Двадесет и седам година после још увек недовољно разјашњених догађаја у Сребреници који су се одиграли у јулу 1995, фиктивна верзија је у јавном дискурсу још увек присутна, али није више неупитна као доскора.
Услед природног замора од монотоне приче која се већ деценијама понавља на нивоу предшколске деце и настајања стварно крупних проблема као пандемија, глобални економски застој и сукоб у Украјини, Сребреницу више није могуће као раније одржавати у центру светске пажње. Упоредо са тиме, сви главни стубови на којима сребренички наратив почива систематски су деградирани. Али битка за истину о Сребреници још није завршена.
Као што смо истакли још пре петнаест година, откако је Историјски пројекат Сребреница основан да се бави овом проблематиком, урушавање зналачки произведеног пропагандног мита у вези са Сребреницом неминовно ће се догодити, али неће ићи ни лако ни брзо. Право питање зато није да ли ће се мит икада распасти, него да ли ће на плану перцепције и геополитичког ефекта престати да дејствује пре него што српским националним интересима и другим народима против којих се користи не буде нанео непоправиву штету. Против Срба, мит се користи у првом реду као средство политичке уцене, за паралисање воље и деморализацију српског народа, а такође и као полуга за укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану БиХ под контролом НАТО блока. У односу на друге народе и државе, мит се користи као изговор за примену смртоносне и разбојничке западне доктрине R2P, или „права на заштиту,“ осмишљене са непосредним ослонцем на сребреничку подвалу и наводни пропуст западних сила у јулу 1995. да тада војно интервенишу да би заштитили један од наводно „угрожених народа.“
Нови покушај резолуције у УН
Период од претходне сребреничке годишњице 2021. године обележавају два значајна догађаја. Први је поновни покушај да се помоћу резолуције у Уједињеним Нација сребренички наратив подигне на ниво међународних институција и на тај начин опет стави у средиште светске политичке пажње. Текст резолуције намењене Генералној скупштини овог пута срочен је обазривије од британског прототипа поднетог 2015. године на разматрање Савету безбедности утолико што више не етикетира српски народ изричито нити отворено доводи у питање право Републике Српске да постоји. Међутим, он се позива не само на горе поменуту доктрину „права на заштиту,“ него изричито и на пресуде Хашког трибунала, чиме се на кодирани начин постиже исти циљ.
Од како је овакав текст резолуције био поднет на разматрање Генералној скупштини УН обелодањено је да званични делегат БиХ Свен Алкалај није имао уставом прописано овлашћење своје владе да у њено име предлаже било какав докуменат такве врсте зато што српски члан колективног Председништва није био сагласан. Поред тога, испливала је на видело и компромитујућа појединост да аутор текста уопште нису институције БиХ, чак ни у крњем саставу без учешћа српског члана Председништва, него је то била једна бошњачка организација у САД. У име тог етничког удружења и поступајући изван уставних оквира, спољнополитички органи владе БиХ су прихватили да ову приватну резолуцију поднесу у УН. Једно је сигурно: на влади Босне и Херцеговине текст сребреничке резолуције није ни писан ни усвојен јер, да јесте, ваљда би председник те владе, који је Србин, нешто о томе знао.
Подразумева се да ова фарса неће битно утицати на коначну судбину резолуције зато што се она савршено уклапа у политику западног блока, а тај блок још увек контролише знатан број гласова у Генералној скупштини. Такође је јасно да Русија ову иницијативу да се заобилазним путем постигне исти циљ као 2015. године неће моћи да блокира на исти начин као раније у Савету безбедности. Али без обзира на могућност да ове године резолуција о Сребреници у УН буде усвојена, манипулативан начин како је предложена одражава у пуној мери незајажљиву пакост и очајну беду сарајевске „дипломатије.“
Извештај проф. Гидеона Грајфа
Други значајан догађај везано за Сребреницу у протеклом периоду је објављивање извештаја Међународне комисије за Сребреницу, којом је руководио израелски историчар Гидеон Грајф. Извештај комисије проф. Грајфа заслужује у целини добру оцену за темељитост и опсежност. Међутим, ваља напоменути да у излагању главних тема којима се у свом истраживању бавила Комисија стоји на раменима претходника који су ову материју проучавали пре ње. То се у првом реду односи на три кључне ствари: страдање српског становништва на подручју Сребренице између 1992. и 1995, масовни губици колоне 28. дивизије у пробоју из Сребренице према Тузли средином јула 1995. и њихово лажно приказивање као жртве стрељања заробљеника и „геноцида,“ и форензички налази, који не подржавају уопште закључке Хашког трибунала.
Најкрупнији недостаци извештаја Грајфове комисије односе се управо на форензичку позадину Сребренице и на неизјашњавање о улози Хашког трибунала у производњи кривотворене верзије сребреничких догађаја.
За сарадника у области форензике комисија је изабрала антрополога из Београда чији професионални профил није био у складу са повереним задатком. Нити јој је био омогућен увид у примарне форензичке изворе, без чега формирање форензичке слике о Сребреници није могуће, као ни извођење поузданих закључака о броју и врсти жртава. Непосредна последица примене погрешне методологије било је утврђивање од стране Комисије дискутабилног броја жртава у масовним гробницама, више од двоструко већег од онога на који анализа изворне форензичке грађе упућује.
Други крупан пропуст извештаја Грајфове Комисије је свеобухватна ћутња о кључној улози Хашког трибунала у операцији квазиправног сврставања Сребренице у „геноцид“ и додељивању печата псеудојуристичке респектабилности тој пропагандној конструкцији. Тешко је објаснити зашто је научник калибра проф. Грајфа потценио токсичну улогу Хашког трибунала у валидацији сребреничког наратива и зашто том кључном питању није посветио дужну пажњу. Хашки трибунал је главни стуб на коме лажно приказивање сребреничких догађаја данас почива. Оспоравање по другим тачкама, али уз избегавање систематске и стручне анализе Трибуналовог доприноса укорењивању лажне слике о Сребреници није ни разумно, ни делотворно.
Брутални притисак сребреничког лобија
Почетни добар општи утисак о Извештају Комисије проф. Грајфа помутила је Грајфова мистериозна изјава дата пре неколико месеци израелском дневнику „Хаарец“ да сада ипак прихвата да је у Сребреници страдало 8,000 заробљеника и да не пориче „геноцид“. („Хаарец“, 19.јануар 2022.) Чему онда труд око формирања комисије и очекивања уложена у њу? Проф. Грајф ни у једном тренутку није накнадно оспорио веродостојност ове чудне изјаве, коју му је „Хаарец“ приписао. На закључак да се заиста ради о одступању од главних теза комисијског Извештаја, који је кратко време пре тога потписао, наводи чињеница да је Грајф ускоро после објављивања изјаве у „Хаарецу“ своје учешће на конференцији Одбора за истраживање Јасеновца одржаној у Њујорку 1. маја ове године изричито условио тиме да се Сребреница уопште не помиње и да му се о Извештају његове комисије не постављају никаква питања. Грајфово укупно понашање после објављивања извештаја Међународне комисије којој је био на челу сугерише да је био изложен бруталном притиску од стране сребреничког лобија, а вероватно и других заинтересованих формалних и неформалних структура.
Искуство владе Републике Српске са проф. Грајфом и његовом комисијом је одраз српских илузија, немања стратешког концепта и следствено томе несналажења на великој светској шаховској табли. Идеја да би се решавање једног питања које је од виталног значаја по српски народ са пуним поверењем могло поверити странцима, бизарна је у најмању руку. То исто је и романтична претпоставка да би ангажовање једног великог имена из света науке преконоћ могло да промени ставове уврежене упорним дугогодишњим радом на обликовању перцепција светске јавности. За двадесет година до формирања Грајфове комисије, ни Република Српска ни Србија нису урадили ништа да на државном нивоу окупе домаћи научни таленат и усмере га на истраживање Сребренице, мада је од самога почетка било очигледно да се тај отровни наратив ефикасно и безобзирно користи за политичко паралисање и подривање обе српске државе. Знаковито је да је Грајфова комисија импровизована тек изборне 2018. године, када је председница „Мајки Сребренице,“ Мунира Субашић, уручила немачком тужиоцу списак са именима преко 20,000 Срба наводно умешаних у сребренички „геноцид.“ Тај безобразлук изазвао је неконтролисани бес српске јавности, принудивши власти Републике Српске да уочи избора импровизују неки умирујући одговор.
Оваква дневнополитичка реакција на систематско и агресивно угрожавање виталног националног интереса илуструје дилетантски начин рада српске политичке елите. Под датим околностима, Извештај комисије професора Грајфа испао је изузетно добар, у светлу околности под којима је настао и мана које садржи.
Улога Историјског Пројекта Сребреница
Пре више од десет година наша невладина организација обавила је фундаментални посао у односу на раскринкавање сребреничког наратива. Историјски пројекат Сребреница је једини анализирао и објавио целокупну форензичку грађу која се односи на сребреничке догађаје, а која је убитачна подједнако по предмет тужилаштва као и пресуде МКТБЈ, „суда“ који је тај доказни материјал игнорисао мада је у питању грађа која је једини материјални доказ кривичног дела. Ми смо први открили и објавили изјаве муслимана који су преживели пробој из Сребренице у Тузлу средином јула 1995. Непосредно потом, док су им утисци били свежи, они су властима БиХ у Тузли описали стравичне борбене губитке колоне, а који се у Меморијалном центру у Поточарима лажно приказују као жртве стрељања и „геноцида.“ То је све зафиксирано у литератури још од 2009. године, када смо овај материјал приказали на научном скупу о Сребреници одржаном у Руској Академији Наука у Москви. Ми смо такође први раскринкали Међународну комисију за нестала лица (ICMP) која је радећи без професионалне лиценце фабриковала фантомске ДНК доказе након што је фонд недовољних физичких доказа из масовних гробница био исцрпљен. Показали смо такође, с обзиром на достигнућа савремене технологије, потпуну непоузданост наводних „пресретнутих разговора.“ Ти сумњиви и никада прописно испитани снимци коришћени су као крунски доказ на готово свим суђењима у Хагу. Показали смо да су у лабораторијама обавештајних служби лако могли бити исфабриковани. Најзад, од почетка нашег рада неодустајно посвећујемо критичку пажњу Хашком трибуналу и његовој делатности као кључној компоненти за валидацију лажног сребреничког наратива.
Сребреница: Фактографски прилаз и политички наратив
У свету постистине, а то је најадекватнији назив за поредак у коме живимо, тешкоће око прихватања очигледних истина и одбацивања очигледних лажи, што се у давним нормалним временима сматрало за самоподразумевајућу ствар, бриљантно је објаснио Владимир Коларић у недавном осврту на безобзирно извртање стварности у западном дискурсу када је реч о извештавању о сукобу у Украјини:
„Ако је апсолутизам тражио покоравање, тоталитаризам учешће у лажи, нови поредак, како год га назвали, тражи од нас да жмуримо пред огољеним и неспорним лажима, тражи од нас не само да савијемо кичму и утулимо савест, него да блокирамо способност елементарне чулне перцепције реалности и расуђивања о њој, дакле да не будемо више ни људи.“
Другим речима, од савременог човечанства, или барем оног дела који се гуши у западној информативној и културолошкој жабокречини, Царство лажи, по речима Владимира Путина, захтева ништа мање од безусловне интелектуалне капитулације и одрицање од аутономне перцепције стварности. Mutatis mutandis, Коларићева парадигма успешног блокирања стварности односи се и на заштићени пропагандни наратив о Сребреници подједнако као на Украјину и све остале тренутно недодирљиве наративе, од америчких избора до џендер бесмислица и глобалног загревања.
Деконструкција Сребренице није проблем. На академски беспрекоран начин то је већ учињено, да од службене верзије не остаје ни камен на камену. Проблем са којим се суочава свако ко се Сребреницом савесно и објективно бави у претежно једнополарном свету контролисаног информативног поља је како утврђене чињенице преместити са маргина у главни ток. Као што нас искуство са проф. Грајфом убедљиво учи, у преовлађујућем поретку чак и најпроминентнији сведок истине комбинацијом притисака и професионалних уцена може се натерати на преумљење, а његовој поруци могуће је још увек пресећи пут до широке јавности.
Још далеке 2012. године, као што смо тада оценили у нашем издању „Сребреница: Фалсификовање историје,“ овакво стање ствари као трајно обележје времена у коме живимо било нам је кристално јасно. Препреке са којима се суочавамо данас нису измицале нашој пажњи ни тада, али нас нису поколебале као што нас не обесхрабрују ни данас:
„Значај Сребренице сконцентрисан је, у првом реду, у обавези да се на савестан и политички неутралан начин истражи и утврди шта се догодило у јулу 1995. Да није накнадно дошло до опортунистичких злоупотреба на политичком пољу, ту би се сва делатност у вези са овим питањем зауставила. Међутим, сада се суочавамо са једном друкчијом и много сложенијом ситуацијом.
„Фактографски прилаз сребреничкој проблематици у великој је мери потиснут тенденциозним политичким наративом који намеће унапред прописане резултате. Парадоксално, за разлику од чињеничке, та виртуелна верзија догађаја тренутно представља главну претњу животним српским интересима.
„Политички интереси и околности који условљавају однос спрам овог питања на међународном плану јесу важни, али су истовремено и пролазни. Зато, емпиријски одговор на изазов Сребренице ипак мора и даље остати примаран као тежиште свих напора који ће се надаље улагати. Још увек преовлађујућа виртуелна верзија догађаја јесте страховито неповољна, али добра вест гласи да ће она трајати само онолико колико се буде одржала коалиција интереса која је пласирала и која је намеће. Српска страна мора да остане будна и увек спремна да своје интересе аргументовано штити све док буде трајао садашњи притисак да се фиктивна конструкција догађаја пројави и код Срба претвори у основу свих рефлекса на плану спољне и унутрашње политике.
„У међувремену стрпљиво и савесно има се изграђивати емпиријска матрица догађаја која у датом тренутку мора бити спремна да се попуни празнина што ће настати неизбежним распадом виртуелног наратива.“
То је мисија Историјског пројекта Сребреница.
