Једина фотографија из мога детињства дошла је до мене много година касније јер је све нестало у пожару уочи Нове 1944. године када су хрватске усташе запалиле нашу кућу
Некада давно, почетком прошлога века, мој ујак Мирко Ковачевић побеже од аустријских власти које су вршиле регрутацију у аустро-угарску војску, успе да се дочепа једног немачког теретног брода и побеже у Америку. Испоставило се да је то била добра одлука јер је Аустро-Угарска само неколико година касније објавила рат Србији. И опет је мој ујак Мирко успео да се докопа једног немачког теретњака и њиме отпловио за Америку, пошто је био у краткој посети своме и моме селу Рајићу, Славонија.
Током те кратке посете он је мене, свога сестрића, фотографисао у сасвим новом оделу и шеширу, али босоногог. Е па не можеш да имаш све! Много година касније мој брат Миле Ковачевић, претурајући по заоставштини свога преминулог оца пронађе један негатив који је приказивао дечачића од пет година. Узбудио се и позвао ме телефоном из Вашингтона и запитао да ли сам можда то могао бити ја? Иронијом судбине то је једина фотографија из мога детињства јер је све остало нестало у пожару уочи Нове 1944. године када су хрватске усташе запалилe нашу кућу.
Та црнобела фотографија је данас једна од најдрагоценијих ствари које поседујем, а ја не могу да дочекам да ме неко од посетилаца упита шта представља та необична фотографија која седи на једном од сточића у нашем салону. Морам такође да напоменем да је мој ујак био замолио нашег комшију да му позајми бицикл поред којега да ме слика. Иако је мој отац био један од богатијих сељака у селу Рајићу није му падало напамет да прода две свиње да би купио бицикл. Бицикл се сматрао луксузом, а моме оцу тај луксуз није био потребан. Такав луксуз је био и један ручни сат који ми је отац обећао када завршим седми разред гимназије. Погодили смо се да ми купи такав и такав сат ако разред завршим са одличним успехом, а нешто јефтинији ако прођем са врло добрим. Никада нећу заборавити тај дан када је мој отац дошао у Нову Градишку и, док смо седели у парку испред зграде гимназије, почео да броји новчанице. Када је дошао до извесне суме ја сам га зауставио и рекао му да сам у излогу јувелирске радње видео сат који ми се допада и да кошта мање од наше уговорене суме. Гледајући ме са неверицом мој отац врати новчаник у свој џеп.
Интересантно је да ми тада у целој кући нисмо имали никакав сат и то декадама пошто је кућа била запаљена од стране хрватских усташа. Будући да сам ја путовао возом у школу и из школе заиста нам је био потребан неки сат у кући, али се мој отац управљао некада по сунцу, а некада по возовима који су у извесно време пролазили око пола миље далеко од наше куће.
Можда због свега овога сам увек био фасциниран ручним и осталим часовницима. Данас, неколико деценија касније, ја сатове купујем на импулс, носим их неко време а онда их негде затурим и заборавим на њих. Недавно сам поново нашао један руски ручни сат који сам купио у Москви током посете Совјетском Савезу, један од најбољих и најпоузданијих часовника које сам икада имао. Наравно , мора да се навије сваки други дан али одлично функционише. Мислим да сам га био платио око четири долара, а сада не можеш ни кајишац да купиш за те паре. Поносан сам на тај часовник још из једног другог разлога. На њему не пише ‘Made in China’, већ уместо тога пише Русија на његовом лицу, а ја сам увек волео Русију и руски народ.
Поменуо сам да је мој ујак Мирко давно умро, мој брат од ујака такође, од моје оригиналне фамилије остао сам само ја, некадашња беба породице. Део њих су убиле усташе, остали умрли природном смрћу.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
