Пише: Новка ИЛИЋ
Природа, традиција, култура, овде су у одличном споју, само треба мало “загребати” по
историји и причи која се преноси са колена на колено
П
етнаести, јубиларни, Туристички форум Србије, овог септембра одржан је на Златибору, а током два дана размењена су
искуства бројних представника туристичке привреде из Србије и региона, са циљем дефинисања заједничких праваца у
даљем развоју туризма. Главна тема скупа била је туризам и одржива трансформација, у складу са овогодишњим
обележавањем Светског дана туризма. Директорка Туристичке организације Србије Марија Лабовић нагласила је :
“Овогодишњи Форум ставио је у фокус људе, јер су људи управо оно што суштински чини туризам. Тема Светског дана
туризма, “Туризам и одржива трансформација”, подсећа нас на то колико је битно да пратимо трендове, иновације, да
сваког дана будемо све бољи, да пратимо све промене које се дешавају у туризму и у потребама туриста, како на
глобалном, тако и на локалном нивоу”. Лабовић је изнела и најновије податке о туристичком промету, у периоду
јануар–јул 2025. године, како је истакла, Србија је имала девизни прилив од туризма од 1,578 милијарди евра, што је
један одсто више него у истом периоду претходне године, чиме је побијен податак председника Србије како су студентски
протести упропастили овогодишњу туристичку сезону у Србији, и Београду.
Учесницима Форума представљена су нека мање промовисана златиборска села, јер то је прави Златибор, а не онај,
како кажу, модерни бетонски центар, који је већ постао град на планини и који се већ деценију жестоко шири, заузимајући
цветне златиборске ливаде и четинарске пропланке. На срећу Златибор је велики, те су села још увек препуштена себи,
свом мирном животу, повременом повратку у прошлост и легендама које не бледе у сећањима старих Златибораца. Тако
се гости Форума ове године нађоше у селу Доброселица. Ово је типично златиборско село удаљено око петнаестак
километара од туристичког центра Краљеве Воде. Природа, традиција, култура, овде су у одличном споју, само треба
мало “загребати” по историји и причи која се преноси са колена на колено и ето праве слике о овом селу , познатом
некада по бројним смоларима и катранџијама. Овде је раније живело око 1500 становника ,а данас село има мање од
200, махом старијих мештана.
Доброселица, село добрих људи
Према легенди име села потиче још из времена средњовековне Србије и било је Злоселица, и то име је било све док
враћајући се из Дубровника, није овде дошао цар Душан са својом свитом и у селу заноћио. Љубазно је дочекан од
сељана уз обиље свакојаких златиборских јела, па је владар упитао, које је то село, а сељани у глас “Злоселица”. Онда је
цар наредио , од данас се ово село зове Доброселица, село добрих људи. У Доброселици је и данас живо још једно
предање, по коме је српски кнез Милош Обреновић такође заслужан да се о селу далеко чује. Почетком деветнаестог
века, Милош Обреновић заиста је боравио у Доброселици, био је слуга у овом селу. Познато је, књаз Милош рођен је у
пожешком селу Горња Добриња, и одрастао је у сиромаштву, па је морао да надничи како би зарадио за живот. “ Није
нам ништа друго остало, већ да идемо по најму да би се хлебом прехранили. Сиротињо, и селу си тешка, а камоли кући у
којој си, сећао се мучне младости касније Милош, који је био слуга у Доброселици, код газде Аксентија Јечменице, званог
Акса, богатог трговца стоком. У селу се и данас прича како код пећине имају три крушке које је Милош тада окалемио.
Трговци стоком у то доба откупљивали су стоку у једном крају, а онда је по већој цени продавали у другом крају. Тако
радећи, Милош је прошао многе делове Србије, али стигао је и до Задра и Венеције, упознао је ћуд људи. У својим
каснијим причама о служењу у Доброселици, помињао је и газдин дуг: “Прво сам служио код газде Аксентија, најмио сам
се на по године, за три гроша и за једне чарапе, спремао сам луч и правио катран, а он ми је остао дужан 30 пара и
чарапе. Тај дуг сам касније наплатио као књаз српски. А било је овако: “Наишли Ужичани катранџије кроз Крагујевац, а
међу њима и Аксентије Јечменица. Питам, познајеш ли ти мене, газда Аксо ? Познајем, како да не познајем наше сунце !
Лепо, лепо сунце, а знаш ли ти кад ја служих код тебе? Не, моје ми грешне душе! Никад ти ниси служио, него заповједао !
Ма није тако, газда Аксо, служио сам, служио и дослужио. Само у тебе ми оста 30 пара од ајлука и чарапе, то ми ниси
издао, него ти иди и састави 30 ситних пара и чарапе, па донеси да платиш дуг…” ? Акса није имао куд, оде и донесе
књазу шта је тражио да намири неплаћено”, забележено је у књигама сећања књаза Милоша Обреновића.
Хајдукова задужбина
Тако Доброселица, село добрих људи чува и препричава ове две легенде, а ти добри људи, виђају се често испред
цркве брвнаре из деветнаестог века, посвећене Светом Илији пророку. Црква је позната и по две вредне иконе, Пресвете
Богородице и иконе Исуса Христа, обе су сликане на дасци, дело су зографа Алексија Лазовића. Црква је удаљена 19 км
од центра Златибора, а тек понеки старији становник села зна историју ове лепе грађевине. Пре више од два века њу је
подигао један хајдук. Хајдуци су у то време нападали и пљачкали домаћинства бегова и ага у околним засеоцима, те је и
овај хајдук златнике покупио од неког богатог бега из суседног села. То благо је употребио да помогне селу, направљена
је црква брвнара, од борових стабала и са високим дрвеним кровом. Једном приликом, када су Турци из Санџака упали у
Доброселицу 1809. године, поред великог броја кућа запалили су и ову, „хајдукову задужбину“. Али, она није потпуно
изгорела, јер је киша угасила велики пламен. Дуго је стајала тако нагорела, па су сељаци сакупили средства и обновили
је тек 1821. Око цркве се налази и сеоско гробље. Кажу да га је засновао онај исти хајдук који је и направио цркву.
Три бора, симбол браће који одоше у Косовски бој, и не вратише се
У порти цркве у Доброселици налазе се три бора за која , верује се да су из доба Косовске битке, а предање каже да
су три младића из овог села отишла у Косовски бој и нису се вратити, па су као успомену на њих засађени ови борови. О
старости ових борова сведочили су пре деценију и стручњаци Шумарског факултета, утврдили су да су борови стари
најмање 600 година, рекао нам је локални свештеник. Од цркве иде уређена кружна планинарска стаза, дуга 20
километара, а на том путу, у подножју Равног Торника налази се један од највећих камених мостова у Србији, Прераст,
настао урушавањем пећинске таванице, и природни је феномен који привлачи све већу пажњу радозналих туриста. Мост
је један од најважнијих објеката геоморфолошког наслеђа на целом Златибору, широк 12 метара, дугачак 15 метара, а
дужина пролаза је 50 метара, а кроз њега протиче понорница. У Доброселици се налази и уређен видиковац са прелепим
погледом на врхове Златибора, а на видиковцу је чувена клупица која се налази између два бора, а са клупице
фотографисање целог села, а ово село високих столетних борова, непрегледних пашњака прошараних старим дрвеним
колибама је због својих амбијенталних вредности послужило као сјајно место за снимање филмова. До сада овде је
снимљено осам филмова.
Девојачки гроб
Бројне легенде везују се за имена, настајање и живот златиборских села, сазнали су учесници овогодишњег
Туристичког форума на Златибору. Свако село, једна или више легенди, кажу мештани. Тако у селу Чаловац постоји
место које се зове Девојачки гроб, а мало даље је место Сватовско поље. Прича се да су хајдуци некад давно повели
своме старешини девојку из Мокре Горе, и кад су наишли преко Чаловца, где је тада водио пут, наишли су на турске чете.
Како је Турака било много, то су у неравномерној борби сви хајдуци изгинули. Девојка је тужна и уплашена кренула да
бежи, али када је схватила да не може побећи, ножићем који је имала у скутима, убола се у срце и на месту погинула. Ту
је и сахрањена, те отуда место у народу прозваше „Девојачки гроб“, а како Златиборци кажу, још је језивија прича о селу
Попов Колац. Село је на петнаестак километара од центра Златибора, преко њега води пут ка селу Бела Река и другим
селима.
Попов колац
Табла са натписом “Попов колац” може да се види недалеко од центра Златибора када се од Водица (на путу ка Црној
Гори) скрене ка Царевом Пољу. Попов Колац везан је за догађај из прве половине деветнаестог века, а односи се на оно
што је било ту поред границе између Србије и Турске. На овом месту често су избијале свађе између Срба и Турака који
су тврдили да је то њихова земља, а по једној легенди, током једне од тих пограничних свађа, Турци су позвали једног
попа да под заклетвом каже, чија је то земља. Како је поп био велики родољуб и довитљив човек, ставио је мало земље
са српске стране себи у чизму и дошао на спорно место пред Турке, заклињући се пред свима да стоји на српској земљи.
Није слагао, али је Турке жестоко наљутио, и када су они сазнали за његову досетку, ухватили су га и сурово казнили,
набијајући га на колац. Несрећни човек је умро у мукама, а ово место је касније названо Попов колац. Постоји прича да су
Златиборци као успомену на свог попа родољуба дуго чували овај колац, на коме је поп издахнуо, стално мењајући дрво
када би иструнуло. После ослобађања овог места од Турака, Златиборци су од колца направили крст, који је на истом
месту стајао све до двадесетих година прошлог века, односно, све до завршетка Првог рата. Златиборци не би били
Златиборци када не би постојала још једна легенда о називу овог места. Живи у народу прича према којој је један
сиромашни Златиборац овде имао једно парче земље, док су Турци били у овом крају. Једном Турчину насилнику запала
је за око баш та ливада, хтеде да је присвоји, и прогласи је својом. Дође глас до кадије, који је требао да одлучи чија је
ливада. Сиромашни сељак, чија је ливада, паде на колена пред попом да сведочи како је то његова ливада. Ни поп није
тачно знао шта ће чинити, те оде на ливаду, стави земљу у опанке, позове кадију, Турчина и Златиборца и рече: “ Тако
ми ове земље на којој стојим, имање припада овом сиромашку, закле се поп. Али, кадија брзо реагова: “Изуј опанке
попе… “ Из опанака истресоше земљу, а несрећног попа Турци набише на колац. И тако настаде Попов колац… У
садашње време планинари који пешаче Златибором уздуж и попреко, пролазе и поред ограђеног Поповог коца, и на том
месту застану, а на друштвеним мрежама поручују :“ Нађосмо се на широком пропланку на чијој се средини указа
споменик, типичан, гробљански, са веома лепо урађеном гробницом. На споменику је урезано “ На овом месту Турци су
- набили српског свештеника на колац”. Упалили бисмо овом покојнику свећу, али нисмо је имали. Стављамо на гроб
новац, притискамо га каменом да га ветар не однесе…. олакшавамо души….”
Тако и дан данас, живе су легенде о златиборским селима, препричавају се, додаје се понешто, понешто заборавља…
Али све је мање оних који памте предања… села се упркос својој лепоти и отпору да их не ухвати урбанистичка
хоботница, празне… Легенде о селу добрих људи, о девојачком гробу, о Поповом коцу, чуће и слушати тек ретки,
радознали туристи.
