– Хлеб не пада с неба. Мора да се ради, а најбоља особина коју можеш да поседујеш је искреност и поштење, говори нам старац који обрађује своју земљу на Старој планини. Доктор Недељковић, киван на српску елиту, каже како су Срби изгубили свој пут у магли и не знају како да из те магле изађу да би преживели као нација
Често гледам један врло интересантан и информативан програм под насловом ’’Сасвим природно’’ аутора Јована Мемедовића у коме нас Јован води по читавом свету. Недавно нас је повео у подручје Старе Планине која се налази у источном делу Србије, иначе крају који је мој поч. таст одрастао. Са жаљењем признајем да никада нисам имао срећу да посетим ту величанствену планину близу бугарске границе. Јован је једва некако успео да се попне до села Дунџаловице где нас је упознао са једним остаријим Србином по имену Зарија Тошић-Андра, као и са његовом женом. Зарија је изгубио обе ноге, али начин на који се он кретао и обрађивао своју земљу може само да нас постиди. Њих двоје обрађују својих тридесет хектара земље, а једино им је жао што млађи нараштај нема никаквих радних навика.
– Хлеб не пада с неба, каже Андра. – Мора да се ради, а најбоља особина коју можеш да поседујеш је искреност и поштење.
Ово није Андрина прича али сам морао да је на неки начин повежем са причом о једном другом Србину, изванредном господину по имену Драган Недељ-ковић, једном од најмудријих и највреднијих и најобразованијих професора из малог села Равње у Мачви, аутором, научником, чланом Европске академије наука, човеком са неколико доктората, стечених на Београдском универзитету, Страсбуршком универзитету и Државном универзитету у Бордоу, Француска.
У једној од његових књига под насловом „Речи Србима у смутном времену“ он каже како су Срби изгубили свој пут у магли и не знају како да из те магле изађу да би преживели као нација. Он се критички односи према Србији и српској дијаспори, нарочито према српским интелектуалцима. Професор Недељковић каже како ми још увек не знамо шта хоћемо, а ту је потпуно у праву. Имао сам ујака у Америци који нам је послао календар Американског Србобрана штампаног у Питсбургу. Између осталих интересантних чланака ту се налазила и једна прича о томе како је Бог сазвао све нације и питао их шта би они желели да им подари. Разне нације су пожелеле разне ствари, а када је дошао ред на Србе они рекоше Богу да се још нису договорили. Када сам то прочитао био сам дете пред сам почетак Другог светског рата. Ово је нови век, а Срби се још увек не могу да договоре шта хоће.
Професор Недељковић жали што се наши људи не жене и не стварају породицу, а када се ожене онда имају по једно једино дете, или ниједно (његова бака Даница Јефтић је родила шеснаесторо деце!). „Пад наталитета је израз кукавичлука пред животом, знак егоизма и моралне пометње“.
Коментаришући догађања у последњем грађанском рату у бившој Југославији он каже Србима: – Срби нису кривци за тај рат, тај рат им је наметнут, други су га желели, Срби су се бранили, често неспретно… Срби су без кривице криви.
По питању отаџбине Недељ-ковић појашњава разлику изме-ђу те речи и речи домовина. Без обзира где живели, у Србији или неком другом крају света, Србија је наша отаџбина, оно друго место је наша домовина. Често видим таблу са знаком „Кућа на продају“, што могу да разумем, али не могу да разумем натпис „Дом на продају“ што ми звучи глупо. Дом нам је тамо где савијемо гнездо, где живимо, а отаџбина нам је Србија. На тему аутономије професор Недељковић говори о разлици између времена када је Војводина била под Аустро-Угарском и када је било логично да су Срби желели аутономију, али сада када имају своју државу, Републику Србију, такозвано „аутономаштво“ није ништа друго него издајство. Један од наших највећих српских великана, Петар Петровић Његош, мора да се преврће у гробу док се његови монтенегрини убише доказујући да нису Срби.
– Живим у Кнеза Милоша улици, у близини Канадске амбасаде и срце ме боли када видим колико младог света чека у реду у намери да се одсели у ту огромну, хладну и ретко настањену земљу. Недалеко од тог места је и Комесаријат за избеглице где су такође велики редови народа са замотуљцима, чак и њихова деца, који чекају помоћ – пише професор Недељковић.
Цела књига је вредна не само читања већ и памћења у којој професор Недељковић даје савет за саветом. Штета што је живео само деведесет година и више није са нама. Каже да је некада чак био члан Комунистичке партије Југославије (каже да га нису ни питали) али их је убрзо напустио када је видео шта је то. Тито га је као младића био послао на Сремски фронт где су хиљаде младих Срба беспотребно изгубили своје животе при крају Другог светског рата.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
