Неготинска Крајина је позната винска регија и да није Рајачких и Рогљевачких пивница, које у последње време буде пажњу и гостију из иностранства, овај део Србије остао би заиста пуст и празан. Винска села изграђена од каменог пешчара су као својеврсни споменици културе под заштитом државе, а очекује се да ускоро буду и под заштитом УНЕСКА. Са разлогом.
Насеља од камених кућа у којима се правило и чувало вино, а и данас су активни неки вински подруми, названа су пивнице, или пимнице, мештани кажу, исправно је и једно и друго, како је коме лакше за изговор, а зна се, ту се прави и пије вино, те је због земљишта и климе погодних за развој винове лозе, Неготинска Крајина била важан виноградарски регион још у доба Римљана, бележи историја винске производње овог дела Србије, а бележи и следеће:
“Европско виноградарство је крајем 19. века запало у велику кризу, када је из Америке стигао паразит по имену филоксера, сићушна уш, која уништава винову лозу. Филоксера напада и уништава корен винове лозе, чиме долази до сушења чокота и замирања целог винограда. Када је око 1870. године у западној Европи ова болест изазвала несташицу вина, дошло је до процвата виноградарства у Неготинској Крајини, у којој, због песковито-кршевите структуре тла, филоксера није могла да се прошири. Тада је неготинско вино почело да се извози у целу Аустроугарску, али и у Француску, Енглеску и Русију. Вино се из Неготинске крајине превозило бродовима који су пловили Дунавом. Крајина је крајем 19. века имала највећу површину под виноградима у целој Србији. Због велике распрострањености виноградарства у овим крајевима, настали су посебни комплекси намењени производњи и чувању вина, познати као пимнице који изгледом подсећају на омања села…”
Ипак, да се на лицу места уверимо. И идемо право у Рајачке и Рогљевачке пимнице, или пивнице.
У Војкановом винском подруму
Налазе се у селима Рајац и Рогљево. Око четири километра су удаљена једно од другог, а око двадесетак од града Неготина. До Рајачких пивница из правца Зајечара стиже се путем кроз село Мокрање, родно место Ставана Мокрањца, затим Вељково, по хајдук Вељку, а онда до раскрснице, десно је Рогљево, лево Рајац, а право село Смедовац, у коме такође има десетина очуваних пивница.
Рајачке пивнице су најочува-није, а налазе се на брежуљку изнад села Рајац, пут није лош, али једва се види асфалт од нараслог жбуња и корова са обе стране коловоза. Пењући се ка пивницама, видимо тек по ког старијег становника села. На улазу у Рајачке пивнице срећемо Војкана Милановића, власника старог винског подрума, расположен је да говори:
“Ја сам чуо причу да су Рајачке пивнице постојале још за време турске окупације. Свако домаћинство у селу Рајцу имало је свој вински подрум. Ако се питате зашто су овде баш никле ове пивнице, а не доле у селу куда сте прошли, објашњење је, вино прима стране мирисе више него млеко. У селу су мириси стоке, мириси канализације, људи, и све то негативно утиче на квалитет вина. Видите ове камене куће и уличице између њих, па то је некада било право пивничко насеље. Камене куће заправо имају у себи три материјала: камен, дрво и цреп- ћерамиду, и све ове куће су дубоко укопане у земљу, да би се постигла уједначенија температура и лети и зими. На Светог Илију, овде у пивници неће вам бити вруће, биће сасвим пријатно, као и сада половином јуна. Никада се у хладним зимским месецима вино није заледило. Укупна број пивница био је око 360, колико је било и кућа у селу Рајац, данас активних пивница има мало. Проблем овог краја, и целе Источне Србије је исељавање, млади одлазе на школовање, не враћају се. Овде је измешано становништво, и из српских и из влашких села становништво је отишло у веће градове, у иностранство, тако да је читав крај остао без народа, то је веома уочљиво, прођите овуда, нема нигде никога. Мало је оживело последње две године, за време короне, те је кренула и већа продаја вина. Оживела је и производња вина, појавили су се неки нови засади лозе, али све је то још увек недовољно, каже.
Културно историјски значај пивница као јединствених грађевина је велики, и Завод за заштиту споменика културе Србије, а и неке организације из Европе заинтересовале су се и почеле нудити бесповратна средства за очување пивница и сеоских кућа у Рајцу, Рогљеву и Смедовцу, у ова три села која су најпознатија по производњи вина. Отприлике, та би субвенција била од милион до три милиона динара, још тај конкурс није завршен, видећемо. Планирано је да се уради и канализација кроз пивнице и села, јер како развијати туризам ако немате канализацију…” каже Војкан.
Свако време тражи своју сорту вина
А затим нас Војкан уводи у свој вински подрум, каменим степеницама низбрдо, до буради, преса за цеђење грожђа, балона, флаша… Све је старо, аутентично…
– Пивница је направљена сигурно пре век ипо, а обновљена је тридесетих година прошлог века, за време Краљевине Југославије, генерације пре мене у мојој фамилији бавиле су се производњом вина, кажу да је то од времена када је овај крај ослобођен од Турака 1833. и постоји евиденција колико се производило вина и од које сорте грожђа. Свако време је имало, као неку моду, своју сорту грожђа. Био је то некада прокупац, зочињак, касније гаме, сада каберне, совињон, црна тамјаника поново је у моди, био је раније италијански ризлинг, сада опет бела тамјаника… све у своје време. Ако је у једном моменту био важан квалитет онда се продавало квалитетније вино, а у време када се из Југославије извозило доста вина, онда се гајило грожђе које је давало доста течности, а квалитет је свакако био нешто мањи. Е, сада се поново тражи квалитет, гости који дођу овде у Рајачке пивнице, очекују врхунска вина и ми им то морамо дати. Овде су сва бурад храстова, она су најбоља, али траже муку. Треба их повремено опрати, а како их извући уз ове степенице, па врела вода, винска сода, сумпорне траке, моја бурад су запремине од 150 до 750 литара, и празна су много тешка. И то прање траје по неколико дана уз велики физички напор, али мора, да би вино било постојано у њима. Имам и прохромску бурад, људи су почели користити и пластичну бурад, али то није у традицији. Знате, све тражи неки рад и напор, и пошто ме питате може ли се живети пристојно од производње вина овде у Неготинској Крајини – па може, уз велики рад, последњих неколико година повећана је потражња наших вина. Моји син који је запослен у неготинском “Прахову” помаже ми, те могу имати неку пристојнију зараду. Али у овом послу више њих би само да буду трговци, али без гајења грожђа и производње вина нема ниша…” закључује наш саговорник из Рајачких пивница.
Пивнице или пимнице
Из Рајачких пивница, следећи дан “спуштамо “ се у село Рогљево, а затим, километар ипо пењемо ка Рогљевачким пивницама. Наша саговорница и домаћица је Барбара Радосављевић, млада жена, али велики познавалац историје неготинских пивница, она је и власница око двадесет пивница, неколико пивница је претворено у пансионе са собама у етно стилу. Два дана и две ноћи провели смо у дружењу и причи са Барбаром:
“Као што видите Рогљевачке пивнице су издвојен комплекс, веома су старе, то су камена здања грађена почетком 19.века, а имамо и брвнаре, старе и по три столећа. Ово је заправо низ винских подрума, у њима не живе људи, у њима “живи” вино…”
А онда нам Барбара објашња-ва откуда два назива, пимнице и пивнице за комплекс винских подрума: “Занимљиво, када људи дођу са стране увек кажу, дошли смо у пимнице, а мештани говоре – пивнице. Пивница је старословенска реч и значи подрум, и то се у окружењу Балкана одржало, а код нас нажалост не! Ми мешамо пивнице са местима где се производи и пије пиво, а као што видите на сваком овом каменом здању које је вински подрум пише, “ова пивница подигнута је те и те године…., власник пивнице је тај и тај… дакле пивница је изворни назив ових винских неготинских подрума, и правописно су тако “ушле” у Заводу за заштиту споменика културе Србије 1983, као споменици културе прве категорије, а од 2009. смо на примарној листи УНЕСКА, и чекамо да будемо светска културна баштина. И ето објашњења, правописно смо пивнице, али мештани су мутирали в у м, а када на интернету укуцате пивнице, или пимнице, исто добијате. Само на неколико пивница у Рајцу имате да пише пимнице, и то је новијег датума, на свим другим пише – пивница, са именом власника.
Најпре дрвени, после камени вински подруми
“Дрвени вински подруми какви су грађени пре неколико столећа, а има их овуда врло мало сачуваних, нису могли да одржавају сталну температуру потребну вину, па је почела градња камених пивница, а може се рећи да су нам културу прављења камених пивница донели Срби са Косова који су ове делове Србије населили током Велике сеобе. Камен је допреман из околног мајдана, радило се на мобу, пет породица је у исто време градило подруме, код једних, других , трећих, и тако су никла ова здања, нека су и дан-данас у функцији”, објашњава наша саговорница, и наставља: ”Подруми су делимично укопани у земљу како би температура врло мало варирала током године, а на спрату су раније биле просторије за боравак у доба бербе и неговања вина. Ове куће немају димњаке, јер у њима нико не живи преко целе године. У Рогљеву је некада било око 300 пивница и казанија, али сада нажалост остали смо овде са око 150 објеката, видите, неки кровови су урушени, неке пивнице су скоро пале до земље, нису у функцији, али се воде као споменици културе, и само је око двадесетак активних винских подрума остало од стотина пивница и у Рогљеву, Рајцу и Смедовцу, у селима у којима су некада људи живели од вина и за вино…!”
Пивнице данас
“Пивнице данас су туристичка атракција, занимљивост за оне који воле стару архитектуру и историју. Овде је очувана и природа, људи са свих страна не долазе само да би прошли путевима вина, већ да осете Крајину, да пробају кухињу овог краја, да се одморе. Видите Тимок, чист је, липа процветала, дуд сазрео, ораха ће бити доста, родили…. А надам се биће и гостију. Али, морам рећи, последњих година више је страних гостију него наших, незамисливо! Али, корона је учинила да мало боље упознамо сами себе, и било ми је задовољство да ми дођу наши људи , да се интересују за ове грађевине, за историју производње вина, за Крајину…Ми овде живимо неко време прошло, тачније, овде је време стало, не можемо ништа мењати на пивницама, то су споменици културе, мора све остати аутентично, за сваку промену пита се Завод за заштиту споменика културе. Ја волим што живим овај сан и чаролију, ова средина и ја размењујемо позитивну енергију, волим овај посао!”
Вино има свој живот и навике
Шетамо са Барбаром улицом између пивница, неки објекти су мањи, неки већи, неки урушени, неки остали какви су некада саграђени, на великом броју пише, “Пивнице Радосављевић“. Барбара каже: ”Моја породица је имала неколико пивница, али пошто сам ја решила да се бавим не само производњом вина, већ и туризмом, ја сам откупила неке пивнице и сада их имам 22, не смем ништа мењати у њима, једино што морам неке да опремим намештајем за прихват гостију. Једна велика пивница је музеј, и ту је као што сте видели колекција старих предмета које је сакупио мој отац који је био чувени колекционар, обишао је свет да би нашао неке од ових предмета, стари новац, оружје, посуђе, сатове, радио апарате… Други део музеја је необичан, ту сте видели костур мамута, кости су пронађене овде у Неготинској Крајини…”
А онда нас Барбара уводи у свој вински подрум: ”Подрум у комплексу пивница које је обновила моја породица стар је око 250 година, овде се производи и чува вино на традиционални начин. Видите, земљани под, камени зидови, бурад храстова, значи све оно што је у природи, и мора се пратити тај природни ток. За црно вино су храстова бурад, а за бело, бурад од багрема, тако су и ове велике бачве које примају и по 500 литара вина. Ако питате колико је старо вино у флашама, не знам, можда и по 20-30 година, важно је да буде добро затворено, да не “продише”, те ја увек плуту заливам воском. Имам пар флаша вина старог и 50 година. Важно је чување вина у овим подрумима који су са сталном температуром, вино има свој живот, своје “навике” и треба све то испоштовати. Када си у овом послу, мораш много знати, и волети вино, не само да га пијеш, већ и да га правиш.”
Тајна гробља изнад Рајачких пивница
На препоруку мојих саговорника из Рајца и Рогљева, посећујемо старо Рајачко гроб-ље, које је јединствено по облику надгробних споменика. Барбара се интересовала као мештанка од када датирају по два-три метра високи споменички стубови са каменом капом на врху, са низом симбола, али без имена коме су посвећени. Она овако тумачи:
“Ту на гробљу су и стећци који датирају од 14 века, па надаље, ту су мушки споменици – стубови са капом на врху и женски са филигранским украсима, и мали споменици, претпоставља се, дечји. На споменицима су старословенски симболи, пагански, ни на једном споменику нема имена, али кроз симболе утиснуте у камену, све је заправо записано, али треба знати то тумачити. Видели сте, на њима су свастике, коловрати, бог Перун, цветови, линије цик-цак, словенске боје које су још очуване, заиста јединствено, као да нисте у овом свету. И ово гробље, као и пивнице је под заштитом као споменик културе. Ми мештани се трудимо да простор између споменика држимо очишћен, да се то добро види, и да својом причом заинтересујемо људе који долазе у ове крајеве”, испричала је Барбара своје сазнање о старом гробљу на врху Рајца.
А стручњаци кажу, “улаже се велики напор да се историјски и културолошки обраде ови јединствени споменици, и до сада је обрађено око 200 објеката. Према откривеним подацима, рајачки надгробни споменици могу се сместити у период од друге половине 18. до прве половине 20. века. Споменике су правили исти мајстори, каменоресци са југа Србије, који су градили и пивнице. Постоји прича да мештани Рајца нису сахрањивали своје у селу, већ на брду изнад пивница у којима су држали вино, што говори о важности вина у животу тих људи некада. На гробљу постоји више српских надгробних споменика из друге половине 18. века на којима је приказана свастика у значењу соларног симбола. Иначе, сви споменици су изузетно украшени, а занимљива је сличност неких украса, пре свега крстова и свастика са украсима на стећцима”, забележено је у историјско-етнографској документацији из досадашњег истраживања Рајачког гробља, на коме је преко 1500 старих камених споменика.
Уредити околину са добром путном инфраструктуром, па онда очекивати доста љубитеља вина
Пивнице у неготинском крају су заиста јединствени објекти, Крајина је прелепа, зелена, али празна. Недостају људи, недостаје брига да се још много уради, како би у овај крај долазили гости да се диве свему, вину, природи, пивницама, обичајима, манифестацијама везаним за вино и винограде. Најпре саградити добру путну инфраструктуру, јер када се “сиђе” са магистралног пута Зајечар-Неготин, и крене ка пивницама, путеви су у очајном стању, па се питаш, да ли да кренеш даље, или да се вратиш. Затим, око пивница мора бити уређен простор. Пивнице су раздвојене великим коровом, неуређеним површинама… Све су то појединости које “буду очи” и умањују утисак о лепоти пивница, и целог винског подручја, а туристи су све пробирљивији и захтевнији, посебно када се ради о гостима из иностранства. А Барбара је, док сам боравила код ње, очекивала групу туриста из Пољске.
