Сјети ли се ико данас старих млинова? Ријетко ко. Можда само понеко чува сијећања на свој млин, у свом селу, граду или неком оближњем. Можда га чува у својим сјећањима или у сјећањима прича својих родитеља, бака или дједова. Неке су записане у приповјеткама, неке у срцима.
А стари млинови… још су ту. Запуштени, остављени, заборављени, порушени… још пркосе зубу времена. Они који су имали срећу да их саграде на ријекама, да буду воденице, вјештије скривају сузе. Случајни пролазник, мислећи да их само ријека умива, ни не пријећује их. А ријека и даље тече, као и некад док је народ долазио… и текући заједно са сузама разноси сјећања старог млина. Улива у друге ријеке, мора, океане, знајући да има оних расутих по свијету који их желе чути. Чути и упамтити. Колико је само породица помогао да нахрани. Ни једну није заборавио. Радовао се што је и он заслужан што сз се многа дјечица радовала свијеже печеном хљебу. Памти многе вриједне руке које су доносиле пшеницу, кукуруз и разне житарице које су сами сијали и гајили. Памти и озарена лица кад би их самљевене носили својим кућама да би уживали у свом труду са онима које воле. Има ли шта љепше од тога? Памти зној и труд, породичну љубав и поштовање, вјеру, наду, радост и захвалност. Памти и пита се гдје нестадоше? Како и њих и њега тако брзо заборавише? Многи данас ни не знају да је ту био млин. Виде само рушевину, али не чују његову причу коју ријека неуморно разноси. Не знају да су они прије њих, зидајући га, сваким каменом и дио себе и своје љубави у њега узидали. А камен ко камен, вјечан… чува и даље ту љубав… само је треба препознати. Има оних који то умију.
Фото-Петар Тодоровић
Сандра Зечевић
