За 22 године мандата председника Српске народне одбране у Америци брата Славка Б. Пановића (79), који су му сваке године обнављани на Видовданским конгресима, Српска народна одбрана у Америци учинила је значајна дела за Српство како у Отаџбини тако и у Америци и расејању.
Он лично је домаћински, пожртвовано, марљиво, срчано и стално водио ову српску националну организацију увек у духу слободарства, православља, традиције и српских националних интереса. Тако је Славко Пановић ушао у онај прави списак знаменитих људи у Америци јер је успешно био на врху најстарије националне организације Срба у Америци и часно и достојно седео у столици коју нам је свима пре 102 године оставио проф. Др Михајло Пупин, оснивач и први председник Српске народне одбране у Америци.
Славко Пановић рођен је 9. априла 1936. године од оца Богдана и мајке Дивне, у Ратини, надомак Краљева, у Србији. Прадеда Милан пао је у бици на Сливници, деда Драгутин га свети на Брегалници, а отац Богдан 1941. устаје против нових окупатора. У време док је стасавао као дечак, Славку су остали ожиљци Другог светског рата: нередовни часови, испитивање за време окупације, бежање од бомбардовања, страх да непријатељ не дође баш у њихову кућу, немачко испитивање његове мајке о свом мужу и њихово убиство бабе Ангелине скоро на кућном прагу. Све то оставило је трага дечаку који је стасавао у ратно време. Испрекидан живот, са сталном стрепњом шта ће се десити оцу који се већ придружио краљевској војсци која није признала окупацију. Као четнички официр, потпоручник Богдан Пановић, био је заробљен и одведен у заробљенички логор у Нишу, одакле је побегао и вратио се у област Краљева, и постао командант 3. батаљона 2. жичке бригаде 2. равногорског корпуса. Отац му је после рата, 1947.г, емигрирао у Грчку и потом 1956.г у Америку.Био је део националне емиграције и посебно је био привржен Савезу земљорадника, јер је сматрао да је село срж и смисао Србије. Преминуо је у Чикагу 1986. године. После рата, време за дечака Славољуба није било добро. Мајку су му ислеђивали и Немци и комунисти због оца Богдана, што је био парадокс о коме се и данас говори, школовање деце са таквим ожиљцима било је тешко, а после завршене школе за посао је било још теже јер је морало да се испита порекло. Некако, Славко је успео да заврши школе, и коначно је добио скроман посао у Хидрометеоролошком заводу и давао податке о времену контроли летења Београдског аеродрома.
Тек тада, начуо је да му је отац жив, и да је негде пребегао после рата. Његовом помоћу доспео је до Француске и ту био неко време, да би најзад 1963. године доспео у Америку, код оца Богдана, који је био познат као равногорски официр и командант. Свог оца видео је поново тек кад је имао 21. годину. Ту је одмах почео са учењем језика и школом и завршио студије за микробиолога, па се и запослио у Болници Кук каунти, највећој државној болници у Чикагу, при Hektoen Институту где је радио као микробиолог до свог пензионисања. Оженио је 1977.г своју изабраницу Марију, рођену Јелача, ћерку четничког команданта Душана Јелаче, и са њом у срећном браку добија ћерку Ангелину 1979. године.
Иако је породично био везан за националну политику, своје ангажовање у емиграцији најпре почиње уписом у Црквено-школску општину, што је основна ћелија Српства свуда у свету. Постао је члан и касније потпредседник цркве Васкрсења Христовог на Палмер скверу у Чикагу, члан цркве Св. Симеона Мироточивог у Јужном Чикагу и члан и председник ЦШО Св. Георгија у Источном Чикагу. Иако члан у многим националним организацијама, рад у Српској народној одбрани испунио је његове идеале Српства: ту је био и члан, па председник месног одбора, па члан Централног одбора а 1993. године делегати на конгресу изабрали су га и за председника. Од тада до последњег дана свога живота радио је и несебично давао себе за СНО у Америци. Био је и у чланству и управама других српских националних и добротворних организација.
У тешко време 1999. године, када је уследило бомбардовање Србије, а пре тога и Републике Српске, као председник СНО Славко Пановић је често био позиван да у име своје организације да мишљење. Никада се није обазирао на то да треба да буде снисходљив према америчкој власти већ је увек говорио заступајући српске и националне ставове. Много пута, заједно са Српском црквом и другим организацијама, био је на челу протеста, како у Чикагу тако и у Вашингтону. Био је оснивач и главни подржаватељ Серб-нета, кровне организације која је водила медијски рат 1991-1996.
Потом је требало да се оствари идеја о заједничком српском раду, и ту је Славко Пановић дао значајан допринос оснивању Српско-Америчког Конгреса, јединствене организације у којој су учествовали СНО у Америци, Српски народни савез и Конгрес српског уједињења. Касније је ту улогу преузело српско министарство у матици и овај пројекат се угасио. Ипак, остала је жеља да српска емиграција буде јача, сложнија и са заједничким националним интересима.
Када се подсећамо дела у којима је учествовао или био један од покретача, сигурно не би смели да заборавимо да је Српска црква била увек основа нашег опстанка, па је тако много пута иста и помагана. Сећамо се да је Пановић дао идеју да се помогне друга најстарија српска царска лавра, манастир Света Жича, поводом 800 година постојања, где су Срби Америке преко СНО даровали главни полијелеј за манстирску цркву и још два мања, као и велики прилог за изградњу система грејања за манастирске конаке.
Српски народ у Републици Српској и на Косову и Метохији значајно је осетио помоћ СНО, била то новчана помоћ, било да је откуп 10.000 издања „Распето Косово“, било да је помоћ манастирима, било да је куповина неколико крава за манастирске економије, било да је снабдевање материјалом за монашке мантије… Лист „Слобода“, чији је Славко Пановић био одговорни уредник, бележила је све ове активности, а неке и није јер је такво време било – да не зна десница шта даје левица! За све то и лично је понео Орден Св. Саве, највише признање Српске православне цркве. Такође, овај орден за свој рад добила је и СНО у Америци 1999.г.
Мало је било председника Српске народне одбране у Америци, који су водили и били на челу те организације јер је ту требало много воље, труда, жртвовања, давања и обавеза. Како лично тако и породично. Зато их и није било много. Брат Славко Пановић је од првог до последњег дана, као неки спартански војник, стално изгарао и водио из битке у битку, биле то демонстрације, оснивање фолклорне групе или позоришне секције при СНО, прикупљање чланарине и претплате, писање писама или протести код највиших америчких званичника, челницима Уједињених нација, слање апела за помоћ разним акцијама СНО.
Песник и дипломата Јован Дучић, који је обновио Српску народну одбрану 1941. године и био њен идејни вођа и саветник, почивао је шест деценија у САД, после чега су његови земни остаци пренесени у отаџбину и положени у крипту манастира Грачаницe изнад његовог родног Требиња 2000. године. За то је највише заслужан Славков велики пријатељ Бранко Тупањац, добротвор и ктитор Херцеговачке Грачанице, у којој су и положени остаци легендарног песника, и кум Славе СНО. За испуњење песниковог тестамента СНО и посебно Славко Пановић дали су свој несебични допринос и били део овог великог догађаја за Српство, при чему су обојица испратили и у Херцеговини дочекали поновни повратак Дучића. Јованов стриц Михајло Дучић био је председник Српске народне одбране од 1941. до 1958. године.
Од свог одласка из Отаџбине 1963, Славко Пановић се први пут вратио и стао на тле своје родне груде 2004. године, када је на његов предлог, СНО изгласала да се деци, најбољим српским студентима који иду у СПцркву и који обећаше да ће своје знање употребити у Отаџбини, доделе стипендије СНО. Лично је ишао сваке године и о Светом Сави додељивао новчане награде и похвале зато што су Срби, православци и најбољи ученици. За 10 година 200 студената добило је стипендије са обавезом да ће своје знање употребити на корист Србије а не других држава. Пановић би им уручивао стипендије и сваки пут понављао да дају све од себе како би Србија, Република Српска и Црна Гора биле боље, праведније и озбиљне државе. Увек их је о томе очински саветовао, а после његових никад писаних патриотских говора многима су сузе навирале на очи.
Када су невоље за невољом нагртале на српски народ, оне природне, као земљотрес у Краљеву или поплаве по већем делу Србије и Републике Српске, Славко и СНО остали су без речи јер је још само то недостајало да нападне родну Отаџбину, поред свих осталих међународних зала. Своју реч заменили су материјалном помоћи: Краљеву $20,000 за болницу и пет хиљада за сироту децу, $25,000 за поплављене домове и њихове укућане у Србији и Републици Српској.
Пре тога, а то и даље стоји, СНО у Америци је расписала награду од $100,000 америчких долара за проналажење земних остатака ђенерала Драгољуба Михаиловића јер би се тиме, како нам је стално говорио, лакше превазишао грађански рат који и данас није завршен у Отаџбини.
Био је домаћин како у својој кући тако и у својој другој кући, Српској народној одбрани. За време његовог председништва потпуно је реновирана зграда СНО у центру Чикага, канцеларије су осавремењене и компјутеризоване, направљена је пригодна свечана сала за све прилике, како „Вечери Слободе“, тако и предавања и пројекцију филмова националне садржине, вежбе фолклора или друге активности. Од тада се и конгреси СНО одржавају у овим просторијама.
За 22 године колико је био председник највеће националне организације Срба у Америци, небројени званични и високи гости осетили су његову гостопримљивост и пажњу у његовом дому, који је у време Видовдана био окупљалиште националних првака. Његова породица, а посебно супруга Марија, били су му истинска потпора у свим његовим напорима за истицање истог таквог, домаћинског, односа људи, организација и наше Отаџбине према свему што предузимају, а то су увек биле и главне теме тих скупова у дому Пановићевих.
Оно што га је красило као човека било је да може и хоће да саслуша свог саговорника, да научи или сазна шта је потребно, али и да истовремено јасно и недвосмислено брани свој аргументовани став нарочито по питању националних ствари. У поставке који су били међаши националне политике нико га није могао да разувери или да о томе говори супротно. Био је велики човек посебно према онима који су то заслужили, али и према онима који то нису. Сетимо се само његовог ентузијазма када је требало да се помогне здрава и исправна идеја у Српству, било у Отаџбини, Америци или где другде. Био је великодушан и многе је обрадовао што у име СНО, што лично. Ипак, било је и тешких тренутака, па се тако сећамо његових оштрих иступа пред америчким званичницима, када је једном приликом, баш онако, по српски, лупио руком о сто рекавши им да не могу да раде свашта са српским народом, који је у два рата био савезник Америке, а да награђују и данас помажу оне који су Америци објавили рат и подржавали Хитлера.
За Славка Пановића нераздвојиво је везана особина искреног српског родољуба. Такав је био цео свој живот, а када му је додељено да буде и народни првак дао је свој најбољи допринос и проносио глас Српства свуда где је био, што широм Америке што у Отаџбини. Организовао је и учествовао у великим прославама 100-годишњице оснивања Народне Одбране у Београду 2008, а и 2014. године 100-годшњицу Српске народне одбране у Америци, гостовао је на многим трибинама, радију и медијима у Србији, Америци и Канади. За ове две и нешто деценије, његово име било је везано за СНО у Америци, а и име ове организације за Славка Пановића, који ју је представљао на частан и достојан начин. На последњем 74. конгресу 27. јуна 2015., на изричиту молбу његову, изабран је нови председник СНО брат Небојша Живковић, са жељом и заклетвом да се продужи са вековном мисијом СНО о светој српској слози и остварењу српске националне мисли и идеја.
Нажалост, доживео је да само неколико дана понесе титулу почасног и доживотног Председника СНО, после Видовданског конгреса 2015. То је уједно и титула коју је једва стигао да понесе јер га је изненадна смрт спречила да и даље шири оптимизам и веру у боље дане, за које се искрено залагао и веровао да ће сигурно доћи само ако будемо поступали по правилима свете српске слоге.
Иза њега остало је значајно дело међу Србима Америке и посебно како је домаћински, пожртвовано, марљиво, срчано и стално водио највећу српску националну организацију увек у духу слободарства, православља, традиције и српских националних интереса.
Српска народна одбрана у Америци, њена управа и чланство били су дубоко ожалошћени изненадном смрћу свог почасног председника Славка Пановића.
Славко Пановић волео је и био одан својој породици, својој Српској Православној Цркви и свом Српском народу у Америци и Отаџбини.
Дана 3. јула 2015.г, у 9:45 увече, дугогодишњи Председник Српске народне одбране у Америци брат Славко Б. Пановић (79)упокојио се у Господу.
Драган Ћирић
