До демонизације Срба највише је стало онима који су геноцид стварно и спровели
Циљ резолуције о “геноциду” у Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација јесте да се одврати пажња од збивања у Гази с једне стране и да се, са друге, изврши додатни притисак на Србију у контексту три захтева који су јој са западних адреса испостављени већ поодавно. Творци те замисли не сагледавају чињеницу да што више буду тежили колективној стигматизацији Срба, то ће бити мања мотивација званичног Београда да те испостављене захтеве испуњава.
Први од њих је тзв. нормализација односа са Приштином, а знамо шта се под тим подразумева. Као друго, можда још актуелнији у овом тренутку, јесте притисак на Вучића да се олабави веза између Бањалуке и Београда у тренутку када ескалира притисак на Милорада Додика. Као треће, али не и најмање важно, и даље је присутан захтев да се усклади спољна политика Србије са ЕУ, под чиме се јасно подразумева завођење санкција Русији.
Резолуција о Сребреници дефакто представља колективну демонизацију Срба, свих и свуда, а пре свега у Републици Српској. Међутим, резолуције Генералне скупштине немају у практичном смислу немају нарочиту тежину. Уосталом, исто тако их немају ни резолуције Европског парламента, нити пак необавезујуће резолуције америчког Конгреса које се често усвајају на захтев одређених лобистичких група за њихову пропагандну употребу.
Србија и Срби у целини не би требало овоме да поклањају посебну пажњу из простог разлога што је тежина резолуције како у симболичком тако и супстантивно политичком карактеру онолика колико жртва такве резолуције жели да јој придода. Другим речима, колико је резолуција Генералне скупштине УН усвојено о разним питањима која су суштински периферне, од заштите животне средине и светског дана амазонске џунгле па до пропагандистичких резолуција о сукобима у разним деловима света, укључујући нпр. и Ујгуре у Кини. Биће ово на крају једна заборављена епизода у духу оне народне „тресла се гора родио се миш“.
Далеко би било озбиљније и теже за Србе у целини, а посебно за Републику Српску, уколико би се такав облик резолуције покушао наметати у домаћим законодавним тијелима. На овоме инострани душебрижници и гаулајтери инсистирају већ годинама. То је у Републици Српској донекле већ и постигнуто са принудно усвојеном резолуцијом под претходном влашћу СДС-а.
У супстантивном смислу битно је да сами Срби буду свесни да је геноцид у Сребреници један мит, злокобна лаж скована да би се они колективно демонизовали а Република Српска угасила. Десио се ратни злочин о чему нема сумње, али је манипулација термином геноцид у овом случају изразито политичке природе. Нема благе везе са дефиницијом коју је још далеке 1944. године пољски правник Леман сковао као физичко уништење читаве једне заједнице на основу њеног етницитета, расе или вере.
У случају Сребренице знамо да је реч искључиво о мушкарцима војног узраста. Жене, деца, старци и немоћни, безбедно су евакуисани аутобусима од стране српских власти на терену. Било је ликвидација заробљеника. Још увек не знамо о ком се заиста конкретном броју ради, али сигурно нема ни говора о 8.000. убијених. Уосталом ни сам Хашки трибунал ту цифру никада није званично усвојио нити навео у некој од оптужница против српских оптуженика.
Све док сами Срби буду свесни да је реч о једној свесној, скоро три деценије старој политичкој и медијској манипулацији тим немилим догађајем који сам по себи Србима не служи на част, никакве резолуције не треба да их се тичу. Не, нема ни говора о геноцидности. Уосталом, као што видимо, до таквог наметања кривице највише је стало управо онима који су стварно геноцид спроводили у Другом светском рату.
