Пресуда председнику Републике Српске пред Судом Босне и Херцеговине доказује да је против њега од почетка био вођен политички мотивисан процес, са циљем слабљења најважније институције РС – и у крајњој линији њеног уништења. Пресуда којом се Додик првостепено осуђује на годину дана затвора и шест година забране политичких активности никога није изненадила. Сам тај суд пуко је оруђе антисрпске политике нелегалног „високог представника“ у БиХ, немачког грађанина Кристијана Шмита, као и муслиманског („бошњачког“) политичког естаблишмента у Сарајеву.
Република Српска данас се налази пред најозбиљнијим изазовом од 1995. године. Суд БиХ је покренуо поступак против институција Републике Српске, у лику председника Републике Српске, не због кршења закона, већ зато што је он поступао у складу са Уставом Републике Српске и својим уставним и међународноправним обавезама. Овај процес је политички и стратешки усмерен ка томе да се путем правосудне репресије укину уставне надлежности Републике Српске и преобликује БиХ у централизовану државу, супротно Дејтонском мировном споразуму и међународном праву.
Суочени смо са покушајем да се нелегално наметнутим законима на нивоу БиХ Република Српска правно и политички обесмисли, а један од три конститутивна народа у БиХ сведе на статус мањине и буде лишен права на политичко одлучивање. Ово није питање једног судског процеса већ је питање будућности Републике Српске и статуса српског конститутивног народа у оквиру дејтонске БиХ.

Овај поступак је директно супротан Дејтонском мировном споразуму, који је 1995. године зауставио рат у БиХ и успоставио БиХ као сложену државну заједницу два ентитета и три конститутивна народа са консоцијативним моделом демократије. Суд БиХ својом пресудом фактички је прогласио да закон БиХ има већу снагу од Устава Републике Српске, тј. да Република Српска губи своју уставну аутономију.
Истовремено, Суд БиХ овом пресудом практично централизује правни систем БиХ. Тиме српски конститутивни народ у БиХ треба да остане без стварне политичке моћи, јер ће сви важни процеси бити под контролом централизованих органа у Сарајеву.
У Републици Српској чак и жестоки политички супарници Милорада Додика, као на пример градоначелник Бања Луке који припада ПДП-у, без зазора изјављују да је суштински реч о политички мотивисаном процесу и удару на Републику Српску, јер Милорад Додик није само обичан грађанин, већ, допадало се то некоме или не, носилац највише државне функције.
Легалитет и легитимитет Суда Босне и Херцеговине, а да не говоримо о тзв. „високом представнику“ Кристијану Шмиту, спорни су не само Србима већ и сваком иоле објективном правном стручњаку и непристрасном посматрачу. Како је истакао у свом коментару пресуде проф. др Дарко Танасковић, врсни познавалац прилика у БиХ, употреба формално правних средстава ради елиминисања Милорада Додика из јавног живота, ништа не решава:
„Криза БиХ као хибридне државе неће бити окончана. Напротив, има све изгледе да се продуби и добије конкретне форме испољавања које неће допринети већем степену заједништва у БиХ, чему инспиратори и доносиоци пресуде декларативно теже. Њихов стварни циљ је била и остала унитаризација и централизација дејтонске државе, сачињене од двају ентитета и трију конститутивних народа.
Остаје отворен низ дилема егзистенцијалне природе за српски народ на која тзв. међународна заједница нема одговор. Можемо их сажети у 12 конкретних питања:
1. Да ли Кристијан Шмит има легалан статус „Високог представника“ за БиХ, с обзиром да његово именовање није потврђено од стране Савета безбедности УН?
2. Чак и ако има тај статус (што је наравно крајње дубиозно), да ли он такође има овлашћења да доноси одлуке о изменама кривичног законодавства и увођењу новог кривичног дела (тј. неизвршавању одлука које је он сам донео)?
3. Да ли је легално да те његове одлуке истог часа ступају на снагу, иако претходно нису ратификоване од стране Парламентарне скупштине БиХ, што је до сада био случај да би такве одлуке попримиле снагу закона?
4. Да ли је Додик поступио легално потписујући одлуке Народне скупштине Републике Српске од 27. јуна 2024. године, које су непорециво биле у складу са Уставом РС и нису ни на који начин биле противне Дејтонском споразуму?
5. Да ли је легално и легитимно да Кристијан Шмит своје одлуке доноси 1. јула 2024. и објављује их на интернет страници ОХР, иако су објављене у Службеном гласнику БиХ тек 7. јула – а наређује се њихова примена од 2 јула?
6. Да ли је легално такво наметање ретроактивне примене наметнутих закона, иако је ретроактивност у супротности са Уставом БиХ, са Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода и са тековинама демократског друштва?
7. Да ли ма где у савременом свету постоји еквивалентна ситуација, да један странац дубиозног легитимитета диктира законе једне суверене земље?
8. Има ли икакве сумње да је Шмит и њему подређени сарајевски суд поступао само и искључиво у циљу искључења Додика, демократски изабраног лидера једног од три конститутивна народа БиХ, из политичког живота?
9. Какве су последице таквог понашања Шмита по унутрашњу стабилност БиХ?
10. Да ли је легитиман захтев Републике Српске за повратак на „изворни Дејтон“ и укидање институције Високог представника, 30 година после завршетка рата?
11. У чијем интересу и по чијем налогу се Шмит тако понаша и коме подноси рачуне о свом деловању?
12. Да ли европске земље могу себи да допусте луксуз распиривања новог сукоба у БиХ, чему активно доприноси понашање Кристијана Шмита, у садашњем тренутку свеопштег геополитичког престројавања?
Последње, дванаесто питање у овом тренутку је уистину кључно. У току је суштинска измена стратешке слике света, Европе пре свега. Европска Унија је у хроничној кризи, а Немачка поготову. Судбина Украјине виси о концу, од заједничке спољне и безбедносне политике нема ни трага, имигрантска инвазија се наставља, НАТО је на путу распада изнутра, а ЕУ је подвргнута америчким трговинским казненим мерама споља.
Свеједно, попут камиказе пилота, Кристијан Шмит истрајава на давно примљеном задатку уништења Републике Српске – макар и по цену дестабилизације Босне и Херцеговине и читавог региона Балкана. Време је да неко саопшти њему и његовим налогодавцима да Бајден више није у Белој кући, већ да је у њу дошао Доналд Трамп. Са резултатима који су спектакуларно видљиви после свега шест недеља…
* Проф. др Срђа Трифковић, стални сарадник Слободе и дугогодишњи члан управе СНО, професор је међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци и спољнополитички уредник америчког месечног часописа Хронике (Chronicles). Члан је Сената Републике Српске и носилац Ордена Његоша I степена РС.