Прошле, 2019. године, прослављена је 800 годишњица СПЦ, Светосавске Цркве коју је основао Сава Немањић (1175-1235), најмлађи син владара Стевана Немање (1113 – 1199).
Ове године славимо епархије српске самосталне цркве под вођством Светог Саве. Према књизи историчарке Мирјане Јанковић Свети Сава је повезао српски народ Немањићке државе кроз црквену заједницу 1220.године, пре 800 година. У књизи је објављена и мапа самосталне заједнице са епархијама: Зетска, Рашка, Хвостанска, Хумска, Топличка, Будимљанска, Дабарска, Моравичка, Призренска и Липљанска. (1).
Све епархије са српским епископима постављеним од Светог Саве.
Зато нас је изненадио ових дана митрополит Амфилохије Радовић непомињањем Светог Саве и границе уједињеног српства после дугих векова чекања у расправи са „најмлађим секретаром комунистичке партије на Свету“ Милом Ђукановићем.
Зна се да је по паду комунизма Ђукановић био близак са Бил Клинтоном и његовом „демократском“ политиком.
И на Сабору СПЦ одржаном у Никшићу 21. децембра није поменут оснивач СПЦ Свети Сава, чији је отац Стеван Немања рођен у данашњој Црној Гори а тада у српској заједници, него Св. Василије Острошки (1610- 1671). Можда напуштање Св. Саве од стране СПЦ жели Мило Ђукановић да искористи.
Време је зато да се подсетимо да нас никада Митрополит Амфилохије није обавестио, а морао је као Хришћанин да нам каже ко је од њега захтевао да уклони лик Светог Саве на главном улазу у Храм на Врачару, кад је управљао градњом Храма. Ми знамо да је Митрополит био грчки ђак, али одлука о уклањању лика Светог Саве није само његова.
Председник Србије Александар Вучић осудио је непомињање СПЦ на црквеним скуповима у ЦГ са речима ’’ Плашим се да се полако брише српско име Цркве у Црној Гори и то се чини већ двадесет година. Треба да се помиње Патријаршија СПЦ, а не Митрополија Црне Горе. ’’ (2)
Кад смо код грчких ђака да поменем случај епископа Максима, који је уклонио икону Светог Саве на епископској столици у храму у Алхамбри у Калифорнији. Због тога греха према творцу СПЦ нико га није оптужио, али када је критикован ради „школског“ програма узело га је у заштиту 91 академика и професора, углавном Грка (НСПМ).
Да поменем и грчког ђака епископа Бачког Иринеја, који је пред Божић објавио у часопису Печат опширне разговоре. Чланак је изашао под нејасним насловом „Ми смо несавршени, хришћанство је савршено“, што није предмет мога чланка. Примећујем да епископ Иринеј , иако се лепо изразио о Светом Сави није поменуо уклањање лика Светог Саве на главном улазу у храм на Врачару . Овде треба рећи тужну истину да ниједан савремени архијереј СПЦ није протестовао због уклањања лика Светог Саве на главном улазу у Храм посвећен творцу СПЦ.
Одлука о уклањању лика Светог Саве изгледа да је дошла изненада по појави Напредњака, а по жељи великих и моћних.
Да се вратимо на вредности највећег Србина, на вредности Светог Саве.
Српски народ је једини који има Крсну Славу и као наследство прошлости и као везу буду-ћих нараштаја. То нас повезује и са Христовом највећом поруком „Љуби ближњега свога“.
О значају Светосавља што се данас у Србији као и под комунистима не помиње написано је у заборављеној књизи великог историчара Светозара Стојановића (1874-1937). У књизи објављеној у почаст подизања Храма на Врачару са илустрацијама архитекте Александра Дерока, који је са архитектом Богданом Несторовићем пројектовао Храм.(3)
У књизи пише: „Сем српских земаља и Русије, Св. Сава је цењен и поштован и у католичким деловима нашег народа… Томко Мрњавић, титуларни бискуп босански, написао је, у почетку 17. века , прву биографију Св. Саве… Дубровачки песник Антун Сасин говори са респектом о Св. Сави… Фован Кавањин каже за Св. Саву да је `дика, крипост, светост, слава`“…
У књизи још пише „Св. Сава је био искрено уважен, веома цењен и поштован и код Јевреја и код Турака“.
Као одговор за разлог спаљи-вања тела Светог Саве 1595. године историчар Стојановић пише да је разлог спаљивања моштију српског светца „што су и сами Турци у овом крају указивали сувише велико поштовање Св. Сави, што су му се обраћали молбама за помоћ, и што су веровали у његову чудотворну моћ“.
Професор Стојановић је преминуо 1937. године и није сачекао да доживи српско страдање од Католика у НДХ. Убијани и мучени су Срби само зато што су Светосавци.
Начин на који су Светосавци страдали од Католика јединствен је по својој бруталности и остао је за сва времена видљив. То Католицима није сметало да Степинца прогласе својим свецем одричући се Христове поруке.
Можда је ово место да се подсетимо да су многи католици у новој заједници Краљевини СХС гледали са љубављу у цркву која је општила на своме језику са својим сином Светим Савом.
Иван Мештровић је свој таленат уткао у српску историју. Он није био једини. Поводом 100 годишњице великог српског песника Бранка Радичевић (1824 – 1853) објављена је у Београду 1924. године споменица под насловом „Алманах Бранка Радичевића“ деветорице, тада београдских песника. Уз песничке дарове свако је написао мали есеј и кратку биографију у ћирилици. Редослед песника је био Сибе Миличић, Станислав Винавер, Тин Ујевић, Ранко Младеновић, Милош Црњански, Тодор Манојловић, Густав Крклец, Растко Петровић и Божидар Ковачевић. ( 4 )
Бранко Радичевић, најода-нији следбеник реформе језика Вука Караџића, привукао је по стварању заједнице СХС елитне писце, кроз заједнички језик.
Исте године објављен је у Београду чланак „Крсна Слава Женског Удружења у Опатији“ који је украсио и „Народни Календар Отаџбина“ за 1925. годину у Њујорку. Истра је после Великог рата припала Италији па читамо у Календару: „… Ево и у Истри, нарочито око Кварнера, где је туђинска пенетрација можда највећа, појединци су почели да у своје домове уводе прелијепи обичај крсне славе, који је браћи Србима донио много среће и берићета…
Лијеп пример тих појединаца слиједи и наше Женско Удружење у Опатији и Волоском. Оно је прије неколико година одлучило да ће сваке године на Малу Госпу… славити своју крсну Славу…
За време резања колача, пјевао је наш мјешовити пјевачки збор… а иза тога заредале су наше дјевојке у народном одјелу нудећи госте кољивом…“( 5 )
Да се подсетимо да су у рату 1941 .године у Далмацији и многи католици били у четничким одредима. То није одговарало Ватиканском свештенству, које је вековима беседило на латинском језику, а поред њих ни комунистима, неверницима. И у Ватикану и у комунистичким државама нису осудили геноцидно српско страдање ради Светог Саве .
Српски народ иако по броју мали носи велике вредности, које се данас не помињу, као што се све мање помиње и Свети Сава.
Велики амерички научник рођен у Русији Анатолиј Кљосов, професор у Харварду обелоданио је 2013. године да су „Срби најстарији Европски народ, стар 12 000 година и да су потомци Нојевог сина“.
То нико међу Србима не помиње, као што нико не помиње трагове Христове поруке и последице речи „Љуби ближњега свога“.
Цар Душан је прогласио своју Царевину 1344. године са речима да је „Цар Срба, Бугара, Грка и Албанаца“ као кад је Краљ Петар Први 1918. године прогласио „Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“.
Ретко чујемо данас да је бројно мали српски народ творац најсавршеније фонетске азбуке, као и једне од највећих збирки народних песама и прича на Свету.
Да се вратимо на Светог Саву и његов утицај у подизању српске нације.
Ми знамо да грчки архијереји нису волели Светог Саву због стварања СПЦ, али у исто време знамо да је највећи православни народ на свету , Руски народ, волео и ценио Светог Саву. О томе треба писати.
У Москви, у Кремљу, у храму Архангелског сабора подигнутом 1660-70. године на централном стубу испред олтара насликани су Свети Симеон и Свети Сава, а на другом стубу Кнез Лазар. Фреске су насликали тада најпознатији руски сликари за време цара Александра Михаиловића. У близини наших светитеља налазе се фреске Александра Невског и других руских светитеља.
У овом храму сахрањени су сви руски владари пре Петра Великог. Ту је и гроб Ивана Грозног чија је баба била Српкиња.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
