Идеја и реализација многих пројеката помоћи српском народу али и упорност да се историји прида своје место – мотивација је породице Ћирковић из Чешке. Поред успешних бизниса у Чешкој, Мађарској и Србији желе да отворе фабрику и у Српској Крајини. Као поклоник дела ђенерала Драже, Зоран Ћирковић гради музеј посвећен равногорској борби у Такову, и жеља му је да буде – свесрпски!
Зоран Ћирковић, млади послодавац из Чешке, био је упоран скоро годину дана да постане члан Српске народне одбране. Због пандемије вируса корона, састанци СНО се нису одржавали, па је због тога пријем у чланство трајао овако дуго. И коначно, месни одбор Кливленд је на годишњој скупштини 18. октобра 2020. за свога члана примио Зорана Ћирковића. Добро нам дошао!
Разговарала сам Зораном и његовом супругом Маријом (Мајом) више пута. Њихова прича ми је веома интересантна, па сам желела да поделим са читаоцима Слободе са чиме се све бави ова млада српска фамилија. Српску народну одбрану је пронашао на нашој интернет страници. Желео је да се придружи овој старој националној организацији.
Зоран и супруга Марија Ћирковић су рођени, одрасли и школовани у Ћуприји, у граду који се налази на ушћу двеју река Раванице и Велике Мораве. Ту се родила и њихова кћерка Ана. У близини Ћуприје налази се манастир Раваница, задужбина Светог кнеза Лазара у којој почивају и Кнежеве мошти. Приликом обнове манастира, Ћирковићи су поклонили крст на крову.
Пре четири године пресели-ли су се у Праг, главни град Чешке, за кога кажу да је нај-лепши град у Европи. Кћерка Ана прекинула је школовање у Србији где је завршила четири разреда основне школе. Бринули су родитељи како ће њихова кћерка без знања чешког језика наставити школовање. Но наставници и ученици прихватили су је са великом радошћу и са жељом да јој помогну. И Ана данас похађа 9. разред као одличан и вредан ђак у Прагу.
Зоран је од своје 18. године провео већи део свог живота у Немачкој, радећи разне физички тешке послове. Радио је и у руднику. Но живећи у једној уређеној држави имао је могућност да поред радног искуства иде у школу и да научи о квалитетном пословању.
Пре десетак година са својом супругом Мајом основао је прву компанију са седиштем у родној Ћуприји. Компанија је убрзо разгранала послове не само у Србији, него и у Чешкој и целој Европи. Успешно се баве ремонтима на термоелектранама, нуклеарним електранама, рафинеријама …
Поред ових послова, Ћирковићи су отворили и један ресторан на граничном прелазу Србија-Мађарска. Поред ресторана се налазе и смештајни објекти ’’Равна Гора.’’ Један од великих пројеката фамилије Ћирковић, који је при крају, је изградња српске школе у селу Ловра, у Мађарској.
Један од будућих пројеката на коме Ћирковићи раде је и оснивање српског удружења у Прагу. Ово удружење би требало да помогне отварање основне школе на српском језику која би носила назив ’’Драгољуб – Дража Михаиловић.’’
Тренутно раде на отварању фабрике за прераду воћа и поврћа у Ћуприји. ’’То је заиста велики пројекат који припремамо дуги низ година,’’ прича ми Маја. ’’Уложили смо много напора, времена, новца у истраживање како бисмо своје производе одржали на највишем нивоу, пре свега здраве производе са којима бисмо могли да се такмичимо са великим компанијама у Европи и у свету. Најбоље и најквалитетније воће и поврће које расте у Србији претварамо у природне сокове са медом, хладно цеђене, сокове без воде и шећера, џемове, ајвар, хладно цеђена уља, посластичарнице и још много тога. Сви производи су без конзерванса, вештачких боја. Све је са природном пастеризацијом.’’ Ова фабрика носи име њихове кћерке „Ана Ћирковић.’’
У познатом историјском месту Таково, у Србији, поред музеја који постоји и који је посвећен Другом српском устанку из 1815, Ћирковићи са својим сарадницима раде на изградњи још једног музеја ’’Равна Гора.’’ Овај новији биће посвећен Трећем српском устанку на Равној Гори (1941 – 1945). Један од најближих сарадника на овом пројекту је Милослав Самарџић, редовни дописник Слободе, кога наши читаоци знају по његовом истраживачком раду о Југословенској војсци у отаџбини, под командом генерала Драже Михаиловића.
Ћирковићи ми са усхићењем причају да Самарџић поседује велику и вредну архивску грађу из времена 2. светског рата, која ће, ако Бог да, ускоро бити смештена у савременом музеју у селу Савинац код Такова. У тој архивској грађи налазе се важна документа, филмови, слике, разговори са преживелим четницима. ’’Желимо да изнесемо пред домаћу и светску јавност сав расположиви материјал који се скрива и фалсификује како се не би откриле праве историјске чињенице о борбама које су водиле јединице под командом ген. Михаиловића. Ово је један веома озбиљан, јединствен пројекат у Србији за који очекујемо помоћ од наших сународника из света и Отаџбине,’’ каже ми Зоран. Поред музеја ’’Равна Гора’’ биће изграђен и хотел за посетиоце.
У марту ове године Ћирковићи су поклонили мештанима Вргинмоста и Топуског око две тоне семена кукуруза, у вредности од око 11,000 евра. Била је ово велика помоћ за око 150 фамилија на Кордуну. На моје питање шта их је подстакло да помажу Србима на Кордуну и да ли тамо имају фамилије, Зоран ми каже да за њих постоје само Срби, а не Срби из Хрватске, Срби из БиХ, Срби из Црне Горе: ’’Не мора, бре, само ја да живим! Нека живе добро сви наши људи, јер од Бога смо сви једнаки. Желим да помогнем од срца и из душе.’’ Сазнао је од пријатеља како се у тешкој ситуацији налазе они који су се вратили својим домовима, па каже: ’’Можда ће моја помоћ мотивисати некога млађег да остане на селу. И ја сам сеоско дете и знам како се воли своје имање. Обећао сам да ћу им помоћи да саграде макар једну малу фабрику на подручју Српске Крајине.’’
Каже ми Зоран да стално само причамо једни другима како нас је комунизам уништио, како су нам убијали народ, прогонили нас у свет, растурали нам државу… Али ми треба да почнемо нешто да радимо, да научимо млађе генерације да знају и поштују Устанак који је покренут на Равној Гори и да поред споменика Дражи Михаиловићу подигнемо споменике и осталим командантима, као војводи Ђујићу, Павлу Ђуришићу и многим другим. Дошло је време да можемо рећи: ’’Равна Гора мора обележити своју победу, своје вође. Без тог обележја, биће заборављени. Ми стално причамо, а мало радимо да се опоравимо. Оно што ми наноси тугу и бол јесте то да је наш народ недовољно заинтересован за своју историју, веру, културу. Слабо је интересовање да се унапредимо, да помогнемо једни другима.’’
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
