Милојко Узелац ’’Тарас’’ (1896 – 1946) био је жандармеријски капетан прве класе. Комадант обавештајног одељења ЈВуО и један од првих 26 официра који су подигли устанак на Равној Гори 1941.
Рођен је 1896. године у Зрмањи код Грачаца у Лици. По избијању Првог светског рата, мобилисан је у aустроугарску војску и као водника 26. домобранског пука послат је у Буковину, на Источни фронт према Русији.
Као и већина Срба није желео да се бори против Руса под командом aустроугарске монархије, те чим добија прилику прелази на руску страну и прикључује се Добровољачком корпусу, којег сачињавају Срби и остале националности са простора Југославије који су прешли на страну Атанте.
Убрзо се Тарас из Русије пребацује на Солунски фронт, где учествује у биткама против Бугара на Добруџи 1916 године. и у пробијању Солунског фронта 1918 године.
После ослобођења Краљевине Југославије, определио се за жандамеријску службу и пред почетак Другог светског рата радио као командир жандамеријске чете у Винковцима.
После Априлског рата и окупације Југославије 1941, Тарас се прикључује Дражи Михајловићу. У првим данима отпора, постаје командант обавештајног одељења и један од најповерљивијих Дражиних људи. Надимак је добио по Гогољевом роману ’’Тарас Буљба’’.
Током рата учествује у многим борбама против Немаца и усташа, од Дервенте преко источне Босне и Србије. На крају рата 1945. године и преузимања власти од стране комуниста, Тараса заробљавају јединице КНОЈ-а. У затвору проживљава многе тортуре, понајвише зато што је био Дражин најоданији човек, који до краја живота није желео да се одрекне свог комаданта.
Умро је 1946. године у затвору у Сремској Митровици након две године мучења од руке ОЗНА-е.
Покојни српски глумац и ТВ водитељ Милорад Мандић Манда који је тумачио улогу Тараса у серији „Равна Гора“ тада је изјавио: “Капетан Милојко Узелац, звани Тарас, је неко, ко је уз Дражу Михаиловића, провео цео рат. До краја је поштовао заклетву дату краљу. Он је, мученик, страдао у затвору у Сремској Митровици 1946. године. Убијен је батинама”!
На 22. годишњицу од упокојења Митрополита
Митрополит Иринеј је рођен 6. септембра 1914. године у селу Врнчани код Горњег Милановца од оца Сретена и мајке Кристине (рођ. Дрењаковић). Основну школу је завршио у свом селу, а гимназију у Горњем Милановцу. По завршеној Учитељској школи, био је учитељ у селу Љутовници код Горњег Милановца.
Као резервног официра војске Краљевине Југославије, Нацисти га 1941. године одводе у логор у Немачку, где остаје све до 1945. године. После ослобођења одлази за Енглеску, где у Дорчестеру привремено похађа богословију. Године 1950. долази за Америку и уписује се на Академију Светог Владимира у Њујорку, као и на Колумбија универзитет.
У октобру 1953. године долази у манастир Светог Саве у Либертивилу, где 30. децембра прима монашки чин и добија име Иринеј. Замонашио га је архимандрит Фирмилијан (Оцокољић). Рукоположен је у чин јерођакона 31. децембра 1953, а у чин јеромонаха 7. априла 1954. године, од стране епископа Дионисија (Миливојевића). Епископ Дионисије га, 31. августа 1956. године унапређује у чин игумана, а Свети архијерејски синод Српске православне цркве на предлог епископа Дионисија 1961. године, у достојанство архимандрита.
У деоби 1963. године остаје уз епископа Дионисија. На Десетом црквено-народном сабору, одржаном у Либертивилу новембра 1963. године, изабран је за епископа и хиротонисан 7. децембра у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Хиротонију су извршила два украјинска епископа, Генадије и Григорије. У августу 1984. године црквено-народни сабор преименовао је Слободну америчко-канадску епархију у Слободну српску православну цркву и епископа Иринеја прогласио за Митрополита Слободне српске православне цркве.
Администрирао је Епархијом за Аустралију и Нови Зеланд Слободне српске православне цркве од октобра 1988. до јуна 1991. године.
На позив Његове светости патријарха српског господина Павла, предводио је делегацију свештених и мирских лица Слободне српске православне цркве, која је водила разговоре са члановима Светог архијерејског синода Српске православне цркве о превазилажењу раскола и ступања у евхаристијску заједницу. Помирењем је постигнуто дугожељено евхаристијско јединство и потврђено заједничком Светом литургијом на Сретење Господње, у Саборном храму у Београду, 1992. године.
После дуге и тешке болести упокојио се 2. фебруара 1999. године у манастиру Нова Грачаница. Сахрањен је 8. фебруара 1999. у порти манастира.
…
Опширније у штампаној Слободи
