Хегемонистичка клика која води америчку спољну успела да доведе Европу под контролу далеко чвршће, драстичније и грубље него у било које време Хладног рата. Политичка Европа је доживела суноврат, а старе тежње о заједничкој европској одбрамбеној, спољ-ној и безбедносној политици су потпуно обесмишљене. О њима је излишно говорити у тренуцима када је Стари континент доведен у стање потпуне покорности трансатлантском хегемону, САД.
Хегемонистичка клика која води америчку спољну политику са Џозефом Бајденом као фасадом и Потемкиновим селом од председника, успела је да доведе Европу под контролу далеко чвршће, далеко драстичније и грубље него у било које време Хладног рата. Током кубанске ракетне кризе у јесен 1962. године – која је сматрана за врхунац хладноратовских напетости – и даље смо имали једног Шарла Де Гола у Француској, који је представљао глас разума и независног мишљења. Касније 70-их носиоци европске идеје су били канцелари Вили Брант и Хелмут Шмит у Немачкој, председници Жискар Дестен, Жорж Помпиду и Франсоа Митеран у Француској. Данас њих нема, лидери таквог калибра су нестали. Уместо тога имамо заиста мизерне ликове, као што је фанатична Аналена Бербок на челу немачког министарства спољних послова или полуписмена Лиз Трас на челу британског Форин Офиса, што је просто трагикомично.
Не назире се начин на који би Европа могла изаћи неокрњена из ове глобалне светске кризе коју је проузроковао рат у Украјини. Садашњи европски лидери недорасли су тренутку у којем се налазе европски народи појединачно, као и Стари континент у целини. Они се понашају као да пуном паром грабе право ка леденом брегу који им се испречио, премда су резултати савршено предвидљиви.
Тешко је наслутити како Европа може изаћи из тог суноврата. Ако се повинује америчком спољнополитичком диктату и ако се у корист своје штете до краја одрекне руских енергената, макар и по цену наглог опадања БДП-а (бруто националног производа) и вишеструког повећања цене енергената, онда је то исто као да сама себи пуца у главу. Ово тренутно изгледа као вероватни сценарио. Тренутно је унутар ЕУ једино Мађарска та која се томе опире. Ако при том настави суицидну имиграциону политику која води ка замени популације тј. демографском репласману Француза, Немаца, Холанђана, Белгијанаца, Италијана и других са милионима уљеза (огромном већином муслимана) са друге стране Средоземног мора, онда је врло тешко склопити модел некаквог опоравка те и такве Европе. Њен сумрак постаје неминован.
Модел евентуалног опоравка могао би да представља Виктор Орбан као борац за очување аутохтоности сопствене нације, њене традиције и друштвених и државних институција у судару са званичним Бриселом. Једно је сигурно: то не могу да буду ни Емануел Макрон, ни Олаф Шолц и читава екипа моралних и интелектуалних патуљака који данас владају Европском Унијом.
У међувремену, политичко-медија елита и јавно мнење у западним државама све хладније главе гледају на украјинску кризу. Испрва смо видели невероватан степен једнодушности доминирајућег сегмента медијске и политичке елите на обе стране Атлантског океана у једногласном и (на ивици хистерије) једнодушном изражавању русофобије. То није била само осуда Кремља, оног што они зову Путинов режим, већ свега руског. Ту се наговештавају одређени облици колективне патологије Запада које нису скорашњег датума о којој су писали Достојевски у другој половини 19. века и Берђајев почетком 20. века. Ту видимо до које мере осећај Русије као оног другог, нечег страног западном духу и цивилизацији, колико је био увек присутан у нешто притајеном облику.
Примећујемо невероватну мешавину непријатељства, одбојности, анимозитета које је првенствено културолошки и духовно мотивисано, пре него ли геополитички. Када видимо како лепршају плаво-жуте заставице Украјине по ресторанима, јавним зградама, балконима приватних станова, схватите да је напокон тај исти депримирајући и опадајући колективни Запад нашао нешто око чега може да буде јединствен. Грађанство не дели ставове својих политичких елита, али те ставове не сме јавно да испољава због егзистенције.
Међу грађанством западне Европе не влада једноумље као међу политичком елитом. Још увек је присутан онај рани први ефекат интензивне русофобне пропаганде — да је реч о грубој, илегалној и ничим изазваној руској агресији којој се треба супротставити свим средствима. Софистицираније анализе су присутне искључиво на друштвеним мрежама. Озбиљна питања о доприносу самог Запада таквом исходу кроз непрекидно провоцирање развоја Украјине као једне анти-Русије и интензивног и врло агресивног ширења НАТО-а према Истоку јесу легитимна. Међутим, чим би неко поменуо у јавном дискурсу те аргументе, био би отписан као Путинов плаћени гласноговорник.
Није да таквих гласова нема. Иако те ставове који се не уклапају у јавни дискурс ми не видимо и не чујемо у корпоративним медијима, они су присутни. Ако изразите сумњу у званично одобрени јавни дискурс, можете себе да изложите читавом низу непријатности – укључујући и егзистенцијална питања запослења. Милиони житеља Европе који од таквог облика грађанске храбрости зазиру нису при том несвесни степена до којег су њихове земље постале подређене свом трансатлантском хегемонистичком господару, али нису спремни да угрозе свој опстанак јавним бунтом.
Неповољни ефекти украј-инске кризе у Западној Европи највише се тренутно огледају у ценама прехрамбених производа у самопослугама и горива на пумпама. Америчким планерима је при том посебно стало да угрозе индустрију Немачке и Италије. Агенда глобалиста је постала брутално јасна средином маја, када је Ђерђ Сорош на економском форуму у Давосу поручио да је „европска зависност о руским фосилним горивима и даље претерана“, те оптужио бившу немачку канцеларку Ангелу Меркел због тога што је, према његовим јечима, „склопила посебне послове с Русијом за снабдевање гасом и учинила Кину највећим немачким извозним тржиштем“. То је Немачку учинило најбољом економијом у Европи, али сада се по њему мора платити висока цена. Немачку економију треба преоријентисати, а то ће потрајати дуго – рекао је он. Сорош је при том покушао да свет представи кроз строго црно-белу парадигму „отворених друштава“ осличених у политичком Западу, са једне стране, и „ауторитарних сила“ предвођених Русијом и Кином са друге.
Шпекулант мађарско-јеврејског порекла свесно прикрива истински карактер глобалне поделе. Та је подела између друштава које су у демографском суноврату, чије елите намећу одрицање од сопствене историје и културе (што он богато финансира). Та су друштва у стању моралног суноврата и истовременог наметања неолибералног тоталитаризма са једне стране, другим речима друштва „Запада“ у фази несумњиве декаденције, и оних убедљиво већинских заједница на глобалном нивоу које одбијају да крену путем самоуништења који нам се трасира из Брисела и Вашингтона.
Посебно је индикативно да Сорош инсистира на потреби реконструисања немачке привреде да би се умањила њена зависност од руских енергената и од извоза немачких производа у Кину. Тиме се тај велики маг шпекулативне економије заправо залаже за уништење последње озбиљне привреде у Европи (поред Италије) која се заснива на стварању додатне вредности. Сорош је своје милијарде стекао на берзанским марифетлуцима којима није створен ниједан једини цент нове вредности, а истовремено је тако зарађеним средствима већ деценијама финансирао све облике морбидности глобализованог света какав он жели: од неспутане миграције из трећег света у Европу и Северну Америку до легализације хероина и еутаназије; од слављења сексуалне девијантности до инсистирања на слободи абортуса до деветог месеца. Сваку његову поруку треба узети озбиљно јер је реч о човеку који оличава стање духа њему сличног давоског естаблишмента који такве смернице потом спроводи у дело. За Србе би било најпаметније да те препоруке пажљиво проуче и да се онда понашају у дијаметралној супротности са њима, буквално по сваком питању.
Оно што фасцинира, што још увек јавност европских земаља није у довољној мери апсорбовала, јесте да ово болесно стање није привремени феномен који је пролазан. Придружујући се радикалним санкцијама Русији и проширујући их и на нафту и нафтне деривате себе, Европљани су заправо сами себе осудили на дужничко ропство у односу на свог трансатлантског хегемона. САД неће моћи да им обезбеди више од 15 до 18 одсто течног гаса, али ће моћи да диктира преусмеравање руских енергената према Истоку што ће Европу оставити у периоду прилагођавања новим ланцима снабдевања у ужасно рањивој позицији.
Рањивост Европе влада Америке несумњиво жели. Оно до чега је планерима америчке спољне политике поготово стало јесте да угрозе оне земље ЕУ које још увек имају очуван производни индустријски сектор, а то су Немачка и Италија. Те две земље ће бити најгоре погођене санкцијама на руски гас и нафту и оне ће својим поскупљењем производних трошкова себе довести у ситуацију да Европа губи своју економску, а тиме и политичку моћ да контрира америчкој доминацији. Италијански и немачки послодавци и синдикати су томе супротстављени, а ретке су ситуације да се и једни и други нађу на истом фону. То међутим нема политичку тежину, јер све полуге власти у оба случаја су до те мере чврсто постављене и непопустљиве да напросто доносиоци одлука у Берлину и у Риму нису подложни притиску расположења већине обичног грађанства.
Нови тоталитаризам у Европи биће сличан бољшеви-зму. У њему ће сви они који се не у уклапају у планове глобалистичке елите бити професионално и медијски „избрисани“. Неће то бити одрађено у оној видљиво бруталној форми бољшевичких чекиста који приводе људе уза зид и стрељају их. Биће све спроведено у плишано увијеној рукавици челичне песнице новог, либералног тоталитаризма где ће људи једноставно бити професионално „брисани“ тј. канселовани и који ће онда моћи до миле воље да возе комбије за „Амазон“ или ће моћи да окрећу хамбургере у „Бургер кингу“.
“Избрисани” међутим неће моћи да предају на Универзитету, неће моћи да буду новинари и државни чиновници. Постмодерна Европа у новом издању тоталитаризма и даље ће се заклињати у концепт људских права, владавине закона итд… али суштина тог тоталитаризма није ништа друкчија од совјетског бољшевизма. Једина је разлика да је у систему реалсоцијализма обичан народ знао да га власт лаже и да је оно што му се сервира путем медија идеолошки запакована лаж.
У западном свету и даље добра већина становништва није у потпуности свесна свог жалосног положаја. Можда ће прогледати под налетом материјалне пропасти, са бурним политичким последицама.. И та је алтернатива ипак боља од лаганог али сигурног моралног и демографског колапса који је сада у току.
