Како ће се на Косову и Метохији обележити 635. Видовдан тешко је прогнозирати 1. јуна, у тренутку кад су власти самопроглашене косовске државе такорећи преко ноћи најавиле један од највећих безбедносних ризика у јужној српској покрајини – отварање главног моста на Ибру у Косовској Митровици који већ 25 година дели албански од српског дела града.
Последњи масовни прелазак Албанаца преко овог моста пре две деценије означио је почетак мартовског погрома над Србима и СПЦ на КиМ. Убрзано приштинско „дисциплиновање“ севера КиМ у оквиру косовског уставно-правног поретка после пристанка председника Србије Александра Вучића на Француско-немачки предлог, формално је почело 26. маја 2023. на дан „историјског“ контрамитинга СНС у Београду, упадом Косовске полиције у три већински српске општине, док су четврту – северни део Косовске Митровице – Београд и Српска листа пре тога мирно предали албанској управи.
Од протектората до квази државе
Овакав развој догађаја био је незамислив пре четврт века кад је НАТО бомбе 9. јуна 1999. у Куманову зауставио Војно-технички споразум на који су потписе ставили: генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал из састава НАТО Мајк Џексон. Дан касније Савет безбедности усвојио је Резолуцију 1244, којом је и званично на КиМ уведен протекторат УН.
Да ли је стварање нове косовске стварности, у оквиру које је настала самопроглашена косовска држава под протекторатом УН на делу државне територије Србије, започело још на пропалим преговорима у Рамбујеу фебруара те 1999. или ненајављеним повлачењем ВЈ пре рока договореног са НАТО, чиме је отворен простор такозваној Ослободилачкој војсци Косова за прогон Срба? На утврђивање истине чекају и многи други спорни догађаји из тог времена, од формирања ОВК која је у САД прошла пут од терористичке организације до оружаног савезника на терену, убиства српских младића у кафићу „Панда“ у Пећи, страдању албанских цивила у Ћушки код Пећи до случаја Рачак, масовних гробница на обе стране, „Жуте куће“ …
НАТО агресија на СРЈ представљена је као хуманитарна акција како би се спречио егзодус косовских Албанаца под пресијом режима Слободана Милошевића. Међународна цивилна и војна управа седином јуна 1999. затекле су другачије стање на терену – терор ОВК над Србима на КиМ, што је чак и други шеф Унмика Бернар Кушнер признао у неким интервјуима, али ништа није званично учињено да права слика са допре у свет. Иако је на део територије Србије дошла са мантром о „мултиетничком Косову“ међународна управа иза које стоје државе чланице Квинте и НАТО, пала је на испиту на свим плановима.
Под протекторатом УН са КиМ прогнано је и до сада није враћено 250 хиљада Срба. Команданти ОВК, од којих су неки сад у Хагу пред Судом за ратне злочине на Косову, преко ноћи су униформе „из шуме“ заменили листер оделима и уведени су у високу косовску политику што је од КиМ створило пакао и за тамошње Албанце који су желели нормалан, просперитетан и миран живот.
Запад је 1999. косовски проблем свео на режим Слободана Милошевића, али га ни после 25 година није решио. КиМ је реално и даље „ратна зона“, међу политичарима омрзнути „замрзнути конфликт“ на чијем се решавању ужурбано ради у троуглу Запад, Београд и Приштина.
«Преостали Срби»
Постоји ли у политици на КиМ намерна замена теза кад је реч о званичном заклињању на „мултиетничност“ и реалном раду на етнички чистој територији без Срба? Зато су главни проблем свих ових 25 година протектората баш преостали Срби, чији се тачан број не зна. Они нису обухваћени пописом становништва у Србији, а бојкотују пописе Приштине. Процена је да има више од 100 хиљада. Где је у свему томе званични Београд – од покојног Слободана Милошевића, преко ДОС-ове власти до садашњег Вучићевог режима и коалиције СНС-СПС? Или проблем треба посматрати са веће дистанце – од 1945. и косовске политике Брозовог комунистичког режима?
Како год, чињеница је да Србија нема јасну, здраву и доследну државну и националну политику на КиМ које је од 1987. и Милошевићеве историјске реченице у Косовом Пољу: „Нико не сме да вас бије“, главни полигон српских политичара за долазак и очување власти у Београду. У главама већине српских политичара једина и крајња опција је опсесивна идеја академика Добрице Ћосића о подели КиМ. За многе од њих „граница“ је на реци Ибру, са све главним мостом у Косовској Митровици, што можда објашњава зашто је Београд олако отписао јужни део Покрајине, иако ту живи већина Срба, а ту су и најважније српске средњовековне светиње и природна богатства.
Милошевићева политика одговорна је за „предају“ КиМ међународној управи, коју тамошњи Срби од почека сматрају окупацијом, небригу о прогнаном становништву, повлачење државе из јужне српске покрајине у којој је Србе задржала и о њима бригу преузела СПЦ. За оне који су после њега преузели власт главно питање је због чега су пристали да се уместо албанског питања у Србији решавају статус Срба на КиМ, које је према Резолуцији 1244 СБ УН саставни део Србије?
ДОС је дошао на власт са десет ургентних тачака државне политике, међу којима није било КиМ. Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић тврдио је да влада „има важнија посла – економију и стандард грађана“, касно је увидео да за КиМ време истиче. Београд се није снашао са косовским Уставним оквиром, у чију се припрему прекасно укључио. Од Милошевића наовамо ниједна власт у Београду није званично у СБ покренула питање кршења Резолуције 1244 кад је реч о измени законодавства, располагања имовином Србије и њеном приватизацијом на КиМ, као ни због преноса овлашћења међународне управе на Приштину.
У Бечу су 2006. почели преговори Београда и Приштине о статусу КиМ уз посредовање изасланика УН финског дипломате Мартија Ахтисарија, чије решење о надгледаној косовској независности није прошло у Београду и СБ УН. Помака није било после посредовања тројке УН. Због блокаде у СБ УН и немогућности укидања Резолуције 1244 Запад се одлучио за једнострано проглашење косовске независности у фебруару 2008, које су као незаконито одмах поништиле Влада и Скупштина Србије, док је став СБ УН изостао због неслагања САД, Руске Федерације и Кине о потезима Приштине. Самопроглашену независност Косова први је званично признао Авганистан, а потом и САД, Француска, Велика Британија, Албанија и Турска. Подаци о броју признања у Београду и Приштини се не слажу.
За кохабитациону власт ДСС и ДС у Београду, која се већ била разишла по питања тужби против држава које су признале Косово, размештање Еулекса на КиМ било је фатално искушење. Друга Влада Војислава Коштунице „пала“ је због неуставног уплитања тадашњег председника Србије Бориса Тадића у преговоре са УН о Мисији ЕУ на КиМ, а пресудан је био и расцеп у самој влади око односа према Бриселу.
На власт је дошла коалиција ДС и СПС која је направила кључну прекретницу у решавању косовског питања – Резолуцијом УН, иза чијег су текста стајали Београд и Брисел, преговори су из СБ измештени у ЕУ. Еулекс је добио „зелено светло“ Београда и УН, уз никад спроведен план од шест тачака тадашњег шефа српске дипломатије Вука Јеремића. Иако је на КиМ све политика, под посредништвом ЕУ вођени су „технички преговори“. Уставни суд Србије оспорио је све владине уредбе проистекле из договора са Приштином на које је параф ставио београдски преговарач Борислав Стефановић.
Преговори који су нас довели довде
СНС је 2012. дошла на власт са изборним обећањима да ће поништи „Боркове споразуме“, вратити преговоре у СБ УН, признати резултате српског референдума на северу КиМ о неприхватању власти приштинских институција. Ништа од тога се није десило, напредњаци нису испоштовали ни споразум са ДСС, чија је подршка у другом кругу председничких избора донела победу Томиславу Николићу.
У том тренутку Приштина уз сву помоћ међународне управе није контролисала две трећине простора КиМ. После тајних сусрета тадашњих премијера Србије и Косова Ивице Дачића и Хашима Тачија уследили су бриселски преговори у оквиру територијалног интегритета самопроглашене косовске државе, који су подигнути и на највиши политички – председнички ниво. Резултат су Бриселски споразуми, Вашингтонски договор, тајна „таљења“, прошлогодишњи Француско–немачки предлог и из њега произашао Охридски план – последња два „папира“ ушла су у Поглавље 35 као услов за даље европске интеграције Србије, која се још 2013. Споразумом о стабилизацији и придруживању обавезала на потписивање правно-обавезујућег уговора са Приштином. Применом свих ових докумената, на којима је и Вучићев потпис као првог потпредседника владе, премијера и председника Србије, од институција српске државе на КиМ остали су само још здравство и просвета који би кроз заједницу српских општина требало да се утопе у уставно-правни поредак Косова.
У сенци доношења Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини УН Приштина је крајем маја у Парламентарној скупштини НАТО изједначила свој статус са Београдом, а због властите политичке тврдоглавости за сада остала без чланства у Савету Европе. Питање је чега ће још бити од 28. јуна – Влада Косова наставља да незаконито отима српску имовину на северу КиМ, где КПС приводи чак и малолетне српске младиће, укинут је динар, у Поморављу се скрнаве српска гробља, Срби се исељавају… Нада је да бар „врх“ СПЦ неће, као прошле године, одустати од парастоса на Газиместану, где се 1389. на Видовдан, према речима архимандрита Јустина (Поповића), „српска народна душа кроз косовски подвиг венчала са небеском правдом“.
