Проклета Јерина, издаја Вука Бранковића, Милош Обилић, босански богумили… Бескрајан је низ кривотворина, али у српској историографији још нема дела у коме би се оне систематизовале и најзад уклониле
Jош је академик Радован Самарџић утврдио да су језуити у 17. и 18. веку, током аустријске окупације дела Србије, убацивали извесне елементе у српско народно предање, попут мита о проклетој Јерини, издаји Вука Бранковића на Косову, итд. То је била пропаганда коју је осмислио бенедиктански опат Марво Орбин, објавивши њене основе у књизи ‘’Краљевство Словена’’, почетком 17. века. Орбина је за ово задужио тзв. тринденски концил римокатоличке цркве, одржан 1596. године. Повод је био устанак Срба у Банату, две године раније, праћен спаљивањем моштију Светог Саве, али и новим молбама за помоћ упућеним западним земљама. Уместо помоћи, донет је план за католичење не само Срба, већ и Бугара и Руса. За носиоца плана на пропагандном пољу одређен је Марво Орбин. Детаље о делатности овог опата објаснио је још Владимир Ћоровић. Па ипак, и данас наши историчари цитирају Орбина као да је он био истинољубиви хроничар.
Ћоровић је такође пронашао низ фалсификованих средњевековних повеља и житија, утврдивши да су у католичким срединама у приморју у 17. и 18. постојале праве мале радионице за фалсификовање докумената из српске историје. На то се у 19. веку надовезала аустријска ‘’школа’’, закључно са Бенјамином Калајем. При томе, Турци су све време писали верзије које њима одговарају.
Међутим, у српској историографији нема дела које би систематизовало ове фалсификате и на основу ког би се они коначно избацили из употребе.
На пример, на Википедији пише да је краља Стефана Првовенчаног крунисао – папа. Ову верзију најпре је објавиво Ђуро Даничић, наследник Вука Караџића, који је живео у Загребу. Тамо је пронашао три верзије житија Светог Саве, која су наводно написали Доментијан и Теодосије. Уследила је вишедеценијска полемика. На крају се испоставило да постоји 30-так оригиналних верзија у којима пише како је заиста крунисан Немањин син, али ипак многи и данас прихватају оне три фалсификоване верзије.
Дакле, да би Србија постала краљевина, требало је најпре да добије аутокефалну (самосталну) цркву, односно своју архиепископију. Зато је Свети Сава отишао у Никеју – тадашњу престоницу Византије, пошто је Цариград био под окупацијом Латина – да најпре од цара, а потом и од патријарха, затражи аутокефалност за српску цркву. Обојица су дала сагласност и тако је Србија 1219. године добила своју цркву – Српску архиепископију. Први српски архиепископ био је управо Сава.
Приликом боравка у Никеји, Сава је добио и део Часног Крста, као и део деснице Светог Јована Крститеља. Десница се чувала у Цариграду, а у ово доба у Никеји. Њоме су крунисани византијски цареви, а њеним делом убудуће су крунисани српски владари. Заправо, Сава је добио мали прст, док је остатак руке направљен од сребра. Мали прст, са сребрном руком, данас се налази у Сијени, у Италији. Пронашао га је Јован Дучић, док је био посланик у Риму. На кутији пише да је унутра рука Св. Јована Крститеља и да је припадала архиепископу српском Сави.
Руком Светог Јована Крститеља Сава је ставио краљевски венац, односно круну, свом брату Стефану, на Спасовдан 20. маја 1221. у, Жичи. На исти начин, на истом месту, убудуће су крунисани сви краљеви из династије Немањића. И мада нема ни логике да би папа могао бити умешан у ово – фалсификат објављен у Загребу 1850-тих година и даље се преписује.
Други пример: Милош Обилић. Просто речено, та личност није постојала, нити се одиграло оно што се њој приписује (мучко убиство турског султана Мурата). Енигму о Милошу Обилићу разрешио је 1992. године нишки историчар др Драгољуб Симоновић у књизи ‘’Никола Вратковић, косовски цар и бог’’. Према Симоновићу, у рукопису турског историчара из 15. века, Идриза Битлисија, који је објављен 1969. године у Сарајеву, у Зборнику Филозофског факултета, пише да је Мурата убио ‘’један од најбољих из оног опаког народа, у то вријеме познат као Милош Никола’’.
Реч је о принцу Николи Вратковићу, рођеном брату кнегиње Милице. Немања је оставио свом сину Вукану жупанију у Топлици, која је потом преношена с оца на сина, до Николе. Никола је у Бој на Косову отишао из Иванове куле, чији остаци и данас постоје код Куршумлије.
Надимак Милош, наставља Симоновић, Никола је добио из милоште, као најмлађе и једино мушко дете кнеза Вратка. Име ‘’Милош Кобилић’’, које је касније скраћено на ‘’Милош Обилић’’, настало је из непознавања турског језика. Турци су, наиме, користили израз ‘’Билиш Куб-ила’’, што значи ‘’онај који зна задати ударац’’
Међутим, када су, недуго после Боја на Косову, Србију са севера напали Мађари, Срби су одлучили да против њих склопе савез управо са Турцима. У таквој ситуацији, није било пожељно истицати дело Николе Вратковића и његових витезова.
О издаји Вука Бранковића нема говора – напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.
Недавно је једна историчарка, са титулом доктора наука, на Радио телевизији Србије рекла како је Ђурађ Смедеревац био последњи српски деспот. А заправо је после Ђурђа било још пет деспота из династије Бранковића: Лазар (Ђурђев син, у Смедереву), Стефан (Ђурђев син, такође у Смедереву), Вук (Ђурђев унук, син Гргура; престоница Деспотовине тада је била у Купинику – данас Купиново у Обедској бари), Ђорђе (син деспота Стефана, у Купинику) и Јован (син деспота Стефана, такође у Купинику).
Ствар је у томе што се у нашем школству пад Смедерева 1459, који се и није одиграо за живота деспота Ђурђа, узима као крај српске државности, мада је још Ћоровић објавио опширно поглавље под насловом: ‘’Српска деспотовина у Срему’’ и мада сваки верник зна за свете Сремске Бранковиће и наравно за фрушкогорске манастире. Прве фрушкогорске манастире основали су управо Бранковићи: Старо Хопово, Крушедол, Гргетег, Јазак, Ђипшу, Фенек и Привину Главу. Њиховим примером, крајем 15. и током 16. века, основани су још манастири Раковица, Шишатовац, Врдник, Беочин, Кувеждин, Велика Ремета, Бешеново… Ону улогу коју су у време Немањића имали Хиландар, косовски и рашки манастири, у време Лазаревића и првих Бранковића ресавски и моравски, преузели су манастири збирно названи фрушкогорским именом. Време у којем су настајали, «последње време», дало им је посебну улогу. Када су сви други били порушени – они су остали. Када су и они порушени, и када је почела обнова – они су први обновљени. Да се као крај српске државности у средњем веку у нашем школству узима 1459, а не 1540. година, када је погинуо последњи српски деспот Павле Бакић, просто нема логике.
Посебна прича је жена деспота Ђурђа, деспотица Ирина, пореклом из византијске царске породице. Била је унука цара Матије, а њен отац Димитрије Први у ово доба био је морејски деспот (област на југу Грчке). Ирина Бранковић је један од најпознатијих женских ликова из српског средњег века, под именом Јерина, односно Проклета Јерина – деспотица која је наводно мучила народ, терајући га у прекомерни кулук приликом зидања градова. Ово је једна од прича коју су у српско народно предање убацили језуити. Циљ је био да рушевине српских градова стварају асоцијацију на мучење народа, а не на негдашњу моћну државу, јер би се, у другом случају, јављала жеља за њеном обновом. Пропаганда је успела утолико што се и данас у Србији скоро сваки остатак средњевековне тврђаве назива Јерининим градом, али није успела у свом главном циљу, сламању морала српског народа.
После Ђурђеве смрти, 1456, деспотица Ирина се замонашила, у неком од рудничких манастира. Преминула је већ следеће, 1457. године, 2. или 3. маја. Ни њен гроб, као ни Ђурђев, није пронађен. Језуитске клевете против ње у једном тренутку прешле су и на њеног сина, деспота Лазара. ‘’Народно’’ предање, према коме је деспот Лазар отишао у манастир на Руднику да отрује мајку монахињу, прихватили су и опевали на жалост и неки велики песници, попут Момчила Настасијевића и Војислава Илића. Историографија је касније утврдила да се деспот Лазар за време мајчине смрти налазио у Смедереву, али штета је начињена.
Ипак, највише напора у фалсификовању српске историје уложено је да се докаже како Босна нема везе са Србима и Србијом. Од Кулина бана почињу лажне оптужбе босанских владара да толеришу богумиле – секту насталу у Бугарској – па и да су они сами примили богумилство. Средином 13. века папа наређује Мађарима да због тога поведу крсташки рат против Босне. Иако су имали много јачу војску, поход Мађара није успео, јер су били већином коњаници, а босанска војска се склонила у планине. У документима из овог рата као непријатељи крсташа помињу се ‘’крстјани’’, што је био назив за православне монахе, или за православце уопште, а не богумили.
Много година касније, у време аустроугарског управника Босне Бенјамина Калаја, појавио се термин ‘’Босанска црква’’. Од краја 19. века ‘’Босанска црква’’ чини окосницу политике стварања нове нације у Босни, која нема везе са Србима и српском историјом. У том процесу изједначени су и термини ‘’богумили’’ и ‘’крстјани’’, док је народни израз за владику, ‘’дјед’’, коришћен као доказ да владика није било.
Тада је раширена и прича да у Босни нису грађене цркве, јер је једна од одлика богумилског ‘’учења’’ била да се не ствара ништа материјално. Међутим, храмове су уништили крсташи, као и документа чувана у њима. ‘’Верски фанатици с мађарском војском порушили су цркве и манастире где год су стигли, убијали калуђере-крстјане, уништавали црквене књиге и документа… Порушене су цркве које су постојале много пре Кулина бана, као и његове двије које је сазидао 1185. године. Од једне је 1898. године нађена плоча са урезаним крстовима и натписом да је Кулин бан зидао ту цркву,’’ пише Верољуб Малетић.
Црква у Босни била је православна, с богослужењем на народном – српском језику, што је обичај установљен још од доба Ћирила и Методија. Управо служба на народном, а не на латинском језику, представљала је један од повода за покретање крсташког рата против Босне. За католике ово је била јерес, као и установљени народни називи за свештена лица: дјед за епископа, гост за протопрезвитера, старац за презвитера и крстјанин за калуђера.
Богумили, такође, нису признавали свето тројство, док повеље босанских владара по правилу почињу са: ‘’У име оца и сина и светог духа…’’ Малетић наставља:
‘’Недвосмислен доказ да је становништво Босне, скупа са својим владарима, било православно, налазимо и у повељама које су ти владари издавали. Поред већ поменуте двије цркве које је подигао 1185. године, Кулин бан 29. августа 1189. године издаје повељу Дубровчанима у којој се помињу Света Тројица и Јеванђеље и истиче да је повеља писана на дан Усекованија главе светог Јована Крститеља (29. августа), кога дана се и данас светкује у православној цркви.’’
Пошто због Мађара више нису смеле да се праве цркве, у Босни се од овог доба још више подижу надгробни споменици мрамори, који су, у време Бенјамина Калаја, названи стећцима. Они су подизани још од Кулина бана, да би се обележило власништво над земљом. За мраморе је Калај такође тврдио да немају везе са Србима и православљем. Међутим, Милан Четник пише:
‘’Америчка историчарка Мариен Венцел, која је каријеру посветила проучавању стећака, стигла је 1960. године у Сарајево како би потврдила убеђење да су стећци богумилски надгробни споменици. Четири деценије касније дошла је до сазнања да стећке нису правили богумили, да босански богумили нису ни постојали и да су ‘босанске’ конструкције с краја 19. века (нација, језик, црква и измишљено име за српску ћирилицу у БиХ – ‘босанчица’) псеудонаучне креације аустроугарске окупаторске власти која је ‘тражила идеолошко упориште њима неопходног раздвајања Босне и Херцеговине од Србије’.’’
Прецизније речено, још је др Васо Глушац утврдио да су богумили били малобројни, а њихов број је, још од средњевековних папа, увеличаван као изговор за насилно католичење Босне.
Мариен Венцел је до данас највећи истраживач мрамора, односно стећака. У њеној књизи, објављеној на српском и енглеском језику, под насловом ‘’Украсни мотиви на стећцима’’, налази се 116 табли са више од 2.500 цртежа и 24 мапе. После проучавања преко 3.000 украшених мрамора, Венцел наглашава да није открила ништа што би указивало да стећци припадају ма каквој хришћанској јереси.
Богумили, заправо, сем цркава нису подизали ни надгробне споменике, тако да иза њих није остало ништа.
Текст на мраморима исписиван је на српском језику и ћирилици, а када се помињу свештеници, они су искључиво православни. Словенац Бенедикт Курипешић, члан аустријског посланства које је преко Босне путовало у Цариград, 1530. године је описао мраморе које је видео код Рогатице:
‘’На узвишици има пет врло великих камених гробова. Не само ми, него и сами Турци чуђаху се како је тих пет великих каменова, четвртасто исклесаних, изнешено на ову главицу. Ту лежи војвода Радослав Павловић (Hercog Paulovitz von Radasel), који је некада владао у тој земљи, његова жена, један син, његов брат и вјерни му дворјанин. На великом надгробном камену истесан је на српском језику и српским писменима натпис са овим мислима (ријечима):
‘Ја, војвода Павловић од Радасела, господар и кнез ове земље, лежим овдје у овом гробу. Док живљах, не могаше ме турски цар никаквим јунаштвом, ни каквим даровима, па ни борбом, ни великом силом са моје земље ни потиснути, ни побиједити; још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере. Бог ми је дао да сам много пута побиједио Турке. Хвала Богу и слава што вазда вјеровах и што своју земљу остављам у хришћанској вјери’.’’
За мањи мрамор, испод ког је лежао Павловићев витез, Курипешић пише:
‘’На камену је истесан крст и натпис на српском језику и српским словима“.
Код Пуховца, недалеко од Зенице, постоји мрамор с натписом: “А се лежи гост Мишљен кому бише Аврам приредио своје велико гостољубство. Господине добри када придеш прид господа нашег Исуса Христа једнороднаго спомени и нас својих рабов.“
‘’Гост’’ је на грчком протопрезвитер, што је свештенички чин одмах иза епископа. Наводећи и овај пример, Верољуб Малетић закључује:
‘’Већина извора који нам говоре о богумилима у Босни су страног порјекла, док у самом народу у Босни нема никаквог трага који упућује на значајнију улогу ове секте и њених припадника. Ни назив богумил у народу се не употребљава, нити има каквог трага о њему. Али зато у историјским изворима има на стотине доказа који говоре да су припадници босанске цркве поштовали крст, служили се с њим, заклињали се на јеванђеље и признавали свеце, које су и славили као своје крсно име. Много је доказа који говоре и о томе да су јели месо, пили вино и уживали многе друге сласти. Дакле, све супротно од оног што су према бугарском презвитеру Козми чинили богумили.’’
Оно што није утврђено, јер нема докумената, јесте са којом архиепископијом су биле повезане босанске владике. Логично је да је то најпре била Охридска, а потом Српска архиепископија. Исто тако, да су Захумска и Дабарска епископија Српске православне цркве имале своје презвитере у Босни. У време цара Душана Дабарска епископија постала је митрополија. Касније, она је постала Дабробосанска митрополија. Није познато када се тачно ово одиграло, али тај процес сигурно је почео са краљем Твртком Првим, а окончан је у 16. веку. Твртко је био први владар после крсташког рата против Босне који се јавно декларисао као православац и који се усудио да гради цркве и манастире – јер је био најјачи. Пре и после његове владавине босански владари су у обраћању католичким земљама крили своју верску припадност и чак су обећавали папи да ће прећи на католичанство. У вези ових обећања, Александар Андрић пише:
‘’Пред пад под турску власт, краљ Стефан Степан Томашевић писао је папи како је његов отац краљ Стефан Томаш прешао у католичанство. То је прича коју вековима пратимо у односима папства и босанских владара од бана Кулина. У Рим повремено стижу вести како је владар Босне, за разлику од својих претходника, католик. Ипак, то се понавља и добија се утисак да се католичанство никако није примило у Босни, а да је због тога католички бискуп Босне трајно имао седиште у Славонији, а не у Босни.’’
У историографији је малте не опште прихваћено нетачно приказивање титуле краља Твртка Првог. Вероватно први пут оно се појавило у ‘’Историји Срба’’ Константина Јиричека. Користећи оригиналну предвуковску српску ћирилицу, којом се Твртко потписивао, Јиричек тај потпис цитира привидно у оригиналу: ‘’Стефан Твртко в Христа Бога краљ Србљем, Босне и Приморију’’. Али, као што се види у документима, на пример у Твртковој повељи Дубровчанима од 2. децембра 1382. године, у оригиналу нема зареза, који нису ни коришћени у средњевековном српском правопису. Сем што ствара граматички неисправну реченицу, убачени зарез мења њен смисао. Јер, Твртко није био краљ посебно Срба, а посебно Босне и Приморја, ваћ краљ Срба Босне и Приморја. Односно, краљ Срба који су живели у Босни и на Приморју.
После крунисања, Твртко на грб династије Котроманића ставља бели крин, односно љиљан, по угледу на Немањиће, који су га користили као симбол Пресвете Богородице.
Твртко Први подигао је низ цркава и манастира у Босни и Далмацији. ‘’Краљ Стефан Твртко беше орудие Божијаго промисла ради утвержденија нашеја свјатија православних вери в нашем отачаствии’’’, записано је у Летопису Симеона Кончаревића за 1390. годину.
Крсна слава краља Твртка Првог био је Свети архиђакон Стефан, што је данас слава, а уједно и Дан Републике Српске.
Сачувана је повеља наследника Твртка Првог, краља Дабише, браћи Семковић од 17. маја 1395, на којој се потписао на следећи начин:
‘’У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости Господа Бога краљ Срба Босне Поморја Хумске земље Доњих Краја Западних страна Усоре Соли и Подриња.’’
После Дабише Босном је владала Јелена – једина краљица владар у српској историји – а њу је наследио краљ Стефан Остоја. Он се потписивао овако: ‘’Божјим милошћу Краљ Србљем Босни и Приморију’’.
А ово је потпис Остојиног наследника, краља Твртка Другог: ‘’Краљ Сербљем Босни и Приморију…’’
Док су пре Котроманића цркве и манастире у Босни рушили Мађари, после њих то су чинили Турци. На темељима неких цркава подигли су џамије, као у Бијељини, Требињу и Бања Луци. Остаци загробне цркве династије Котроманића пронађени су у Бугојну.
ФОТО: Оригинални потписи краљева Твртка Првог, Твртка Другог и Остоје. На српском језику и ћирилици потписивали су се као ‘’краљеви Срба Босне и Приморја’’
