На Светосавској академији у манастиру Нова Грачаница, код Чикага, студенти српског богословског факултета, су кроз један текст изрецитовали како заправо признајемо Косово и Метохију!
На академији је између осталог присуствовао Његова Светост патријарх српски Порфирије.
Ево, ја признајем Косово, али овако…
Признајем Косово и Метохију као своју колевку и колевку Србије! Признајем га као родно место косовског завета, а са њим и као родно место свих јунака српског народа! Признајем га као Његошеву живу рану! Признајем га као неодвојиви део Србије, јер Косово јесте Србија и Србија је Косово! Признаћу и то да је Милош Ћирковић косовски витез у чијој личној карти као место рођења слободно може бити наведен управо Косовски бој! Признајем Косово као територију на којој светле српске цркве и манастири и почивају душе и тела највећих мученика и светаца српског народа! Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска. Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу! Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане! Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму! Признајем да је мој народ на Косову страдао више и бруталније него било који други! Признајем и то да је на Косову данас Срба мање него пре, али исто тако верујем да Бог зна шта ради, иако се то не може рећи за оне који о тим људима морају бринути!
Признајем да сам плакао за Косовом и за страдалим Србима! Признајем да сам се тресао када сам гледао како руше и пале српске светиње копајући очи и ружећи лица светаца на фрескама!
Признајем да сам покушао да помогнем! Признајем да нисам обишао цело Косово и Метохију и признајем да ме је због тога срамота, иако то није само моја кривица! Признајем да је Косово света земља и да самим тим мора бити област мира, а не прогона! Признајем да цркве на Косову сијају три пута јаче него игде у свету! Признајем да је на Косову раздаљина између небеске и земаљске Србије мања него на највишој планини!
Признајем да на Косову реке бујају од српских суза! Признајем и да су планине сваке године све више због српских жртава које се на њих додају! Признајем да се тамо тужно живи јер нема довољно дечјег смеха! Признајем да је тихо у изостанку литургија у свим порушеним манастирима и црквама! Признајем да се Косова не можемо надостити иако знамо да је српско док је света и века!
Без Косова и Метохије би нас било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети.
Ако им дамо Косово, дали смо им за право да смо издајници рођеног народа, а они праведници који су палећи наше цркве и манастире запалили пламен демократије и људских права.
Остаје једино дилема хоће ли нашем народу на Косову и Метохији, уколико урадимо оно што се не би смело, безбедност гарантовати они који су нас бомбардовали или они који су нам вадили органе?
(Текст је преузет од господина Милана Ружића)
