Празничним тропаром: «Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова» у поноћ између 4. и 5 маја на литургијама у целој православном свету почела је црквена тродневна прослава највећег хришћанског празника Васкрсења Господа Исуса Христа.
После дугог духовног и телесног подвига појачане молитве и покајања током пет припремних и шест недеља Великог поста који је наставља Страсном седмицом, православни су ушли у радост Христовог васкрсења, које у Српској и Руској православној цркви све до Спасовдана – празника Вазнесења Господњег, прати традиционални поздрав: «Христос Васкрсе»!, за који руски богослови тврде да су га Руси преузели од Срба.
Феномен Васкрсења
Осим тврдње да је Христос васкрсао трећи дан по Писму, што сведочи и Симбол вере, ниједно од четири Јеванђеља не описује сам тај догађај, него свако од њих пренеси искуство вере Христових ученика у то што се догодило. «Васкрсао је! – дословно значи пробуђен је, устао је из мртвих. Празан гроб није доказ Христовог васкрсења, ту новост жене мироносице сазнају од Божјег гласника:
«А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сјеђаше на њему. А лице његово бијаше као муња, и одијело његово бијело као снијег. И у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Не бојте се ви; јер знам да Исуса распетог тражите. Није овдје: јер устаде као што је казао. Ходите видите мјесто где је лежао Господ. И идите брзо и реците ученицима његовим да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети. И изашавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. И кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! И оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ћеме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило», сведочи Јеванђеље по Матеју, 28, 1-12.
Рационална наука у «Енциклопедији живих религија» тумачи да је васкрсење појам који се “не може прецизно дефинисати – није ни поновно оживљавање, ни ослобађање бесмртне душе од тела, мада хришћанска теологија повезује Васкрсење са бесмртношћу, није ни реинкарнација, него преображење читавог собства”. Иако веровање у вескрсење има корене у Старом завету – у Књизи пророка Данила, само је у хришћанском учењу централни догађај и средиште литургијског живота Цркве и времена које она одређује као годину.
«Ако Христ није устао, онда је празна проповед наша, па празна је и вјера ваша. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли… Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Али сваки у свом реду: прво Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови – поучава апостол Павле у Првој посланици Коринћанима.
Свети владика Николај једном реченицом објаснио је суштину: “Васкрсењем Својим Господ је победио два непријатеља живота и достојанства људског: смрт и грех”.
На путу ка Богочовеку
-Да би човек стварно победио грех и смрт, мора најпре безгрешну личност Богочовека Христа учинити суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз богочовечанске подвиге: веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, богољубље и братољубље. Богочовечнски подвизи чине душу христоликом. Зато је Света Православна Црква од искони усвојила, озаконила и освештала те подвиге као јединствени Христодални модел хришћанског живота. У Православној Цркви подвижник је сваки верник. Неко више, неко мање. Од сваког се тражи подвиг вере и љубави, молитве и поста, смирености и кротости и остали подвизи са њима. Тражи се од цара и од патријарха, од монаха и од световњака, од рова и слободњака, од човека и жене… Целокупном историјом својом Православна црква доказије једно: Хришћанство је подвижништво од греха ка безгрешности, од смрти ка бесмртности, од времена ка вечности, од човека ка Богочовеку – учио је још један српски светитељ за живота архимандрит Јустин (Поповић), уз владику Николаја један од највећих православних богослова 20. века.
На Благовести, почетком априла, навршило се 130. година од његовог рођења и 45 година од упокојења. Све о чему поучава отац Јустин важи за пост пред празник Васкрсења који богослови сматрају “поновним проналажењем православног пута». “Пост није људска, него божанска установа, за коју је Бог преко пророка Мојсија рекао да је ‘Уредба вечна’. Узвишени образац поста дали су Исус Христос и Апостоли својим примером, јер су и сами постили «, истичу у Цркви.
Празновање
На Првом васељенском сабору у Никеји 325. као дан за обележавање Васкрса утврђена је прва недеља после првог пуног месеца по пролећној равнодневици. Према прорачунима, датум празновања Васкрса помера се у интервалу од пет недеља. Најраније може да се слави 4. априла/22. марта, а најкасније 8. маја/25. априла, при чему се у православој традицији сматра неприхватљивим да се Васкрс празнује пре или са јеврејском Пасхом. Датум прославе Васкрса и данас се одређује на овај начин, али су Велики раскол 1054, грегоријанска реформа календара у 16. веку и пракса периодичног усклађивања лунарнох циклуса на Западу, довеле до разлика у прорачунима између Источних, православних цркава и цркава на Западу, иако се датуми прославе Васкрса понекад поклапају, као што ће догодити 2025. на 1700. годишњицу Првог васељенског сабора у Никеји.
Васкрс се слави три дана и цела седмица од Васкрса до Томине недеље назива се Светлом. Спада у трапаве седмице током које се не пости и има прописано посебно молитвено правило које замењује све молитвене службе у цркви. Први понедељанк после Свете седмице зове се се Побусани понедељак и посвећен је упокојенима да би се са њима поделила радост Васкрсења. Васкршњем циклусу празника припадају и Спасовдан – Вазнесење Господње или Четрдесетница и Духови – Силазак Светог Духа на апостоле – Педесетница.
*Од метохијске шараљајке до Фабержеа
Васкрс се не може замислити без обичаја туцања фарбаним јајима. «Црвено офарбана јаја као и сам обичај фарбања јаја, који спада у жртвене култове, директно се везује за Васкрсење Исуса Христа», слажу се и богослови и етнолози. У Цркви се фарбање јаја везује и за сећање на сусрет Марије Магдалине, којој се Христос по Васкрсењу првој јавио, са царем Тиберијем у Риму коме је као поклон предала црвено јаје, поздрављајући га речима: «Христос Васкрсе»!
Црвена боја симболизује «Спаситељеву невино проливену крв на Голготи», а истовремено како истичу богослови, црвена је и боја Васкрсења.
У хришћанској цркви обичај бојења јаја први пут се помиње у 12. веку, а код нас 400 година касније. Јаја се боје на Велики четвртак или Велики петак, пре изласка Сунца, а на дане празника деле се укућанима, рођацима, пријатељима, комшијама и свима који дођу у кућу. Прво обојено јаје ставља се по страни и чува до наредног Васкрса као «чуваркућа».
Вештина шарања јаја одувек је била на цени, било да је реч о спретним рукама домаћица из Метохије, посебно Велике Хоче и Ораховца које шараљајкама – посебним “перима” за топљени восак углавном кућне производње, исписују музејски вредне молитвене поруке срца на васкршњим јајима или раскоши драгог камења Фабержеових царских ускршњих јаја Романових. Током 30 година златарска радионица Петра Карла Фабержеа, чувеног петроградског јувелира, за руски царски дом израдила је 50 ускршњих јаја, од којих се девет налази у колекцији породице издавача Форбс, десет се чува у Кремљу, пет у Музеју ликовних уметности у Вирџинији (САД), а три су у власништву британске краљевске породице. Остала су расута по разним збиркама у Монаку, Швајцарској и САД, а за осам се не зна где се налазе. Вредност Форбсове збирке процењује се између 90 и 120 милиона долара.
