Злочин у Драгинцу, претходио је зверствима немачких нациста у Краљеву и Крагујевцу током октобра 1941. год, велико је питање зашто је у претходним деценијама постепено заборављан, зато и врло мало људи зна о овом злочину
То је злочин када су стрељани становници Јадра који су извршили Немци у периоду од 14. до 19. октобра 1941. год. Тада су убијана деца (више од 300), жене, мушкараци и стараци, спаљена су и села, имовина и побијена сва стока, пише srpskaistorija.com.
Село Драгинац сведочи о једном од првих масовних злочина почињеним над цивилима (Србима) од стране нациста у Другом светском рату у Србији. Све се то десило после формирања НОВЈ од стране Комунистичке партије, када су кренули са нападима и саботажама на окупаторске снаге. Немци су пребацили своју 342 дивизију из окупиране Француске у Србију са задатком да „угуши устанак” и поврати ослобођену територију. Ова јединица била је позната по зверствима у Мачви, Шапцу, Лозници и околним селима. Тада су немци били поражени од стране партизанских јединица, у близини Драгинца 14. октобра 1941. год.
Али, проблем је био што нејач, деца и жене нису могли да буду брањени.
Знало се и да је Немачки командант Франц Беме 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет… то се изгледа олако схватило, што је имало за последицу огромно страдање од стране немачких нациста. Који су се светили над недужном децом, женама и старцима. А знамо добро да су све земље око нас биле у пакту са Хитлером, а знамо и да нам је претила велика опасност од, до тада “браће” хрвата и формираних усташких редова које су већ по почетку рата кренуле у зверско убијању свега што је српско. Србија је тада била у врло тешкој ситуацији и окружењу, били смо доста лак плен за окупатора.
Последица у Драгинцу је била огромна, око 3.000 страдалих Срба. Због слабог одазива људи на слободно кретање немачки нацисти су сакупљене људе по околним селима стрељали у групама по педесет, на два стратишта у Драгинцу, након чега су их све затрпали у заједничке гробнице. Било је то страшно, и злочин широких размера. У свим овим селима од 17. до 19. октобра побијено је и масакрирано 305 деце испод десет година узраста, а најмлађа жртва имала је само три дана.
То је страшан злочин који мора да уђе и у наше уџбенике историје, ово место скоро да не обилазе ђачке екскурзије, а требало би да се уведе као дестинација приликом обиласка Лознице, пише портал.
Харалд Турнер шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираној Србији, 21. септембра 1941. године, предложио је генералу Францу Бемеу да „у акцијама одмазде” истребљује и жене и децу. Рекао је: “…деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искустити казну целокупно становништво, а не само мушкарци …”
Злочини у Драгинцу, Краље-ву и Крагујевцу били су само једна карика у низу удружених злочина за уништење Срба, вероватно као казна за пораз Немачке у Векликом рату и распад Аустроугарске.
Али, која логика може да оправда 100 према 1, док се ситуација на фронту не промени када је то могуће урадити и народ и нејач одбранити и заштитити?! Ко то може да да сто Срба за једног Немца, да ли то и како може да се оправда? Зар то није било сурово, извршити нападе, а не бити у стању да се они заштите у чијој је околини напад извршен и да се тај народ препусти на немилост злочинцима?
Све је то очигледно рађено без детаљне стратегије и бриге… лако је напасти, али је битније заштитити нејач и децу. Тај напад партизана је био изгледа непромишљен потез, који је за последицу имао огромно страдање Срба у једном дану.
Тек 1961.год, пострадали су ексхумирани и сахрањени у заједничку гробницу недалеко од места погибије, где је подигнут изнад костурнице и споменик (на слици).
“Морамо увидети ове грешке, да нам се поново не би догодиле. Морамо да будемо мудри и трезвени… поготову данас, када морамо да гледамо наше српске интересе, превише смо страдали и срљали у пропаст у 20.веку, а у њему изгубили преко три милиона Срба, зар је то мало…? Да би и даље били лак плен зверима које желе да нас и даље униште и докусуре”, пише српска историја.
ИЗВОР: СРПСКА ИСТОРИЈА
