Читајући књигу „Пет Српских Песника” од З. Гавриловића (Београд 1958), у којој, пишући о Јовану Дучићу, писац на једном месту каже: “Штета је огромна што о животу и раду Јована Дучића у Америци, није написано ништа сем оног што је написао професор Слијепчевић у својој књизи да би се могла добити потпуна слика живота и рада Јована Дучића до његовог последњег часа”, реших да се и овом приликом дотакнем извесних детаља из његовог живота и рада у Америци у нади да ће и овај напис послужити донекле поменутом циљу. Ја сам још пре десет година изнео нека своја запажања о раду Јована Дучића у Америци у предговору његовој књизи “Сабрана Дела” издатој у Америци, те према томе не бих имао много што да кажем сада, осамнаест година после његове смрти. Зато је ово само допуна онога што сам раније рекао.
За време свога боравка међу нама Јован Дучић није имао свога секретара нити се много удаљавао из свог места боравка на дуже време, да би под новим околностима о њему још нешто сазнали, a он није ишао да тражи друге него су други долазили да њега виде. Наравно, Јован Дучић и његов рођак Михаило могли су неосетно поднети издатак за плату једног секретара, али по среди је била она наша урођена нехајност и ондашња оскудица у људима од талента за послове ове врсте. Сем тога, године 1941, 42 и 43 биле су ваљда најстрашније у историји српскога народа. Сва народна несрећа и сав народни душевни и физички бол из тих година, опустио се био на главу Јована Дучића и америчких Срба — родољуба — те се није могло мислити ни о забелешкама ни о дневницима, који би касније могли да послуже као грађа за неку студију о Јовану Дучићу. A да je то урађено, последњи Дучићеви дани у Америци били би достојно осветљени и остављени на оцену онима, који би се касније интересовали његовим животом и радом док је био у Америци. Према томе засада морамо се задовољити са овим што имамо и знамо.
# # #
О доласку Јована Дучића у Америку сазнао сам на скупу у Либертивилу, 4 јула 1941. Тада сам издавао мали месечни часопис, „Српско Огледало”, који сам после морао обуставити због секретарског посла у Српској народној одбрани. „Морам донети нешто у листу о Јовану Дучићу и његовим радовима”, помислих у себи, искрено се радујући што ће у нашу америчко-српску средину доћи један велики српски песник, сада, кад су нам такви људи најпотребнији. У наредном броју листа донео сам Дучићеву поему “Човек говори Богу”, један одломак из “Градови и Химере” и песму у прози “Сунце”.
Тај број “Српског Огледала” дошао је случајно Дучићу до руку. Био је врло задовољан кад је видео да се нашао неко у далекој Америци да га поздрави приликом његовог доласка, јавно, његовим најлепшим радовима. Чудио се касније, како ми сам једном приликом рече, како сам знао изабрати баш те две његове “најлепше ствари”. Месец-два дана после објаве ових радова Дучић је желео да се лично са мном упозна, да се после од мене такорећи не одвоји све до своје смрти.
Јован Дучић живео је у кући свога рођака Михаила и његове снахе Лепосаве Дучић, удове пок. Сава Дучића. Кућа се налази на самој обали Мичиганског Језера, лицем окренута ка великој башти и путу иза ње, а задњим делом, са затвореним балконом, ка плажи и пространству Мичиген Језера. Кућа је на два спрата, удобна, модерна и луксузно намештена, са великим бројем оригиналних радова познатих сликара, које је Дучић донео из Шпаније и које је много волео. У лето, кућа је опкољена травом, цвећем, дрвећем и језером по којем плове чамци и лађе, док зими, коликогод око досеже, протеже се смрзнуто Мичиген Језеро; кад лед по језеру нестане, онда се виде само огромни бели валови и чује њихово ударање о обалу.
Овде, у овом “замку”, на обали туђег језера, Дучић је провео последњих осамнаест месеци свога живота. Овде међу одабраним књигама, уметничким радовима и окружен искреним пријатељима и сродницима, Дучић је размишљао, писао и стварао. Овде је он преживљавао нашу српску трагедију у Другом светском рату. Али умро је пун наде да савезници неће напустити српски народ и да ће се Дража убрзо појавити на белом коњу у “крвавом и издајничком Загребу”, да казни нечувене хрватске зликовце.
# # #
Доласком Јована Дучића, мирни и повучени дом Михаила Дучића и његове снахе г-ђе Лепосаве, одједном је оживео. Настале су свакодневне посете и разговори до касно у ноћ. Дучићу су долазили људи из места и са стране. И није прошло дуго времена, а Дучићев долазак се осетио по свој српској Америци. Покољи у западном делу Југославије већ су били познати јавности и проверени као истинити. И Дража се већ био појавио са својим четама. Свакодневно су преко радија и путем штампе долазиле вести о његовим јуначким подвизима. Свак је осећао да нешто треба учинити сем хумане акције, коју је већ био отпочео Српски народни савез. Највише се мислило о сузбијању анти-српске акције, која је сада долазила не од комуниста, већ од Хрвата и њихових једномишљеника, који су хтели да умање усташке покоље и омаловаже славу Дражиног оружја.
У дому Михаила Дучића, повела се једног дана реч о оснивању борбеног покрета међу америчким Србима. Решавано је како да се почне. Сви присутни сложили су се да би требало да се оснује Српска народна одбрана…
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
