У Србији, чини се, поделе никада нису биле израженије, а оно што посебно забрињава јесте њихово свакодневно продубљивање. Делимо се по свему, а границе између „наших“ и „оних других“, не само да дубоко утичу на политички живот, већ продубљују и социјалну дистанцу, стварајући климу у којој је дијалог све теже остварити. У оваквом контексту, интелектуалци и књижевници имају озбиљну одговорност да се позабаве овим раздорима, али су често стављени у ситуацију да се боре против власти која одлучује шта је прихватљиво, а шта није. Проф. др Мило Ломпар говорио је за „Слободу“ током недавног гостовања у Краљеву, где је у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ казивао беседу под називом „Вечити дијалог Оца и Сина”, Светог Саве и Светог Симеона, о њиховом међусобном вишеслојном прожимању и огледању на подвижничком и искушеничком путу зрења у врлини и достојности.
– Када је реч о заиста огромној подељености у нашем друштву, треба поћи од чињенице да ту подељеност праве власт и председник Србије Александар Вучић, јер њихов начин владања подразумева да су грађани сукобљени. Сукобљено се развија у различитим смеровима између такозваних либерала и такозваних конзервативаца, између такозваних националиста и такозваних грађаниста. Ти сукоби се стално повећавају, док се, у исто време, обављају огромни послови материјалног изнуривања земље, корупције и криминала. То је са врха власти подстакнуто, због тога што је власт главни циљ, а не служи побољшању живота људи у оној мери у којој је то могуће. Мислим да је излазак из тога постепен и да он мора да почне – оцењује професор Ломпар.
На питање како и могу ли студенти да буду тај уједињујући фактор, др Мило Ломпар истиче како сматра да људи морају да крену од прилично очигледног сазнања да су заједно, упркос томе што су неки националисти, а неки „грађанисти“ по уверењима:
– Неки стављају у први план грађански, а неки национални моменат, али то не значи да ови који стављају национални моменат занемарују грађанске обавезе и дужности и обрнуто – не би требало да значи да они који грађанске елементе стављају у први план занемарију националне моменте. Ти људи морају да схвате да су заједно у предузећима, да су заједно у продавницама, да су заједно на приредбама, да не мисле исто, али да је општи цивилизацијски ниво заједнички и да то покушају да пренесу у политику, а то значи да се морамо изборити сами за цивилизацијски оквир који неће дозвољавати непостојање одговорности за кривична дела попут пада надстрешнице у Новом Саду, који ће се борити против корупције која разара друштво… Када се та врста заједничког циља оствари, онда ћемо се разилазити у питањима националне политике, у питањима односа према Европској унији, али ћемо се разилазити у једном нормалном простору где одлучујућа реч треба да припадне народу, односно он треба да се изјасни о кључним судбинским питањима као што је промена уставног уређења ако неко жели то да изведе, мада ја лично мислим да је тешко за то добити било какву подршку народа.
Саговорник Слободе, као врсни интелектуалац, редовни професор Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду, историчар књижевности, есејиста, председник Задужбине Милоша Црњанског, некадашњи генерални директор листа „Политика“, председник Српске књижевне задруге, чија је књига „Дух самопорицања“ постала једна од најчитанијих књига на српском језику, наглашава да је суштина решења проблема данашњице у Србији да се тај вештачки јаз између тзв. грађаниста и националиста некако премости:
– То не сме да се уради лажно и не на начин да се каже како тај јаз више не постоји. Он ће увек постојати, јер људи се разликују по схватањима и сукобљавају се, али не треба да се подигне до овог степена међусобне заоштрености који нас спречава да било шта урадимо. Мислим да би кључно било да се овај режим обори на легалан начин, а то значи да он сам схвати да је изгубио легитимитет и да крене у сусрет ономе што је најнормалнији пут, а то је једна Влада јавног поверења, можемо је звати и прелазна, и експертска, како год хоћете. Она треба да уреди медијски амбијент, да укине медијски монопол, да обезбеди да сви људи буду у поседу подједнако релативно равноправних информација и да се после тога изнедри један нормалан, демократски поредак на изборима.
О којим временским оквирима за тај „посао“ говорите?
– То би могло да се деси ове године и то би био први моменат да се полако друштво усмери ка једном нормалном стању, а нормално стање није безконфликтно. Безконфликтно стање је стање мртво. Једноставно, живот тражи покрет. Мислим да би ове године требало да дође до смене власти али не могу знати да ли ће до ње и доћи.
И пре актуелних студентских протеста отворено сте говорили да је задатак професора да увек подржи студенте, без обзира јесу ли у праву или не. Од тога не одступате?
– Да, апсолутно! Како би друкчије могло да буде? Кога ћете другог да подржите? Знате, имате ове велике заступнике националних идеја, уствари једну врсту фолираната који вам кажу да раде на уједињењу српског народа, да нас уједињавају широм света, али у исто време називају студенте пленумашком гомилом. Имали смо и застрашујућу изјаву владике крушевачког да су студенти усташе. Па с ким ћете да уједините српске земље, то би вас неко питао, ако су за вас десетине хиљада младих људи безвредни? Ко су ти други људи који то уједињење треба да обезбеде? То је кључна лаж када с једне стране прокламујете велике циљеве, а с друге стране одбацујете најпродуктивнији и најснажнији део једног народа. Тако уствари показују да се труде да овај режим остане. Овај режим има и своје „потајнике“, своје тајне поборнике који се праве да брину националне бриге, да брину шта ће бити сутра, а у исто време су против студентских протеста. То је велика, по мени, неопрезност, јер се тако „одгурују“ млади људи који постављају врло разумне захтеве питањима: ко је крив за пад настрешнице, ко је одговарао, које предузеће је то радило? То су све провериве ствари тако да мислим да је дужност професора да подржи студенте и ђаке своје, јер подржавају живот који се у њима пројављује. С друге стране, велика је и јасна дужност и других: адвоката, лекара, инжењера, трговаца, запослених у администрацији… да подрже студентске захтеве, јер су оправдани. То није никакав политички покрет, то је друштвени покрет.
Питаће сви – зашто није политички покрет?
– Није политички покрет зато што у њему учествују људи најразличитијих политичких оријентација. Не можете очекивати од десетина хиљада студената да сви буду једне политичке оријентације, напротив: једни су левичари, други су десничари, једни су аполитични други нису, али ако су сви они међусобно различити прешли преко тих својих разлика и рекли ово је друштвена болест, онда је та њихова борба вредна подршке. Не само вредна, већ је та подршка и неопходна.
Како да повежемо све ово о чему смо разговарали са беседом коју сте казивали, а која говори о дугој временској вертикали, од српског средњег века до савременог историјског тренутка, кроз етички архетип отиснут у духовном сагласју Оца и Сина, Саве и Симеона? Истакли сте да проматрањем усмерења и исхода њиховог мисионарског деловања кроз књижевни, историјски, религијски и филозофски дискурс, указујете на српски културни образац корене у честицама њихове духовне везе и етичке мере и нагласили да је залог његовог опстанка, упркос изазовима историјских кретњи, лична и колективна оданост тој честици:
– Однос Симеона и Саве битан је за колективно разумевање код нас, зато што тај однос у култури не постоји као однос једног оца и једног сина. Тај однос у култури постоји друкчије, он постоји као однос: једно покољење старије је од другог, једно је оно које припада очевима, а друго припада синовима. Та покољења се додирују, али се често и разилазе, осећања света у њима су друкчија и разилазе се онолико колико се додирују. Тамо где су Срби одлазили далеко од својих матичних земаља, рецимо, и данас, и у Лондону, и у Чикагу налазимо цркве Светог Саве и налазимо на иконостасу светог Симеона и он увек има онај калуђерски знак борбе да се постане Христа достојан. То ће нас дочекати и у модерним временима у промењеним облицима и садржајима, у различитим распонима искуства, али је просвећеност неопходна. Тај Савин моменат Амфилохије је назвао „Светосавско просветно предање“, а тај кључни мотив наше егзистенције је тај који треба и мора да створи културу да бисмо могли да постојимо. Тај вечити однос оца и сина ће одјекивати кроз историју у судбинама српских владара, често је био трагичан и узнемирујући, али је увек представљао спој нечега што је просвећено и традицијом освештано, али није зачаурено. Поновиће се тај однос и у ономе што је у 20. веку обележило искуство нашег народа – његово велико трагично истребљење у геноциду који је починила Независна држава Хрватска. То је још једном потврдило да су и они који су радили о глави читавом једном народу врло добро знали да традиција тог народа не завршава на онима којима су дошли главе, него се протеже у дубоку прошлост на чијем крају се налазе Симеон и Сава. Па и данас када су времена друкчија и када смо поново у Србији чије је Косово окупирано, морамо се сетити једне јеванђеоске поруке: „Светло светли у тами и тама га не обузе“. Да тама не би пала на наша лица, да би се светлост видела у будућим временима, ми се морамо сетити Симеона и морамо помислити на његов позив Богу да му помогнемо у жељи да буде Христа достојан и морамо се сетити Саве који нам је ту причу сачувао и учинио истином нашег живота и поновити на крају јеванђеоску реч да „Нико не зна оца боље него син и ако син коме хоће казати“!
