Дугогодишњи Српски културни центар, једини у Чикагу, а други у свету, након оног у Паризу, ових дана је продат. И док се све етничке заједнице боре да обезбеде себи дом у којем ће неговати своју културу, традицију и свој идентитет поједини “Срби”, ако се тако могу назвати, крчме своје легате и то на веома перфидан начин, иза леђа српске заједнице.
На плану продаје се систематски радило годинама уназад од стране Управе коју сачињава само троје људи, др Живојин Павловић Весна Нобле и Горан Веселиновић. Ни по чему добром позната имена. Људи који су ушли у Управу само са једним циљем, да направе лични профит. Мора им се признати да су махери за овакве малверзације. Најпре су по свом доласку на чело ове организације успели да отерају све из тадашње управе и да избаце све дугогодишње чланове који се нису слагали са њиховим перфидним идејама. Онда су угасили све културне догађаје и избацили Српско позориште “Мира Сремчевић“, које је било жила куцавица у финансијском раду центра и доносило највећи приход Културном центру, што од својих представа, што од културних догађаја и прослава. Позориште које је било читаву деценију саставни део ове установе. Тако је наш српски дом опустео и последњих пет година се у њему ништа није дешавало јер је припреман да иде на добош.
После неколико покушаја, многи од нас су дигли руке и одустали од борбе јер су господа из Управе, Жика и Весна, мењали правилник куће и кројили га како њима одговара. Учлањивали су нове чланове по свом личном избору, па се тако читава фамилија Живојина Павловића нашла на листи нових чланова, која је из године у годину гласала за исту Управу на челу са председником – Жиком. Иначе, ово троје људи нећете видети на српским збивањима, у српским националним организацијама, а понајмање у нашим црквама. Њима, уколико немају личне користи наша вера, традиција и идентитет не значе ништа. А ево шта кажу и неки угледни Срби из Чикага везано за овај срамни чин:
МИША ПЕТКОВИЋ, архитекта и угледни члан Српског позоришта Мира Сремчевић од самог оснивања:
– Српска заједница у Чикагу је опљачкана. Српску кућу “Свети Сава“, 448 W. Barry у Чикагу, коју су српски емигранти после Другог светског рата, уз велика одрицања, успели да купе, отплате и сачувају, др Живојин Павловић је продао и угасио. Продао је и затро оно што није његово, оно што је остављено српској заједници у Чикагу. Од почетка владавине др Живојина Павловића, последњег и најсрамнијег председника ове куће, и његове камариле (Весне Нобле и Горана Веселиновића), радило се систематски на њеном уништавању и гашењу са циљем који је управо постигнут. По комунистичком рецепту избацили су све чланове који им нису одговарали, учланили нове људе, који никада нису крочили у ову зграду, нити знају где је, и са њиховим прокси-гласовима спроводили све своје преварантске намере. Између осталих, избацили су из својих просторија Српско позориште “Мира Сремчевић“, позориште које је удахнуло дух, културни, друштвени и забавни, овој институцији. Зграда је већ годинама била празна и пропадала, док су др Живојин Павловић и његови зеленаши убирали 10% годишњу камату на паре које су зајмили за одржавање и отплате дугова за зграду. Под притиском чланова разних српских организација др Живојин Павловић је ко зна колико пута обећао владици, свештеницима, конзулу Републике Србије и бројним представницима српских организација, да неће продати Српски дом, да ће се повући са председничког места. Наравно, то се није десило, није први пут да је слагао, преварио… Да ли глад за новцем може оволико да сроза човека, има ли нешто још ниже?
МИОЉУБ ЉУПКО СТЕФАНОВИЋ, архитекта
Срби немају ниједан културни центар – клуб у Чикагу осим клуба “Свети Сава“, а сада више немају ни њега. Захваљујући групи шибицера, ниских моралних норми и обзира да су ту зграду даривали наши преци, она је водећи се ниским и бедним материјалним разлозима, минирала све покушаје нас чланова да задржимо и сачувамо наш музеј – некадашњи центар културе у Чикагу.
Разлоге које је навела ”управа“, да нема паркинга, смешни су, јер на 100 метара од ове зграде се налазе две градске гараже. Сама зграда музеја је прави представник чикашке школе архитектуре, зато је и добила статус архитектонског споменика и заштиту града Чикага. Ентеријер је урађен од пуног племенитог дрвета, богато изрезбарен, па смо били поносни на то српско здање и са великим усхићењем га показивали својим пријатељима Американцима, који су се дивили. Продају зграде сам лично доживео као губитак неке мени драге особе, за коју сам стварно био везан.
У њој смо провели дивно време, гледајући позоришне представе у којима је учествовала и моја породица, а некада и ја. Приређивани су концерти, ликовне изложбе, књижевне вечери, прославе и славе. Млађи су имали своју дискотеку у познатој “пећини“, у подруму зграде. Доласком фаталне “управе“, сви догађаји су прекинути, чланство је растурено, а зграда је опустела, док коначно није продата.
Времена се мењају. Некада су код Срба доминирали јунаштво, домаћински однос према свему што је српско и брига за потомством. Било је много добротвора и легата. А данас, нажалост, све је више шибицара и ситних душа који не брину ни за потомство нити за Србију.
ДРАГО ВУЈОШЕВИЋ, пројект менаџер архитектонске компаније, члан Управе цркве Св. Стефан Дечански, члан СНО, СБП и четничког одбора Равна Гора:
– По мени, прошле године, када је изречена пресуда у корист управе клуба, изгубљена је задња битка, а тиме и рат. Према томе, недавно објављена информација да је зграда продата мене не изненађује, јер је то и био план и циљ ове управе, тако да су ми смешне реакције појединаца који кажу да су изненађени. По прошлогодишњој запањујућој одлуци суда, Жика Павловић је добио одобрење да прода зграду, а што је још чудније и жалосније, да он и његова управа имају искључиво право да одлуче шта ће чинити са новцем од продаје. Е сад се одједном појављују појединци који желе да знају шта ће бити са новцем од продаје. Ја бих да те појединце питам са каквим правом се интересују сада за то и где су били када смо могли да зауставимо ове лажове и профитере који су дошли на чело НАШЕГ клуба – дома СВЕТИ САВА? Поређења ради, 2011. године, грчка заједница је почела у центру Чикага изградњу Хеленик музеја, која је коштала 35 милиона долара. Отприлике исте године наш клуб СВЕТИ САВА је имао дуг од 230,000 долара, а српска заједница је била неспособна и невољна да сачува ову светињу, коју је град Чикаго означио као историјско знамење, не само по архитектонском остварењу, већ по томе шта је ова зграда значила за српску заједницу. СТИДИМО СЕ. Према томе, ако којим случајем српска заједница и наша Православна црква не буду укључени у расподели новца, значи да НИСМО НИ ЗАСЛУЖИЛИ, јер смо били неми.
ДР ДЕЈАН ГЛИШОВИЋ
Као и многе наше људе у Чикагу, и мене везују многобројне успомене за Српски културни клуб “Свети Сава“. Већину нас, који смо на разне начине учествовали у раду Клуба и годинама помагали његов опстанак, растужила је вест о продаји ове задужбине. Свестан сам многих проблема и тешкоћа у којима се Клуб (касније преименован у Музеј) налазио, али ми је жао што није било довољно слоге у српској заједници да се о судбини ове установе одлучи колективно и уз сагласност многих који су за ову задужбину учинили много више него људи из садашње управе. Међутим, колико сам разумео, ово је сада свршена ствар и од жаљења више нема вајде. Зато бих апеловао на људе из управе, који су задужбину продали и новац примили, да га не потроше за личне потребе и тако себе жигошу по злу у српској заједници, већ да новац уложе у куповину одговарајућег објекта на новој локацији, да омасове чланство и да направе савремени културни центар са позоришном салом и другим пригодним садржајима, где би се наши људи поново окупљали, дружили и чували традицију предака од којих смо ову институцију наследили.
Верујем да је ово жеља већине људи из наше заједнице, који би упркос свему што је било, подржали овакву иницијативу и сложно помогли у њеној реализацији. Да ли ће управа “Светог Саве“ учинити корак у овом правцу и осветлати образ пред нашим народом, остаје да се види.
ЗАУСТАВИМО ОТИМАЊЕ “СРПСКЕ КУЋЕ”, ИМОВИНЕ СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У АМЕРИЦИ
Александар Влајковић, новинар
Продаја “Српске куће“ у Чикагу је превара и дубоко смо уверени да се она може доказати и да се уговор може раскинути, а преваранти извести пред лице правде.
То је у овом тренутку најважнији задатак сваког ко се осећа Србином у Америци. Вест да је “Српска кућа“ у Чикагу, продата, примили смо са неверицом, јер не можемо да верујемо да су Срби у Америци могли то да дозволе. Иако нам је та вест и потврђена, не желимо да верујемо да су победили они који су у томе пронашли лични интерес и да не постоје снаге које могу да покрену поступак преиспитивања купопродаје, јер је очито група људи, са жаљењем могу да кажем српског порекла, изманипулисала не само наше људе и највише представнике Српске православне цркве и државе Србије, већ на крају и америчке институције које су тај уговор овериле.
Пошто је реч о превари, дубоко смо уверени да се она може доказати и да се уговор може раскинути, а преваранти извести пред лице правде. Знајући да у Америци живи велики број адвоката српског порекла и да имају и своју асоцијацију, верујем да ће неки од њих учинити нешто велико за српску заједницу у Америци, па и за своја поколења и за српски народ који нестаје и да помогну да се заштити интерес српске заједнице, која је манипулацијама последњег руководства елиминисана из управљања тим националним здањем. Српски великан Слободан Драшковић даровао је српској заједници “Српску кућу“ са жељом да у њој негују традицију и српске обичаје. И та кућа је деценијама имала ту значајну улогу. Међутим, Управа коју је предводио др Жика Павловић смислила је начин како од свега тога да има личне користи. Као званичник српске владе, задужен за наше расејање, упознат сам са проблемима који су се испречили за нормално функционисање тог великог неискоришћеног потенцијала. Имао сам озбиљне разговоре на ту тему са бившим председником Управе господином Владом Бјелопетровићем, који је годинама помагао рад те институције. Разговарао сам и са бившим генералним конзулом господином Деском Никитовићем, сада угледним бизнисменом, затим са господином Ђорђем Николићем, великим српским песником и успешним пословним човеком, такође са господином Слободаном Павловићем и дуга би била листа саговорника са којима сам разговарао на ту тему, јер ми је била позната и као новинару који је годинама долазио у Америку и представљао српску заједницу и њихов живот. Заједничко за све разговоре било је да је “Српска кућа“ преко потребна нашим људима српског порекла у циљу заустављања процеса асимилације и очувања националног идентитета. Разговор са председником Управе др Жиком Павловићем, најпре у Београду, а потом и у Њујорку и Чикагу, оставио ме је у уверењу да он жели да се очува та српска институција. Увек је истицао финансијске проблеме, које су наводно претходници направили и да је он лично ангажовао огромна финансијска средства да се санирају ти губици и да је то чинио од срца. Позвао нас је да дођемо у Чикаго и да се изворно упознамо са ситуацијом. Прихватио сам тај предлог. Са том иницијативом упознао сам и Ивицу Дачића, бившег премијера и садашњег првог заменика председника Владе Србије и министра спољних послова.
Господину Дачићу пренео сам расположење наших истакнутих представника српске заједнице и обичних људи и то да им је “Српска кућа“ преко потребна. Рекао сам да то заслужује подршку српске државе и пренео свој лични став да се пронађе начин да се губици санирају и да “Српска кућа“ треба да буде у служби и српске заједнице, Српске православне цркве у Америци и матичне државе и да треба да буде “Српски културни и информативни центар“ (радни наслов), који ће бити отворен за културне програме из Србије и којим ће руководити директор чији ће рад финансирати српска држава, посредством свог конзулата. Осмишљен је чак и садржај читаве студије о тим активностима. “Српска кућа“ би била и кућа Митрополије новограчаничке, која би ту повремено организовала неке своје догађаје. И оно што је за српску заједницу било веома важно “Српска кућа“ би била отворена и за српско позориште и за разне секције и место за учење матерњег језика и традиције и обичаја српског народа. Господин Дачић је подржао ту иницијативу и чак ме информисао да је и лично посетио ту кућу и да се уверио у велике неискоришћене потенцијале.
Делегација коју сам предводио и у којој су били и представници привреде који су желели да помогну (био је и главни човек за финансије Телекома Србија) посетила је Чикаго и одржала састанак у “Српској кући“. Пре него што смо дошли у Чикаго, прибавили смо низ информација о нашим саговорницима, па између осталог и да наш домаћин др Жика Павловић то што је финансијски помагао “Српску кућу“ није чинио баш из срца, како нам је говорио, него да је то скупо наплатио, позајмљујући новац за покривање трошкова са каматом и условима какве ниједна банка у целој Америци никоме не даје. Касније смо сазнали и да је смисао скупих позајмица био да се “Српска кућа“ (на елитном месту у Чикагу и вредна више милиона долара) у тој мери задужи да је повериоци преузму. Упознати смо и са манипулацијама да је Управа прихватала чланство само оних које апсолутно нису интересовали програми “Српске куће“, него интерес послодаваца чији су радници били “чланови“, а који су радили за интересе др Жике Павловића, председника и његове верне сараднице Весне Нобл, која је, како смо сазнали, била и иницијатор већине акција у циљу отуђења и стицања личне користи Управе. Већ на самом састанку у “Српској кући“ схватили смо да је Управа желела да и нас изманипулише. Пренели смо спремност да се губици покрију и да се помогне оживљавање новог културног центра Србије и да чак носилац имовинских права постане Српска православна црква, са којом би се склопио уговор да кућу као баштину српског народа не може продати и да се морају очувати захтеви др Слободана Драшковића да “Српска кућа“ буде кућа српског народа у Америци.
Врло брзо смо схватили да је такозвана Управа др Жике Павловића имала намеру да нас анимира да финансијски санирамо наводне губитке и исплатимо њима енормне камате, а да они на свој начин наставе да газдују имовином на коју нису имали право. Наравно, ми нисмо били наивни и нисмо поверовали у њихове обећавајуће приче, а постарали су се да нас у то убеди и адвокат из њихових редова, тврдећи да је то једино могуће.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
