Питање које ми се најчешће поставља је: Зашто амерички Срби немају националну организацију која би заступала њихове интересе у јавном дискурсу, медијима и пред нашим демократским институцијама?
Одговор је да смо имали такву организацију, али смо провели три деценије (од 1960-их до 1990-их) борећи се једни против других у бруталном црквеном расцепу који је исцрпео наше колективне емоционалне и финансијске ресурсе.
Српска народна одбрана (СНО) је била та организација. У уносу на Википедији стоји:
„СНО је основао [аутор Пулицерове награде и професор Универзитета Колумбија] Михаило Пупин 1914. године у Њујорку, САД, усред антисрпских тензија које су довеле до Првог светског рата. Убрзо након оснивања, 83 огранка су се појавили широм Сједињених Држава и почели да помажу у ратним напорима. Од 1914. до 1917. СНО је прикупио око пола милиона долара за Србе на Балкану [Ур. 13 милиона долара у данашњим доларима] и регрутовао 17.000 америчких Срба добровољаца да се боре на фронту у Солуну.
СНД је наставио своје критичне активности и током Другог светског рата, укључујући информисање Конгреса о истини о ројалистичкој опозицији немачкој окупацији и касније пружање подршке српским избеглицама и расељеним лицима који су стигли у САД након завршетка непријатељстава. Руководство из периода Другог светског рата укључивало је др Уроша Сеферовића, међу осталима, и дипломату песника Јована Дучића.
Затим је уследила криза шездесетих година у нашој СПЦ у дијаспори. Та трагедија је сада иза нас. Време је да се позовемо на „четири С“ „Само Слога Србију Спасава“
Тај дух је садржан у одељку 2 Правила СНО-а и подзаконским актима СНО-а који укључују седам „сврха и циљева“. Ове сврхе се односе на важна друштвена питања: подршка образовању, пружање хуманитарне помоћи, очување културе, одбрана православља, промовисање демократије и патриотизма.
83 огранка СНО-а из Првог светског рата су одавно нестала. Међутим, основна централна организација у Чикагу остаје и подржава текуће издавање СНO новина „Слобода“ и очување зграде седишта.
Ово је темељ са којим америчка српска колективна заједница може да крене напред ка поновном успостављању Српске народне одбране као водеће организације у дијаспори.
Сада је време да нам се придружите у овој историјској мисији. Време истиче. Ако не ти – ко онда? Ако не сада – онда када?
Branko Terzic: Why don’t American Serbs have a national organization to represent their interests in public discourse, the media and before our democratic institutions? The answer is…
A question I am asked most frequently is: Why don’t American Serbs have a national organization to represent their interests in public discourse, the media and before our democratic institutions?
The answer is that we had such an organization but we spent three decades (1960s to 1990s) fighting each other in brutal church split which drained our collective emotional and financial resources.
The Serbian National Defense (SND) was that organization. The Wikipedia entry states:
“The SND was founded by [Pulitzer Prize author and Columbia University Professor ] Mihailo Pupin in 1914 in New York City, USA, in the midst on anti-Serb tensions leading up to the First World War. Soon after being founded, 83 branches sprung up across the United States and began aiding in the war effort. From 1914 to 1917 SND raised roughly half a million dollars for Serbs in the Balkans [Ed. $13 million in todays’s dollars] and recruited 17,000 American Serb Volunteers to fight on the Salonika front.”
The SND continued it’s critical activities during the Second World War as well including informing Congress of the truth concerning Royalist led opposition to the German occupation and later providing support for Serbian refugees and Displaced Persons arriving in the US after the end of hostilities. The World War II era leadership included Dr. Urosh Seferovich MD, and diplomat-poet Jovan Ducic among others.
Then came the 1960s crisis in our Serbian Orthodox Church in the Diaspora. That tragedy is now behind us. Its time to invoke the “four Cs” of “Samo Sloga Srbina Spasava”
That spirit is captured in Section 2 of The SND Constitution and ByLaws of the SND which include seven “Purposes and Aims.” These purposes relate to the important social issues of: supporting education, providing charity, preserving culture, defending Orthodoxy, promoting democracy and patriotism.
The 83 branches of World War I era SND are long gone. However the core headquarters organization in Chicago remains and supports the ongoing publication of the SND newspaper Sloboda and preservation of the headquarters building.
This is the foundation with which the American Serbian collective community can move ahead to reestablish the Serb National Defense council as the leading organization in the Diaspora.
Now is the time for you to join us in this historic mission. Time is running out. If not you – then who? If not now – then when?
—–
Биографија аутора апела:
Бранко Терзић (19. јун 1947) српски је инжењер и почасни доктор енергетике, ађутант Александра Карађорђевића, члан крунског већа и представник Краљевског дома у САД.
Рођен 19. јуна 1947. године у савезничком логору за расељена лица Британске окупационе зоне Немачке. Отац Душан био је из Лике а 1941. године он је матурирао у Бања Луци. Мајка Оливера из породице Бељаковић рођена у Младеновцу. Након завршетка Другог светског рата у Југославији, његови родитељи емигрирају у Краљевину Италију и венчавају се у логору Еболи 1946. године. На позив свог рођака Јована Узелца 1950. године, породица Терзић се сели у Сједињене Америчке Државе.
Након завршетка средње школе уписује Универзитет у Висконсину, одсек енергетика на коме и дипломира. Током студија политички се ангажовао као члан Републиканске странке. По завршетку студија уписује школу за резервне официре Националне гарде Висконсина из које излази као артиљеријски капетан у резерви.
Ађутант: Александра Карађорђевића је упознао 60тих година, приликом његовог школовања у Војној академији Калвер у Индијани. Након смрти Краља Петра II 1970. године, краљевска канцеларија је престала са радом а тих година престолонаследник је примао многа писма са разних страна од следбеника и поштоваоца монархистичког уређења. Престолонаследник Александар се пресељава 1976. године у Чикаго и тада контактира Бранка ради помоћи ради успостављања канцеларије престолонаследника (1977).
Пословна каријера и рад у Влади САД: Два пута је био именован од стране америчког председника Џорџа Буша старијег и потврђен од стране Сената САД за комесара Савезне регулаторне комисије за енергију. Био је у саветодавним председничким одборима у Националном савету за нафту и Националном савету за угаљ САД. Претходно је био Државни комесар Комисије за јавне службе Висконсина, а након тога председник Одбора за трке државе Висконсин. Био је на функцији председника групе експерата за чистију производњу електричне енергије Економске комисије Уједињених нација за Европу.
У приватном сектору био је на положају извршног директора Центра за енергетска решења Дилојт у Хјустону и Вашингтону, генералног директора и председника корпорације Јенки Енерџи Систем, извршни директор Артур-Андерсон д.о.о. из Вашингтона и потпредседник групе АУС Консалтинг из Милвокија.
Носилац је седам значајних монархистичких ордена.
