Алзас да посетим др Стакића. Посета затвору била ми је заказана за 10 сати. Претходног дана био сам на литургији у Успењском храму, на празник св. Нектарија. Када сам о. Мирославу после службе саопштио да сутрадан планирам посету Стакићу, али да већ истог дана морам да се вратим у Цирих, он ми је узвратио да би било „веома добро“ да ако икако могу продужим боравак и да то вече дођем у нашу цркву у Милузу. Доћи ће из Париза владика западноевропски Јустин, рекао ми је, а он (о. Мирослав) потрудиће се да се бар на кратко састанемо учетворо, нас двојица са о. Максимом и владиком, да би напокон решили питање посета о. Максима затворенику.
Знајући о. Мирослава нисам имао сумње у његову добру намеру и понадао сам се да ће проблем, који очигледно постоји, напокон бити решен. Оберучке сам прихватио предлог. Одмах сам резервисао хотел у Милузу за суботу 23. новембра увече, иако сам (како рекох) претходно намеравао да се већ истог дана вратим због низа обавеза.
До састанка на крају није дошло: о. Максим га је избегао на начин недостојан пристојног човека, а камоли духовника. После вечерње службе и предавања, о. Мирослав ми је око 18:30 рекао да нећемо имати планирани састанак у том тренутку, али да ће он о. Максима замолити да будем гост на вечери у оближњем хотелу, па ћемо током вечере имати прилике да разговарамо о посетама др Стакићу.
Након што су гости ушли у ресторан, остао сам испред врата и чекао десетак минута у хотелској сали. Из ресторана је изашао о. Максим и без представљања (нисмо се никада срели) и без поздрава (чак ни „добро вече“, ако већ не „помаже Бог“) осорно ми саопштио да места више нема и да можемо да идемо. Окренуо се без речи и (опет) без поздрава. Наравно, добро је знао разлог мог доласка, али ни речју га није поменуо.
Био сам згранут бахатим наступом и непристојним тоном тог човека. Никада у животу (хвала Богу!) нисам наишао на нешто слично од неког духовника СПЦ. Од цивила јесам, али само од припадника полусвета од којих се такво понашање може очекивати.
Знам, наравно, да је о. Максим био упознат са разлогом мог доласка. Он је већ до тог тренутка био почео да шири неистине како би оправдао своје изневеравање пастирске дужности. Како ми је о. Мирослав рекао 30 мин. раније (после свог поменутог предавања), њему је о. Максим саопштио да он не може да добије дозволу за посете, јер је румунски свештеник у Милузу о. Емил (Emile Tanca) регистрован као једини православни духовник за затвор у Ензисхајму.
Два дана касније (25. новембра) звао сам о. Емила. Рекао ми је да он јесте овлашћени православни духовник за затвор у Ензисхајму, али је нагласио да преко њега и о. Максим може да добије дозволу за посете у истом својству – што је он о. Максиму већ био саопштио. Ово је савршено логично. Да није тако, ни претходник о. Максима не би могао да добије дозволу за посете у својству духовника. Интересантно је да о. Максим, у тражењу алибија за непосећивање др Стакића, није ни покушао да објасни како је могуће да његовом претходнику нису прављене никакве сметње при добијању дозволе за посете у својству духовника. Да ли се нешто изменило у прописима? Или је о. Исаија можда имао неку посебну протекцију код затворских власти, привилегован статус који је ускраћен његовом наследнику Максиму?
Звао сам и затвор 26. новембра. Том приликом изричито ми је саопштено да нема ни говора о некаквој немогућности да о. Максим добије дозволу за посете, напротив. Речено ми је да о. Максим може без проблема да добије стандардну дозволу за посете суботом и недељом као и сваки други грађанин – и то савршено независно било од о. Емила или од Епархије.
Поврх тога, међутим, он може да добије и одобрење за посете у статусу духовника. По препоруци о. Емила он може да то одобрење добије врло брзо, а уз потврду Епархије о свом статусу као подручног свештеника СПЦ у року од пар седмица. Наравно, постоји и опција – вазда је постојала – да прво добије редовну дозволу за посете викендом, а потом и духовничке привилегије за посете радним даном и у ћелији кажњеника.
У суботу 28. децембра 2024. био сам у посети др Стакићу у затвору у Ензисхајму да бих му честитао наступајуће празнике. Том приликом рекао ми је да о. Максима не жели да види чак и ако би овај неким чудом решио да се покаје због изневеравања своје људске и пастирске дужности и затражи дозволу за посете. Лично мислим да би ова срамотна сага могла бити донекле изглађена само ако би сам владика Јустин посетио Стакића.
Све наведено су чињенице. Закључке препуштамо читаоцу.
На крају неколико редака на личној ноти: Од рођења верно сам чедо СПЦ и вишедеценијски литургијски члан парохија у Чикагу, Београду, Цириху и где год сам другде живео. Овај текст сам написао пре свега ради унапређења њене мисије и жеље да се стање поправи где је то потребно, а у Милузу то јесте потребно.
Моја одлука да изађем у јавност са овом немилом сагом није била лака. Одмеравајући опције дошао сам до закључка да пеглање проблема, али тако да се нико не осети увређеним, проблем неће решити. Тако се проблеми не решавају. И у нашој Цркви, као и у држави, недопустиво је да се реагује само када је проблем обнародован. Не сме да нам буде већи страх од јавности него од Бога.
Све до мучне сцене у хотелу 23. новембра 2024. године никада нисам срео о. Максима. Све до тада нисам имао никакав мотив да о њему ма шта кажем, мислим или напишем, добро или лоше. То што се према мени тада понео онако како јесте, небитно је.
И даље ми је, пишући ове редове, жеља да о. Максима подстакнем да напокон буде достојан свом завету и својој дужности, зарад једног сужња на правди Бога осуђеног. Узор има у Христу, наравно, али и у добрим пастирима СПЦ који о затвореницима брину сходно науци Спаситељевој, о. Воји Билбији и свом претходнику о. Исаији.
Ако на такав подвиг није вољан или способан, нека се о. Максим барем мало штрецне кад год у литургији помене „паћенике и сужње“. Нека сваки пут када те речи у служби изговори – и кад год проповеда о љубави и дужности према ближњем – нека макар молитвено помене сужња Миломира, када га је већ изневерио делима својим.
Оцу Максиму од свег срца желим да овај текст разуме као братску критику, без имало острашћености. Ако се једног дана покаје због изневеравања једног „паћеника и сужња“ коме је ускратио помоћ и утеху, ако будућим делима својим покаже да је бољи човек и духовник него што је у овом случају показао, циљ овог текста биће испуњен.
* * * * *
Проф. др Срђа Трифковић, стални сарадник Слободе и дугогодишњи члан управе СНО, професор је међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци и спољнополитички уредник америчког месечног часописа Хронике (Chronicles). Члан је Сената Републике Српске и носилац Ордена Његоша I степена РС.
