Красила га је смиреност и монашка скромност да би достојанствено, на свој начин ишао стопама патријарха Павла. Био је залог јединства српског народа. Хвала му за љубав коју је ширио и за ударце које је трпео од нас
У овом чланку пишем о неколико сећања Срба из Америке о блаженопочившем патријарху Иринеју. Била сам пријатно изненађена када сам на Интернет радио емисији чула да говоре о нашем тек преминулом Патријарху. О. Милорад Орлић, свештеник цркве Св. Николе, Филаделфија био је гост у емисији коју води о. Andrew Stephen Damick на Ancient Faith Radio, 24. нов. 2020.
Смиреност и монашка скромност
О. Милорад прича како је још као студент упознао патријарха Иринеја раних 1980-тих када га је Свети Синод послао у САД да помогне оболелом владики Фирмилијану у епархији средње-западно америчкој. Био сам импресиониран његовим знањем и служењем. У Торонту ми је дао благослов и пожелео ми успех на студијама у Београду. Виђао сам га више пута у Србији, а он ме је памтио као Канађанина. Последњи пут сам га видео на Светој Литургији у цркви Св. Јована Крститеља у Патерсону, Њу Џерси. После свих ових година изненадио сам се кад ме је запитао: ”Како си, Милораде?” Но, оно што ме је увек импресионирало код пок. Патријарха, јесте његова смиреност, монашка скромност. Никад га нисам видео узнемиреног, или да је повисио глас. И кад је указивао на исправке, био је смирен, веселог израза лица, као што хришћанин треба да изгледа. Исповедао је Господа својим присуством: строг, а пун љубави.
Стопама патријарха Павла
О. Милорад прича о изазовима које је патр. Иринеј имао наследивши патр. Павла, који је био веома вољен и кога смо сматрали за живог свеца, за свеца који хода. Очекивања су била велика и Иринеј је имао тежак задатак. Но његова јака вера и скромност су му помогли да буде успешан. Радио је то достојанствено, на њему сопствен начин. Наше православље је пуно дивних разноликости. Као што имамо различите иконе истога свеца, а свака икона тачно одсликава дубоку веру тога светитеља, јер су све усредсређене на једну, на главну црту његове светости. Тако је и Иринеј достојанствено и са неком лакоћом наследио Павла првенствено живећи православним животом. Можда Иринеј није имао Павлову харизму, али по Божијој промисли служио је Богу тихо, непримећено цео свој живот.
Завештање патријарха Иринеја
Идући Павловим путем, патријарх Иринеј нам је оставио завет да чувамо Традицију СПЦ у сваком погледу, као што је он чувао. Покушаји да се у Цркви врше промене, да се Црква модернизује, да се измени Традиција Цркве, па чак и обнова Свете Литургије, долазили су из разних центара моћи. Пат. Иринеј је био свестан оних познатих речи C.S. Lewis-a да она Црква која иде у корак са временом и нестаје са временом. Он је мудро смиривао разне духове и одржао јединство наше Цркве.
Делићемо нашу богату духовност са Православном Црквом
На питање: Куда ће СПЦ после пат. Иринеја, о. Милорад каже да смо ми ових дана изгубили два велика стуба: Патријарха и митрополита Амфилохија, али да ми данас имамо велико духовно богатство као што су дела Светих Николаја и Јустина, патријарха Павла и Иринеја, митр. Амфилохија и да ћемо наставити да делимо то духовно благо са осталим православним Црквама јачајући наше односе са њима. Наш први епископ у Америци јесте Свети Мардарије, чије мошти почивају у манастиру Свети Сава у Либертивилу. Имамо доста да понудимо мисионарским радом наше Цркве. Морамо тежити светости, да будемо што бољи верници.
Залог јединства српског народа
О. Василије Вранић, свештеник СПЦ Свети Лука, код Вашингтона, (на слици изнад)у емисији ”Крај једне епохе – Изазов за СПЦ” (11-23-2020, Спутњик Србија) је између осталог рекао да је упокојење патријарха Иринеја велики губитак за наш народ и нашу цркву у Америци. То је губитак који ми осећамо јер Патријарх за нас није био само првојерарх и вођа наше Цркве, него и наш отац. Тако смо га доживљавали ми који живимо далеко од Матице. Он је био залог јединства нашег народа и ми смо осећали ту родитељску љубав коју је он имао према Србима у расејању, а посебно према нама у Америци, где је боравио више пута. Једно време био је администратор упражњене западно-америчке епархије 80-тих година, а онда после упокојења митрополита Кристифора, пре десетак година, био је и епархијски архијереј, администратор средње-западно-америчке митрополије. Долазио је 22 пута у Америку и створио многа пријатељства. Патријарх је био веома значајан Србима у Америци.
Миле Николић, потпредседник СНО за запад
Од два последња патријарха, много боље сам познавао пат. Павла за кога сам имао велико поштовање. Срео сам се са њим пет – шест пута. Имао сам велико поштовање и за патр. Иринеја, кога сам први пут видео у Чикагу на Црквено-народном сабору. Он је тада као владика Нишки дошао са патр. Павлом да раде на прекиду црквеног раскола у Америци. Много сам ценио њихове напоре да тај несрећни раскол у нашој Цркви и међу нашим народом окончају. Патријарх Иринеј је по мом мишљењу, урадио доста и на решавању неких болних проблема у нашој Цркви, као што је умировљење појединих владика који нису били достојни свог позива.
У фебруару о. г. у Клирвотеру, Флорида одржан је ванредни Црквено-народни сабор да би се решили проблеми који су створени од стране тројице наших владика из Америке. Ради се о измени Устава СПЦ у Америци и о регистровању корпорација и преносу црквене имовине на њихова имена. Верни народ ово није прихватио па је позван патријарх Иринеј на Сабор. Са олакшањем смо прихватили његову изјаву на Сабору да су одлуке донесене од стране тројице владика, поништене. Неколико дана касније, пре повратка у Србију, патријарх је изјавио да је цео случај око Устава и преноса имовине пренадуван. Нажалост, сада морам да кажем да сам доживео разочарање овом изјавом. Како је могуће да је наш Патријарх добио то убеђење после завршетка Сабора?
Цењени и умировљени владика Атанасије Јевтић у својој књизи у којој обрађује ондашњи раскол у Америци, цитира Светог Дионисија Великог из 3. века, који је написао: ”Човек треба радије да претрпи свако друго зло, само да не поцепа Цркву Божију.” Велики део наших верника мисли да наше владике са изменама које су урадили, хоће да нас одвоје од СПЦ. Зато доста нас православних Срба не може да схвати како је наш патријарх Иринеј могао изјавити: ”Све је пренадувано.” Моје велико поштовање, али и забринутост! Вјечнаја памјат нашем Патријарху!
Пастири Српства и чувари Светосавља
У протеклих неколико недеља Српски народ и СПЦ задесила је велика трагедија и велики губитак; напустили су нас Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј и Митрополит Амфилохије, каже нам Небојша Живковић, доскорашњи председник СНО у Америци. „Свака смрт оставља траг и продубљује ране, смрт знаменитих људи оставља празнину и стрепњу код свих добронамерних. Имао сам част да се упознам и са Патријархом и са Митрополитом. Ниједан Србин не може остати равнодушан пред својим великанима. Пастири Српства и чувари Светосавља који нас воде правим путем су увек били испред свог народа и њихов посао је увек био тежак и незахвалан. Ретки су људи који смеју и могу да се ухвате у коштац и поведу за собом ширећи љубав и мир. На нама само остаје да их се сећамо, да наставе да живе кроз нас као и да испуњавамо њихове аманете почевши од враћања Његошеве капеле на Ловћен. Нека им Бог подари Царство Небеско“.
Моји сусрети са патријархом Иринејом
Патријарха Иринеја сам први пут видела на аеродрому у Амстердаму 1998. Био је тада владика Нишки и враћао се са патр. Павлом из Америке, где су били да мире завађену браћу и сестре (раскол у СПЦ). Још имам белешке разговора са њим за Српски радио у Кливленду који сам водила. Нису били задовољни стањем које су оставили у Америци.
Последњи пут сам видела блаженопочившег патр. Иринеја у цркви Св. Лука у Вашингтону 2. марта 2020. Враћао се са ванредног Сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку, који је одржан на Флориди.
И тада је дошао да мири завађену браћу. Присуствовао је вечерњој служби у цркви Св. Лука, иако уморан од дугачких путовања и у поодмаклим годинама, одстајао је Службу. Потом је био на банкету где је поред осталог рекао: „Наш долазак у САД дошао је некако изненада. Чуле су се речи да је дошло до неких изјава и до неких дела која нису у интересу наше Цркве и нашег народа, па је народ изразио један велики страх да се поново не створи оно што је некада било, онај познати раскол који је дуго година био у Америци и Канади. Свети Синод нас је замолио да дођемо да видимо у чему је ствар овде. Богу хвала, ако је било неких несмотрених потеза Епископског савета, а можда су неке ствари и случајно искрсле на површину, ми смо то сагледали заједнички, братски и видели оно што је узнемирило народ, па смо у циљу мира решили да све те одлуке новијег времена ставимо ван снаге. То је поздрављено и надамо се да ће завладати мир на корист и наше Цркве и нашега народа на овим просторима“. Овога пута нисам имала прилику да обавим краћи разговор за Патријархом. Рекли су ми да су сви термини за састанак са њим попуњени. Но на крају: Хвала ти за љубав коју си ширио и за ударце које си трпео од нас.
Наследници патријарха Павла
Када је ондашњи владика рашко-призренски г. Павле изабран за патријарха СПЦ 1990. на његово место постављен је владика Артемије. А када се патр. Павле упокојио, за патријарха СПЦ изабран је владика Нишки, г. Иринеј. Тако су Артемије и Иринеј директни наследници патријарха Павла. Врло је интересантно и то да се патр. Иринеј упокојио 20. нов. уочи Св. Архангела Михаила, а да се Артемије, владика у егзилу упокојио дан касније 21. нов. на дан Св. Архангела Михаила.
Сретала сам се више пута и са Артемијем док је био владика рашко-призренски, па да га поменем и овде, јер знам да и о њему причају Срби у Америци. Тако је на после Свете Литургије у цркви Св. Саве, о. Миле Матић прочитао ову поруку Милоша Миленковића, нашег парохијана: „Овај скроман прилог дајем за покој душе преминулог владике Артемија, који је напустио овоземаљски живот и преселио се у вечност као праведник, баш на велики празник, Аранђеловдан. Био је велики Православац, Светосавац и Србин. Као духовно чедо Светог Јустина Поповића чувао је и бранио све што је српско. Светски моћници су га прогнали са његове епархије на Косову и Метохији, а они од којих је очекивао заштиту, нису му помогли. Владика Артемије оставља за собом стотине монаха и монахиња, новоосноване манастире, катакомбе по целој Србији, као и мноштво српских верника који ће следити његов став, учење и наставити путем који нам је показао. Вечна ти памјат, владико Артемије на праведном Светосавском путу, који си следио и оставио да вечито живиш у нашим срцима“.
Са својих путовања у Вашингтон, док је још био владика рашко-призренски, Артемије је више пута свраћао и код нас у Кливленд. Но није ово сада прилика да о томе пишем, али сам га морала поменути. Прота др. С.Н. Кајевић, кад му се понекад пожалим, каже: „Добрана, нема Божије неправде! Ово су људски, а не Божији закони… И да ли је Артемијев избор непослушности одлуци СПЦ да га рашчини од неке више духовне вредности, или дело самовоље? Он је деценијама био на висини свога духовног архипастирског позива. Док је био епископ рашко-призренски замерао ми је што сам био на страни владике Дионисија, кога је Свети Синод рашчинио 1963“.
Али ово јесте Божија реч: „Не судите да вам се не суди!“
