У фебруарској СЛОБОДИ вредни сарадник из Отаџбине Милослав Самарџић поновио је под крупним насловом свој стари чланак да мајори Мишић и Фрегл, Дражини јунаци нису били стрељани 1941. године.
Самарџић који је рођен двадесетак година после догађаја о чему са ауторитетом пише није дао никакве податке вредне понављања у органу СНО. Чувајмо нашу установу и од добронамерних писаца ако истина није потврђена. Самарџић помиње непознату, за историчаре личност Лазара С. Вукмирицу без икаквих личних података и датума. Успут, понавља се карикатура стрељања, којој није место на страницама патриотског листа.
И на крају главни разлог брзог одговора је неприхватања теорије да Хитлер није убијао Србе. У комунизму, нарочито Брозовом избегавало се и помињање Јасеновца, избегавало се помињање избеглица, на стотине хиљада из држава Хитлерових савезника Хрвата, Бугара, Албанаца и Мађара.
О наредби јединственој и упереној једино против Срба о стрељању 100 Србина за једног Немца нико од савремених историчара не пише.
Кад смо од наших историчара чули за слање у заробљеничке логоре стотине хиљада за пушку одраслих Срба, што је омогућило убијање само Срба и да се појаве партизани, творци грађанског рата. О томе сведочи „Дневник“ Драгојла Дудића, који се данас, нажалост, крије.
Првог априла 1941. године мој отац Душан, кад се добро-вољно активирао у војску, довео је нашу породицу из Крагујевца у Мионицу, код мајчиног брата Драгана Кевића.
Тако сам и ја био сведок историјских догађаја који се данас лажно престављају, непотребно.
Неколико дана после трагедије у Крагујевцу где су Немци користили јединствену освету, једину у Европи, убили су 100 Србина за једног Немца одржан је у Мионици Збор Равногораца.
Народ у Јанковића кафани поздравили су пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Александар Мишић, син Колубарског идола из Првог светског рата Живојина Мишића и тек приспели енглески капетан Хатсон.
Био сам присутан и слушао тужне вести о српским страдањима у Крагујевцу. Америка је још била неутрална.
Кроз неколико дана десила се трагедија у Мионици која нас је упутила на сазнање да је привремени „савез“ четника и партизана само привремени. Деветог октобра трагична смрт Станоја Летице и неколико четника је наговестила нашу судбину. Партизани, чија је дужност била да са Колубарског моста, око четири километара од Мионице, обавештавају четнике о појави Немаца то нису учинили и уследила је трагедија. Тада је мајор Мишић са својим штабом био у хотелу свога пријатеља а мога ујака Драгана Кевића.
Ускоро је почео грађански рат што су Немци искористили.
Писац текста Вукмирица, који Самарџић цитира на крају свога чланка, каже „За све што сам написао капетан Звонко Вучковић може да потврди, јер је он веома упознат са Равногорским стварима. Звонко је био веома одан официр Дражи, Равногорском покрету и Српском народу”. (Видовдан, 191/2010)
Потврђујући ове речи као прву књигу узео сам књигу мога дугогодишњег пријатеља Вучковића „Сећања из рата“, објављену 1980. године, где пише, на 167. страни – „Над мајорима Мишићем и Фреглом Немци су на неком скривеном месту извршили смртну казну. Њихови гробови никада нису пронађени“. (1)
24 године касније, 2004. године, пред своју смрт, Звонко је објавио превод књиге на енглески језик где су на 128. страни поновљене поменуте речи.(2)
Предговор енглеског издања написао је исто тако мој дуго-годишњи пријатељ професор Димитрије Ђорђевић. За време рата, као Дражиновац Ђорђевић је провео време у логору Матхаузену, док није био од своје породице откупљен.
Професор економије из Сан Франциска Јозо Томашевић објавио је опширну са пуно докумената књигу 1975. године, која није наклоњена Србима, у којој на 199. страни пише „Двојица од Дражиних сарадника мајори Мишић и Фрегл били су заробљени и одмах стрељани“. (3)
Следећи писац кога поми-њем Бора Карапанџић, чији је отац био велики пријатељ мога оца, у својој књизи објављеној 1958. године под насловом „Грађански рат у Србији“ објавио је писмо Боже Матића који каже на 150. страни ”Мишић и Фрегл нису стрљани у Ваљеву него су упућени путем Шапца…“ (4)
О испитивању догађаја у Ваљеву најопширнији је био потпуковник Сергије Живановић у својој посмртној трећој књизи „Ђенерал Михаиловић и његово дело“.
Живановића сам добро упознао када је са мојим тастом капетаном Драгољубом Луковићем претресао догађаје које је спремао за своје књиге. Нарочито је Живановића интересовало када су Мишић, Фрегл и Луковић били у истом затвору децембра 1941.године.
У књизи пише 8. децембра: „Ваљево. Група четника у магацину Николића која је била затворена Иван Фрегл, Александар Мишић, Војислав Пантелић, Душан Срећковић, Милун Савић, Првослав Бољевић. Сви су били заробљени приликом немачког напада на Равну Гору“.
„9. децембар. Ујутру из магазина Николића, пребачени су у мали затвор ваљевског суда мајори Фрегл и Мишић, капетан Драгољуб Луковић, поручници Милун Савић, Душан Срећковић и Првослав Бојанић“.
„14 децембар. Ујутру је мајор Мишић по трећи пут одведен на саслушање, са кога се вратио у 17 сати… Тада је Мишић казао ‘Господо ја сам осуђен на смрт. Поздравите наш народ. Поздравите ми пријатеље, није ми жао што мене нестаје, али ми је жао народа и државе, који стењу под тешким окупаторским ропством, и жао ми је наше свете започете борбе’.“
„15. децембар… истог дана одведен је мајор Фрегл на саслушање по трећи пут у 16 часова, са кога се вратио у 20 часова и 30 минута и казао присутним у затвору ‘Господо, ја сам осуђен на смрт’“.
„16 децембар. У 4 часа је дошао један камион пред затвор. Одмах су извели из затвора везане мајоре Мишића и Фрегла и убацили их у камион, у који су ушла и четири Немца. Камион је отишао незнано куд…“ (5)
У књизи на енглеском језику Милана Дерока, чијег су брата Јована срамно убили партизани, помињу се Мишић и Фрегл на 211. страни са речима упућених затвореницима „Господо осуђени смо на смрт“, пренете из књиге Сергија Живановића. (6)
И на крају да поменем књигу Станислава Кракова, новинара и филмског радника, ”Генерал Милан Недић”, објављену 1963. године о пишчевом ујаку генералу Недићу. У књизи на 301. страни пише: „Немачке трупе из непознатих и необјашњивих разлога нису гониле партизане, иако су тада биле у стању да их потпуно униште. Немачка војна команда у Србији је сматрала да је дошао час да се ликвидира и сам Дража Михаиловић… Неко је требало да плати за Михаиловићево спасење. Немачки ратни суд у тајном суђењу осудио је обојицу (Мишића и Фрегла) на смрт и они су стрељани десет дана после свога заробљавања, о чему су Немци дали и званично саопштење“.
Станислав Краков је у својој књизи објавио на 303. страни докуменат који се ретко помиње „ВОЂА ОДМЕТНИКА И БУНТОВНИКА ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ УЦЕЊЕН СА 200 000 ДИНАРА“.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
