Људи су данас све више повезани технологијом, а душе све одвојеније
Пише: Марина ДАБИЋ
У свету који никада није био бучнији, све више људи ћути. У времену у којем су нам доступни милиони веза, чини се да су оне најважније, људске, искрене и присне – све ређе. Усамљеност више није осећај резервисан за старије, напуштене или повучене људе. Она је, тихо и подмукло, постала свакодневица милиона – младих, запослених, успешних, присутних… али дубоко празних људи који више времена проводе гледајући у екране него у очи других људи.
О овом проблему на недавној трибини у Краљеву говорио је, као гост библиотеке „Стефан Првовенчани“ проф. др Жарко Требјешанин, познати психолог и психотерапеут, постављајући, између осталог – питање:
„Ако немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви су то онда пријатељи?“ Управо то што смо „никада више повезани, а никада више сами“, један је од највећих парадокса нашег доба“.
Његова запажања произилазе из деценијског рада са људима, али и из личних искустава са младима. На предавањима која држи широм земље, све чешће му, како наводи, прилазе млади људи који говоре о празнини, о осећају да „живот пролази поред њих“, иако су свакодневно „у конекцији“.
– Имамо младе који су стално на мрежама, али су усамљенији него икад. То није више изолован феномен, то је социјални образац који прети да постане правило – истиче он.
У доба дигиталне културе, човек се наизглед повезао са целим светом. Али управо у тој повезаности – изгубио је себе. Највећи парадокс нашег доба је то што, окружени хиљадама „пријатеља“ на мрежама, немамо коме да се обратимо када нам је заиста тешко.
Проф. др Жарко Требјешанин, упозорава да је усамљеност постала један од најраспрострањенијих и најопаснијих проблема савременог човека:
– Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота. Они се осећају изгубљено, одбачено, и то онда има озбиљне психолошке последице, појачава осећај безнађа, депресивност, а често и самопорицање: човек почиње да мисли да није вредан, да га нико не воли.
У публици у Краљеву седели су они који су желели да поделе свој искуства, па је Милица Боројевић, 27-годишња девојка истакла да има групу другарица са којима излази, шали се, али када јој је мајка била у болници, није знала коме да се јави и да искрено, без глуме, плаче.
– Имам више од хиљаду пријатеља на Фејсбуку, али нисам имала коме да се јавим. Сви су били ту, а нико није био ту. Увек сам ја била та која „држи друштво“, а онда сам схватила да сам у том друштву сама.
Зашто су међу најусамљенијима данас управо млади?
Иако се чини да су стално у некој комуникацији, реалност је другачија. Више од 60% младих у развијеним друштвима признаје да нема никога са ким може искрено да разговара о важним, личним темама. Друштвене мреже створиле су илузију присности – уместо искрених пријатељстава, имамо „праћења“, „лајкове“ и „сторије“ који не остављају простор за тишину, али ни за дубину.
Усамљеност није само пролазно стање, већ може имати озбиљне психолошке и физиолошке последице. Научне студије показују да хронична усамљеност повећава ризик од депресије, анксиозности, срчаних болести, па чак и деменције. Светска здравствена организација све чешће упозорава да је усамљеност озбиљан фактор ризика за здравље – упоредив са пушењем или гојазношћу.
Како се уопште постаје усамљен? Понекад кроз губитак – вољене особе, посла, здравља. Понекад кроз постепено одустајање од контаката. Људи често не примете када се њихов свет сужава. Престану да зову, престану да се јављају, па и други полако нестају. Тишина постаје навика. Навика постаје зид. А иза зида је празнина.
И пензионер Радомир Илић (74) године, пожалио се да живи у крају где је, донедавно, сваког дана шетао са супругом. Након њене смрти, све се променило:
– Људи вас поздраве, неки и попричају, али све је то пролазно. Нико више не остаје. Ништа више није стално. Тишина ми је постала гласнија од сваке речи. Устанем, скувам кафу, пустим радио. Не проговорим ниједну реч до сутра ујутру. Људи мисле да сам мрзовољан, а ја сам само – заборављен.
Можда је најтужније било признање Љубице Пајовић (62), некадашње наставнице, која је сада у инвалидској пензији. Њен супруг преминуо је пре две године, а син и кћерка живе у иностранству.
– У току дана једина комуникација коју имам је са касирком у продавници. Понекад чак изађем да купим нешто што ми уопште не треба, само да бих изашла и проговорила неку реч.
Покушавајући да растумачи понашање савременог човека, професор Требјешанин нагласио је да је проблем што је култура данашњице култура „брзих утисака“, у којој за дубоке односе нема времена:
– Живимо у времену у којем људи „на телефонима“ проведу седам до осам сати дневно, а да ниједном не погледају човека у очи. Додирујемо екране две хиљаде пута дневно, али не додирујемо једни друге – емоцијом, пажњом, речима.
Не лечи усамљеност број пријатеља, већ присуство једног који разуме
И заиста, шта је пријатељство ако се не ослањамо једни на друге? Шта значи заједница ако се у њој не осећамо виђено и прихваћено?
Професор Требјешанин наглашава да је усамљеност попримила нов облик – више није само физичка одвојеност, већ емоционална одсутност. Чак и када смо окружени људима, ако не постоји осећај прихваћености и разумевања, човек се осећа невидљивим.
– Сада имате ситуацију да се више не повезујемо срцем него екраном. Постоје неке фиктивне друштвене групе, где имате хиљаде пријатеља, али у ствари то су парасоцијалне везе – илузија повезаности која, на дуже стазе, појачава осећај празнине.
И други психолози све чешће упозоравају да је усамљеност попримила карактеристике „невидљиве епидемије“ – шири се тихо, неприметно, али разара унутра. Дугорочно води до депресије, анксиозности, губитка животне мотивације. Ипак, није све изгубљено.
Излаз постоји. Он почиње у оном тренутку када сами себи признамо да нам је потребна близина и да је она могућа. Једна порука. Један позив. Један сусрет – могу покренути процес враћања човека човеку.
Иако дигитална технологија нуди илузију повезаности, она не може заменити топлину стварне блискости. Уместо разговора – размењујемо поруке. Уместо погледа – шаљемо емоџије. А оно што остаје иза свих тих порука, фотографија и статуса јесте тишина у којој се све чешће губи смисао.
Нису усамљени само они који су сами. Усамљени су и они који су међу другима, али их нико не види, не чује, не разуме. Усамљеност је стање у којем човек не зна коме да се обрати када га најдубље боли. То није само психолошки изазов – то је тихи узрок многих анксиозности, депресија, па и телесних болести.
Потребно је да отворимо очи једни за друге, али пре свега – за себе
Један од највећих изазова данашњице је управо у томе да човек поново пронађе смисао. Да се присети да вредност није у броју пратилаца, већ у једној особи која ће га искрено саслушати. Да се сети да није безвредан, да га неко воли и да није сам – чак ни када се тако осећа.
Први корак излаза из зачараног круга је препознати усамљеност и признати је, без стида, јер то није слабост. Други корак је – кренути у мале кораке отварања: јавити се старом пријатељу, укључити се у неку групу, волонтирати, изаћи међу људе. Свако од нас познаје бар једну особу којој би једна порука, позив или осмех значили свет.
Са друге стране, важно је да друштво као целина негује културу блискости, а не само културу перформанса. Да школе, библиотеке, установе културе и медији негују просторе за сусрете – не само програме. Јер најбољи лек за усамљеност нису савети, већ други људи.
Потребно је да отворимо очи једни за друге, али пре свега – за себе. Да схватимо да усамљеност није срамота, већ позив да се поново повежемо – искрено, људски, саосећајно.
Професор Требјешанин закључује једноставно, али моћно:
– Људи који се осећају усамљено нису увек сами. Понекад су само заборавили да вреде. Понекад су престали да траже смисао. А смисао није нешто што се проналази, он се ствара. У односу. У давању. У љубави. Усамљеност није тишина око нас, већ тишина у нама. Али и она се може прекинути, једним гестом, једном речју или једним искреним „Како си?“ у правом тренутку.
Можда је заиста права порука ове приче да „свако од нас може да буде светлост нечијег дана“. А можда баш у том трагању пронађе и своју светлост… или душу, ако ју је загубио.
