И опет се нисмо поштено испричале… а толико тога имам ти рећи. Знам, имаш и ти мени. Врућине су, гужве, многи су те жељни, а времена је увијек мало. Вријеме, тај знани крадљивац. Узето никад не враћа, а мајстор је свог заната. Пришуња се нечујно, ни не примјетимо га. Однесе нам толико тога вриједног, а остави успомене. Некад је знао да остави фотографије, а сад је и њих све мање. Нема оних албума који су одољевали забораву, наметнуто нам је нешто ново, модерно… а и ти и ја знамо да мода ријетко кад нешто добро доноси. Много је година прошло од оног јутра кад ме сунце снену будило кроз дрвене прозорске гриље да бих пожурила да протрчим пољем, да упамтим све што могу и загрлим чврсто дједове и бабе и помилујем им боре. Кад ме упозоравало да ће њима најтеже бити. Кад ми је говорило да не заборавим, да те оби-ђем кад год могу и да ћеш ме увијек чекати.
И чекаш ме увијек. Још у путу осјетим твоју радост што ћу ти доћи… а и ти моју. Чујеш ми срце како убрзано ради километрима далеко… па све брже и брже, а кад те види једва успије да не искочи. То је та нераскидива спона. Што Господ споји, то не може нико да раздвоји. Неописиво ми је значио наш сусрет и разговор, ма колико кратак био. С тобом нема устручавања, руше се сви бедеми и ограде. А није ни чудно, познајеш ме од кад постојим. Познајеш и оне прије мене и оне прије њих, па тако ко зна колико уназад. О како ми значи тво-је топло крило. Већ сам ти рекла да ни једно друго не грије тако. Није до њих, до мене је. То мјесто у мом срцу само теби припада. Никад им нисам ни дала поштену шансу. Једноставно не желим да те ико замјени.
Вјешто покушаваш да скриваш ране, али не можеш их од мене сакрити. Тешко ти је што више ништа није исто, а најтеже што су ти се многа дјеца отуђила, што је доброта постала луксуз. Што је изграђен некакав нездрав имунитет према туђој бризи и болу, што је ријеткост да неко учини неком тек тако, од срца. Што се све мање искрено воли. Што се добро тако олако заборавља, а лоше памти. Што ријеч скоро да више нема тежину. Што се више његују неке умјетне, лажне “вриједности” него душа. А само је она вјечна. Па зар је могуће да смо то ми, твоја дјеца? Она иста која су знала да се искрено радују, да помажу једно другом, да дијеле и комад уштипка и среће и туге јер среће су заједно веће, а туге мање. Драго ми је што сам била дио тог времена, што могу да га се присјећам и о њему пишем.
Посебно ми је драго што има оних који су се сачували, на које си ти поносна и због којих те ране лакше подносиш. Богу сам неизмјерно захвална на њима. Има твојих бисера који свијетом сијају, ма где год били. А ни бисер се не поста-је тек тако. То су она твоја дјеца што им је дато да осјете, да их заболи, да би боље разумјели. И у шкољци се тек формира након што зрно пијеска у њу залута. Свјетлост тих твојих бисера је толико јака да се свуда препознају. Не брини, има их, а и биће их и послије овог нашег времена. Ти то већ знаш јер ти си ту далеко прије нас, а остаћеш и далеко послије. Ти ћеш будућим генерацијама, кад бар сврате, о њима причати.
Хвала ти на свакој топлој ријечи и савјету. Хвала ти и на ћутању јер с тобом сам жељна и да ћутим. Ти и моје ћутње разумјеш. Хвала ти што ми пружаш снагу и онда када се сати и дани чине дуги, а године прекратке. И онда када сјећање на одрастање поред тебе изгледа као неки прошли живот или недосањани сан, а и онда када изгледа да је то тек јуче било и кад се на тренутак запитам гдје су нестали сви ти драги људи мог дјетињства. Опет ми фали бар још један дан. Опет те остајем жељна и што сам старија та жеља ми је све јача у грудима.
Чула сам те кад си ми, помиловавши ме, на растанку готово нечујно шапнула да не посустајем, да се то горе изнад тебе све записује.
