После шездесетчетири године у Кливленду мислим да имам право да дам неке генералне примедбе о својим Србима с којима сам се дружио све ово време.
У почетку сам највише времена провео слушајући своје старије. Већина српске заједнице састојала се од бивших ратних заробљеника који се нису укрцали на воз према истоку да би се вратили у Србију или неки други део Југославије када су напуштали Немачку у којој су провели око четири године као ратни војни заробљеници. Уместо тога они се укрцаше за брод према Њујорку и другим деловима ове богате земље. Пошто су зарадили америчко држављанство ови људи послаше по своје жене и фамилије да би наставили живот у Америци, уместо враћања у своју земљу која беше уручена комунистичком диктатору Титу. Остатак приче је вероватно познат већини од вас.
Моја лична приповетка је мало другачија јер сам овамо дошао као младић од двадесет шест година а по завршетку универзитетских студија. Никада нисам могао да се уклопим у Титову омладину, а ако то ниси могао и ниси се прикључио комунистима за тебе није било неке будућности.
Многи наши људи кривили су Америку за ово или оно. Био сам довољно стар да доносим сопствене одлуке и остао овде, против савета свога оца, оженио се, постао гимназијски професор и живео двоструки живот као и већина мојих Срба. Од понедељка до петка на дужности међу Американцима, а на крају недеље међу својим Србима, код своје цркве и учествујући у активностима са осталим Србима.
У почетку, старији су говорили, а млађи слушали. Ако си покушао да се укључиш међу старије око управљања око цркве јасно ти је било речено да треба мало да сачекаш.
Једном ме изабраше да будем помоћник секретара Црквено-школске општине (био сам већ професор у гимназији!), а када сам сугерисао да сву кореспонденцију водимо или на енглеском или на српском језику ћирилицом један од бивших заробљеника, Србин из Смедерева, рече ми да му је већ досадила та моја ћирилица! Он и многи други Срби из Србије покушавали су да ме убеде да је латиница српско писмо. Поплавио сам био у лицу саветујући им да се држе ћирилице, али без успеха.
Подижући споменик код цркве ови наши заробљеници уписаше сва своја имена – погодили сте – латиницом а када сам их упитао зашто су то учинили објаснише ми:
„ЗАТО ДА БИ НАШИ УНУЦИ УМЕЛИ ДА ПРОЧИТАЈУ НАША ИМЕНА!“
Још никада нисам видео ни једно од њихових унучића да приђу споменику и потраже име свога деде. Могла су та имена једнако да напишу кинеским језиком, био би исти резултат. Волео бих да могу да кажем тим својим старијима да сам им тако рекао да ће да буде, али не могу. Велика већина њих су већ умрли, леже на Српском гробљу недалеко од цркве, а на њиховим надгробним споменицима има највише – ЛАТИНИЦЕ!
Свиђало нам се или не свиђало, макако се борили, живимо у туђој земљи, са туђим језиком и туђом азбуком, а наш језик и наше писмо полако умиру. Чак иако се одлучите да се вратите у Србију наћи ћете све мање ћирилице. Мислио би човек да би ту макар наша црква могла да помогне, али и ту је слаба вајда. Наш патријарх у Београду каже како воли Хрватску и њихов главни град Загреб! Наздравље, Ваша Светости!
Рекоше ми да је неко пре неколико дана довео Санта Клауса код наше цркве да забавља нашу српску децу, не, нису довели нашег Божић Бату, него Санта Клауса, некога ко нема ама баш никакве везе са нашом Српском православном вером.
Ако неко неким пуким случајем жели нека ово научи своју децу или унуке;
БОЖИЋ, БОЖИЋ Бата
Носи киту злата
Да позлати врата
И твоја и моја
И сва редом до краја.
25.12.24.
THE STATE OF SERBIAN DIASPORA IN AMERICA
By Nikola Maric
After sixty four years of my life here in Cleveland I think I am justified to make some general observations about my fellow Serbs with whom I have been associating all this time.
At first I spent most of the time listening to my elders. Most of the Serbian community consisted of the former POWs who declined to take the eastbound train and return home to Serbia or some other part of Yugoslavia after leaving Germany in which they had spent some four years as prisoners of war. Instead they took a ship to New York and other parts of this rich country. After acquiring American citizenship these men sent for their wives and attempted to resume their lives in the USA instead of returning to their country which had now been delivered to communist dictator Tito. The rest of the story is probably well known to most of you.
My own story is a bit different, because I came here as a young man of twenty six after finishing my college education.. I was never able to fit among Tito’s youth, and if you did not adjust and join the communists there was not much of the future for you.
Many of our people blamed America for this or that. I did not. I was old enough to make my own decisions, I stayed here against the advice of my father, got married, acquired a teaching career and lead a double life like most of my fellow Serbs. From Monday to Friday at work, associating with Americans, and on weekends with my fellow Serbs, attending the Serbian Church and participating in all the activities with other Serbs.
At first, the older Serbs talked, and the younger ones listened. If you tried to join the ranks of those older Serbs in and around the church you were told in no uncertain terms to wait your turn.
At one time I got elected as an assistant to the church Secretary (after all, I was a school teacher already!), and when I made a suggestion that all the correspondence should be conducted in either Serbian Cyrillic and/or in English, one of the former POW, a Serb from Smederevo, told me how was already sick and tired of my Cyrillic! He and many of his fellow countrymen from Serbia are still trying to convince me and others that Latinitsa is also a Serbian alphabet. I have turn blue in face trying to convince them to stick to our beautiful, perfect Cyrillic alphabet, but with no success.
When erecting a monument next to the church these POWs wrote all the names of the Serbs in- you guessed it, latinitsa! When I asked why they did that the explanation was: – So that our grandchildren would be able to read our names!
I am yet to see one of their grandchildren to come even close to the monument to find their grandfather’s name. Those names could have as well been written in Chinese, the result would be the same. I would like to tell some of those old timers “ I told you so”, but I cant. Great majority of them are already dead, at the Serbian cemetery near the church, and most of their grave stones are marked in LATINITSA!
Like it or not, fight it as hard as you wish, you are in a foreign land, your language and your alphabet are dying daily, and even if you decide to return to Serbia you are going to find less and less Cyrillic. One would think that our Church would help us in this fight to protect our Serbian heritage, but not a chance. Our Patriarch in Belgrade tells us how he loves Croatia and its capital Zagreb! Gesundheit, Your Holiness!
I am being told that a few days ago somebody hired a Santa Claus to come to our church grounds to entertain our Serbian children. No, not the Serbian Божић Бата, but a Santa Claus, one who has nothing to do with our Serbian Orthodox faith.
12. 25.2024
