Ако вам живот зависи од тога да ли ћете употребити ћирилицу или латиницу, изаберите живот. Али, ако сте слободан човек…
На ову неисцрпну тему може да се гледа са више страна. Зависи од тога коме се обраћамо. Прошли пут сам се путем ’’СЛОБОДЕ’’ обратио Српској академији наука и уметности у Београду, Србија, у погледу моје омиљене азбуке (требало би да буде и твоја ако себе сматраш Србином!). Сматрао сам да је ова чувена и уважена установа најподеснија и најквалификованија да говори о српском писму, једном од елемената који дефинишу нашу нацију. Пустићу стручњаке да се прошетају по историји овог дивног и једноставног начина писања. Већина људи који су завршили средњу школу мора да су чули за Вука Караџића, нашег чувеног просветара и реформатора и његовог савета: ’’Пиши како говориш, читај како је написано!’’ Доста једноставно, зар не? Наиме, супротно Радио телевизији Србије која тврдоглаво и бесмислено користи акроним Ер-Те-Ес, иако ћирилична слова имају један глас за свако слово, имамо много проблема да бранимо ову дивну српску азбуку. А када кажем бранимо, не мислим на странце, него на саме Србе.
Могу да разумем зашто наш почивши краљ Александар Карађорђевић није инсистирао на ћирилици као службеном писму новоуспостављене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца јер је покушавао да задовољи несрбе у своме краљевству. Могу да разумем зашто су аустро-угарски владари, Марија Терезија и Фрањо Јосиф прогонили ћирилицу иако су Срби били многобројнији од Хрвата и Словенаца. Аустро-Угарска је мрзела Србе и због тога што су били православне вере. Могу да разумем зашто је Јосип Броз Тито покушавао да елиминише употребу ћирилице у комунистичкој Југославији, он је био аустријски подофицир у Првом светском рату. Дефинитивно могу да разумем зашто су квислинг Анте Павелић и његов наследник Фрањо Туђман мрзели српско писмо, они су сви имали заједнички именитељ, тј. мрзели су Србе.
Оно што не могу да разумем је чињеница да Србија, та мала српска држава на Балкану и њени управљачи и институције не инсистирају да ћирилица постане њихово службено писмо? У Србији се одржавају већ до сада познати годишњи сајмови књига. Када следећи пут посетите тај сајам погледајте који проценат књига је штампан ћириличним писмом, а који хрватском латиницом?
У свом чланку објављеном у ’’СЛОБОДИ’’ од 10-ог новембра 2017. године, под насловом ’’Суживот азбуке и абецеде’’ Милован Данојлић користи две трећине стране говорећи о проблемима са латиницом и ћирилицом па каже да ми, Срби, чинимо све могуће да олакшамо странцима да нас боље разумеју и да је то један од проблема. Једноставно смо сервилни према онима који не дају две паре за нашу азбуку, или за Србе уопште.
Немам намеру да се поново обраћам нашој много поштованој Академији, немам намеру да се у дугим дебатама препуцавам о разлозима зашто не поштујемо своје сопствено писмо, али молим нашег просечног Србина, полу или супер писменог, да се придржава своје лепе ћирилице. Ако вам неко од ових Срба, пословних људи, или обичних смртника, каже да је и латиница српско писмо, нарочито она без дијакритичких знакова (такозвана ’’ошишана’’ латиница), реците им нека иду дођавола. Реците им да је Анте Павелић био службено забранио употребу ћирилице у својој такозваној независној држави Хрватској чим је дошао на чело те монструозне србождерачке творевине. Само та чињеница требало би да вам буде довољна да заволите ћирилицу.
Нико не захтева од вас да извршите самоубиство. Ако вам живот зависи од тога да ли ћете употребити ћирилицу или латиницу, изаберите живот. Али, ако сте слободан човек, живите у својој сопственој кући, трошите сопствени новац за издржавање себе и породице, онда вас преклињем да имате кичму и употребљавате своју лепу ћирилицу.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
