Многи наши српски владари из доба средњовековне српске историје обновили су или саградили многе манастире и цркве и тако осигурали да српски народ одржи српски православни идентитет кроз своју турбулентну историју. Интересује ме колико ће цркава и манастира да остави као своје задужбине председник Србије Вучић пре него умре или сиђе са владалачке столице?
Колико смо пута некоме казали да никада не би казали то и то? Много пута, у то сам сигуран. Такве речи се обично изговарају у моменту узбуђења, љутње, а обично никада озбиљно.
Враћајући се из своје последње посете Србији и Републици Српској имао сам много времена да размислим да ли ћу опет некада поновити овај дуги пут преко Атлантика да посетим места своје младости, школских дана, своје рођаке, пријатеље и познанике. Пре свега та тортура док пролазиш све могуће контроле и процедуре по аеродромима, бриге и стрепња да не би случајно промашили лет, путовање није више оно што је некада било. А када коначно стигнеш до правог терминала и улаза на авион и дочепаш се свога седишта на авиону дознаш да је то седиште које су ти одредили много мање и мање удобно него што је некада било. Никада нећу заборавити једног јадног човека који је неколико пута покушавао да седне у своје седиште. Са годинама већина од нас напакује по који килограм, али овај човек је једноставно био исувише корпулентан да се усади у своје седиште, а шта да кажемо за оне јадне људе који треба да седе до њега следећих 9 или десет часова !
Драго ми је што сам одлучио да кренем на то дуго путовање. Имао сам прилику да видим неколико рођака и чланова шире фамилије које одавно нисам видео а који су још увек с ове стране траве, неке који су тек почели да живе, као и оне који су се пензионисали и уживају у својој пензији. Сви су ови људи настојали да ми укажу поштовање и добродошлицу и да ми омогуће што удобнији боравак. Старост нема много предности, али има их неколико. Чак сам имао прилику да будем на свадби у Панчеву, дивне свадбе са музиком која цео дан и вече није умукла, са храном која ме потсетила на онај филм о дебелој, грчкој свадби.
Не бисте веровали каква бесна кола возе Срби у Србији и Републици Српској. Ја сам мислио да је њихова привреда гора од наше овде. Одакле им новац за те луксузне, скупе аутомобиле? Кућа у коју треба да се уселе млада и младожења личи на оне виле у којима живе Ненси Пелоси, Доналд Трамп или Барак Обама. Жене на свадби обучене у дивне хаљине, лепе као и оне, дошло ми да пожелим да се вратим у младост! Није, шалим се.
Шетња поред свог старог Универзитета у Београду доста ме узбудила, исто тако и близина Калемегдана где сам доживео неке од најлепших дана у своме животу. Такозвана Штрафта (део Кнез Михајлове улице) којом су и стари и млади шетали у поподневним и вечерњим часовима, у смеху, разговору и нади да виде некога кога нису видели неколико дана. Штрафта је имала свој сопствени живот, а то би разумели само они који су били део тог живота.
Нисам видео све што сам желео да видим јер је шетња престала да буде једно од мојих омиљених занимања у последње време, али посета манастиру Радовашници у подножју планине Цера остала ми је у дивном сећању. О том манастиру требало би да се напише специјална прича, али то остављам некоме другом. Србија је богата многим дивним манастирима, сведоцима Српског Православља и српске историје. Многи наши српски владари из доба средњовековне српске историје обновили су или саградили многе манастире и цркве и тако осигурали да српски народ одржи српски православни идентитет кроз своју турбулентну историју.
Интересује ме колико ће цркава и манастира да остави као своје задужбине председник Србије Вучић пре него умре или сиђе са владалачке столице?
Чак сам се провозао и београдским тролејбусом од дела Београда који се зове Коњарник па до Студентског парка (прекопута зграде Београдског Универзитета). Да ли вам је познато да се аутобуске станице више не зову станице него стајалишта? Није ми познато када су извршене промене назива. Моју пажњу окупирало је посматрање путника који су силазили са тролејбуса, или се пењали на аутобус. Приметио сам да је само једна млађа жена имала осмех на лицу, а сви остали, и старо и младо, имали су неки мученички израз на лицима. Не смем да заборавим једно доброчинство које нам је, мојој кћери и мени, указала једна млада жена којој смо се обратили за информацију како да дођемо до аутобуске станице за Шабац. Уместо да нам објасни како да одемо до те станице она се упутила са нама и довела нас до саме станице! Било нам је досадило да чекамо такси који смо наручили. Последњи пут да ми се тако нешто догоди био је случај у Бечу када ме је једна старија дама одвела до улице за коју сам питао, уместо да ми објашњава како да дођем до ње. Има још увек добрих људи у свету, хајде да не генералишемо ко су и шта су.
Да се вратим опет до Београда. Овај град би требало да буде престоница Србије, је ли тако? Зар не би требало да натписи на пословним зградама и радњама буду исписани српском ћирилицом? Да ли очекујете да зграде или продавнице у Загребу имају ћириличне натписе? Ни у ком случају! Ни са Шапцом није друкчије. Моме зету и кћери досадило да слушају моје кукање на латиницу па ми рекоше да ћутим већ једном. Не могу да ћутим, нећу да ћутим. Никада нећу да ћутим у погледу ћирилице све док ме не понесу преко оног мостића на путу до Српског православног гробља код цркве Светог Саве у Кливленду.
10.22.2024.
