- О свему шта је претходило и како је купљена и освештана нова црква
Светог Николе у Лајонсу, делу Чикага, као и вези новог културно-спортског
центра са православном мисијом, разговарали смо са њиховим
свештеником протојерејом Немањом Тешићем, парохом цркве Св. Никола у
Лајонсу

Пише: Нина СТОЈКОВИЋ
Храм Светог Николе у Чикагу има богату историју, а српска заједница је недавно добила нову, већу
локацију за свој верски и културни центар у предграђу Лајонс (Lyons). Црква Светог Николе је раније била
смештена у Брукфилд парку (Brookfield). Српска православна црква је 2022. године обезбедила ново,
пространије имање у оближњем насељу Лајонс. Ова иницијатива је проистекла из потребе растуће
српске заједнице за већим простором. Нови комплекс у Лајонсу има за циљ да буде више од самог
храма. Планови обухватају: Школу и вртић за децу, Културни центар за манифестације, Спортски центар
и Просторије за фолклорни дом.
Овај подухват, који је иницирао свештеник Немања Тешић, представља значајан корак напред за
Србе у Чикагу, пружајући им централно место за окупљање, неговање традиције и јачање заједништва.
У Чикагу је организована свечаност поводом великог освећења храма и фресака 9. новембра ове
- године, када је Свету Литургију служио Њ.В.П. Митрополит Лонгин са епископима и свештенством,
а потом организован пригодан програм са банкет ручком у препуној сали.
Шта за православну заједницу представља сам чин освећења новог храма и зашто је тај чин
толико важан духовни тренутак?
- Освећење храма чини да од обичне грађевине, од цигле, камена, дрвета – постане свето место –
место сусрета неба и земље, место сусрета Бога и човека, али и место сусрета човека са другим
човеком. Она постаје видљиви знак – невидљиве реалности.
Дакле у томе и јесте срећа наша и радост наша – јер и сама реч срећа у нашем језику потиче управо
од речи сретати се.
Освећењем храма – оно постаје место најбитнијег сусрета нашег, и подсећа нас на неколико ствари:
Да и ми освећујемо себе, јер апостол Павле каже да сви ми треба да будемо ”храмови Духа Светога”,
да као што се у цркви молимо – да се увек молимо, на сваком месту, да будемо испуњени љубављу,
покајањем, праштањем… Освећена црква, без освећених људи не значи пуно, зато када се храм
освећује – освећујемо и просвећујемо се и ми заједно са њим. Храм нас освећује, а ми љубављу храму
узвраћамо.
У Старом Завету храм и ковчег завета је било место где се Бог сретао са Изараиљем, а данас Свети
Престо кога смо миром помазали и мошти у њега запечатили постаје Централно место сусрета верних са
Господом нашим Исусом Христом у Светој Литургији. Са тог Престола добијамо најважнију храну – тело и
Крв Господа нашег. Свако крштење, венчање, молитва, свака Тајна извршена у овом храму оставиће
неизбрисив печат у животу парохијана, због тога и ми сами требамо да приступамо храму са
побожношћу, не као туристи, већ као поклоници, као деца Божија.
И можда најважнији моменат на који нас чин освећења подсећа јесте да су темељи Цркве засновани
на љубави. И да ако нашим делима буде руководила љубав, саосећање, смирење, скромност, Дух Свети
ће се уселити у нас. А ако су нама поделе и раздори, ни једна грађевина, ма колико год била лепа не
може нас спасити.
Како је дошло до иницијативе и куповине новог имања и храма од протестантске заједнице
? - Иницијатива за куповину храма је настала из жеље да имамо простор који ће бити на корист деци и
млађим нараштајима, који су наш залог, печат и слика наша за будућност. Деца су једино истинско право
богатство које можемо имати на земљи. Али тај залог од Бога нам дат – носи са собом и велику
одговорност да ту децу васпитамо и изведемо на прави пут. А где их боље васпитавати ако не –
угледајући се на родитеље Пресвете Богородице – него у храму Божијем и свему што из њега извире.
Када се појавило знатно више младих породица са децом знали смо да је моменат да потражимо већи
простор са више садржаја и могућности. Уз благослов нашег Митрополита и Светог Николе имали смо
најпре план да изградимо нови храм на имању и за који смо имали пројекат, али који је у периоду Короне
премашио далеко нас буџет и постао далеки сан. Волим да кажем да нам се убрзо благословом Светог
Николе, отворила могућност најпре за један храм, са школом, спортском салом и две зграде парохије у
непосредној близини, а затим и друга опција са истим садржајем, такође у близини, али по знатно нижој
цени.

Њ.В.П. Митрополит Г. Лонгин, прота Тешић, кумови Радомир и Гоца Добрашиновић
Међутим, и то је за нашу парохију било скоро немогуће, да нам Свети Никола опет није дао свој
благослов и послао господина Радомира Добрашиновића и његовог кума Владислава Павловића.
Радомир Добрашиновић, који иначе као своју крсну славу прославља Светога Николу, видевши храм,
имање и његов потенцијал и значај који ће имати за нашу заједницу одлучује да одмах исплати тражену
суму новца и тако храм постаје власништво Српске Православне Цркве и парохије Свети Никола. Од тог
момента почиње и велико ангажовање господина Радомира, Владислава Павловића, нашег председника
Томија Милутиновића и целе парохије на обнови храма и имања.
Колико је трајао процес реновирања, који су највећи изазови били? Поделите нам неку причу
која се издваја и која осликава и одражава посвећеност, рад и упорност парохијана.
- Процес обнове трајао је неких две године у којима смо обновили храм, зграду школе, мању салу,
кућу, спортску салу, паркинг. У процесу обнове само су зидови остали од старог здања а све унутра се
почело од почетка. Све нове инсталације, струје, воде, противпожарних система, климе, унутрашњих
зидова, подова, купатила… све је урађено ново.
Велику заслугу у обнови имају сами парохијани који су поред својих новчаних прилога, висе од два
месеца рушили стару унутрашњост и избацивали у камионе, којих је на крају било преко 80. Тим
подвигом смо и уштедели око 200,000 $. Касније у процесу су нам многи наши парохијани помагали и око
радова те смо и ту имали значајне уштеде.
Као и у сваком подухвату увек има искушења и изазова, но слава Богу ми их нисмо имали много, али
ето сам процес добијања потребних дозвола показао се као веома захтеван. Такође, један мањи број
парохијана је био против куповине имања, делом из разумљивих емоционалних разлога и везаности за
претходни храм (за који да поменемо је исто био купљен од Протестантске заједнице), али и делом због
страха да се не изгуби оно што већ имамо. И то нам је био изазов да објаснимо нашу визију, те да
њихова срца испунимо разумевањем, охрабрењем и поверењем. Неки су прихватили одмах, неки тек по
завршетку радова, када су постали свесни да то није била само прича, а на жалост пар породица није ни
данас прихватило нови храм, но Богу се молимо да хоће.
При куповини новог храма наметнула се и створила иницијатива за оснивање и верско-
културног центра. Шта је примарни циљ и мисија оснивања центра “Никола Тесла”?
- Културни центар Никола Тесла је саставни део нашег храма и извире из њега као и све остало, те
идеја о његовом оснивању родила се заједно са жељом за куповину новог имања. Као што смо рекли на
самом почетку наш први и најважнији сусрет је са Богом, а из тог сусрета извиру сви други, а најважнији
међу њима је сусрет са другим човеком.
Када имамо здрав и искрен однос са Богом то нам помаже да на здрав начин осмислимо и живот око
себе. Бог нас је створио да будемо налик Њему, те и да сами стварамо све што је на добробит
човечанства. Стога спортско- културни центар настаје као природни део, али то није било какав културни
центар – већ центар који носи православне вредности, и који се труди да све осоли православљем. Тако
да сусрети у њему нису просто тренинзи кошарке, каратеа, фолклора, гледање представа, филмова,
слушање предавања на разне теме, већ пре свега Сабор браће и сестара, деце наше драге, који ће сутра
уз Божију помоћ моћи да ту искру Православља, вере, културе запале у остатку света током свих
њихових будућих сусрета.
Круна нашег центра јесте новоотворени вртић, и предшколска установа која такође носи име по
великом човеку и научнику Николи Тесли, а надамо се да ће се ускоро и први ђаци уписати и нашу
школу.
Наша мисија пре свега јесте да наша деца не изгубе свој идентитет, а кад кажемо идентитет онда
нераскидиво мислимо најпре на Христов идентитет, на Светога Саву…јер онда ће бити свој на своме. А
онда на том чврстом темељу биће способни градити велика дела и чуда. Нама је Бог даровао много,
наша историја је богата са великим догађајима и људима… наша деца не смеју да забораве Светога
Саву, Теслу, Пупина, Миланковића, Путника, Мишића, Карађорђа… многе свете и мученике из рода
нашег, већ да их се са поносом сећају и њихове вредности преносе и деле у свету око себе. На тај начин
и они и свет ће бити бољи.
На који начин центар спаја духовност који негује храм са науком коју промовише име Николе
Тесле?
Човек је икона Божија, и Бог га је поставио над светом и природом да њоме управља и приводи своме
Творцу. Из односа са Богом човек сазнаје на којим основама је свет створен и на којима почива. То
сазнање – које настаје као плод Божијег откривења, и човековог дејства настаје и наука као позив човеку
да буде стваралац, да буде уметник, да буде креатор . Такво знање које долази као плод сарадње човека
и Бога је једина истинита наука. И само такво знање је увек на корист човеку. Насупрот томе знање мимо
Бога, или наука мимо Бога надима и увек је усмерена у правцу личног задовољења, и стицања славе и
материјалних добара. То нарочито видимо данас, да је наука усмерена да стекне личну корист
одређеним људима и корпорацијама, а на штету других. Други се више не гледа као брат – већ као број,
као потрошач. Знамо да Тесла као ни многи други научници који су били свесни Божије присутности
никада нису тражили чак ни да наплате своје патенте, већ пре свега да помогну човеку, да и он чува
Божију творевину и приводи је своме Творцу.
Стога је веза између вере и науке нераскидива, и управо на тај начин и због тога наш центар носи
назив Никола Тесла, а сам представља спој вере, спој Светога Саве, Светога Николе и Николе Тесле.
Ваша парохија у Лајонсу, северозападном предграђу Чикага, због природе посла наших
досељеника махом млађих прогресивно расте. Која је духовна порука новог светилишта за
вернике а која за локалну заједницу? - Наша парохија није нова, она има своју историју сада већ дужу од 60 година, ми смо се само
надоградили на труд и рад наших старих који су, морам рећи, били много вреднији од нас. У том погледу
парохија Светог Николе, најпре у самом граду Чикагу, потом у Брукфилду и сада у Лајонсу је место које
дуги низ година окупља људе под свој кров. Место је ново, храм је нов, али суштина је иста – храм и
парохија треба да буде центар нашег живота. Из тога ће се родити такође нешто јако битно – Породица –
(црква у малом). У храму ћемо се научити правим вредностима, бити са Богом и он са нама у добрим
временима, али и у искушењима. У туђем свету искушења зна бити много, али као Заједница лакше ћемо
их пребродити. У цркви нећете упознати само неког пријатеља – већ брата, сестру и то за вечност. Уз
цркву ћемо опстати и упркос многим искушењима, као што се већ много пута кроз историју показало. Уз
храм ћемо сачувати свој идентитет – научити да волимо себе, али и да поштујемо друге. Ако децу
доводимо у храм на Свету Литургију, Веронауку, српски језик, фолклор, спорт, она могу постати само
неки нови Тесла, Сава, Ђоковић… људи са великим срцем. Без храма они могу постати успешни
бизнисмени са добрим каријерама, пуно новца, али без срца, без породице – а надамо се да је јако мало
родитеља који то желе својој деци.
Уз храм и цркву – разбојник може наследити рај – јер ће наћи покајање. Уз цркву наш живот се може
преокренути и од бесмисла задобити прави смисао, уз храм и у храму наш живот од депресивног се може
претворити у неизмерну радост. Порука храма нашег а и сваког јесте да су његова врата отворена свима
и да ће у њему сви наћи спас и бити загрљени, а од нас зависи да ли ћемо се одлучити да закорачимо
степеницама и уђемо у дом Оца нашега који нас стално позива: “дођи и види”.
Шта је за Вас лично, као свештеника, најважнији аспект у животу парохије ако узмемо у
обзир ваше досадашње искуство и који су највећи изазови са којима се православно
свештенство у дијаспори сусреће у данашњој мисији? - Најважнији аспект парохијског живота је молитва. Молитва је разговор човекове душе са Богом, а
душа је покретач човека. Будући да се слабо молимо – зато слабо и разговарамо једни са другима.
Молитва је и уметност слушања, уметност тишине, да у смирењу, кротости ослушнемо глас Божији.
Такође, последица мањка молитве је – немање пажње и стрпљења да се други саслуша. Отуда су наши
разговори пуни прекидања… отуда нема изграђивања заједничког става уз дијалог, већ пре свега
искључивост или-или.
Стога бих рекао да је највећи изазов приволети људе молитви – истинској молитви… То је основ сваке
парохије – богослужбени живот. Е то кад научимо онда долази и песма и весеље и игра… да никако не
буде обрнуто. Ми знамо да правимо добре фестивале, иће и пиће, али пре или касније наћи ће се неко ко
то ради боље. То није прво што црква треба да нуди – црква може да понуди оно што нико не може, а то
је у ствари и њено биће и суштина – она нам нуди Литургију. Када будемо живели за Литургију, за
молитву, онда ће свега бити у изобиљу, јер кад у срцу осетимо и схватимо какав смо драгуљ пронашли
онда никада нећемо дозволити да га изгубимо. А онда ће тај исти драгуљ и нас обогатити сваким добром
и земаљским и небеским. Онда ће бити и песме и игре и весеља и цео живот ће нам бити весеље јер смо
заједно са Господом нашим Исусом Христом и једни са другима. Амин.



