На годишњице великих битака које је Србија кроз своју бурну историју водила за слободу, увек помињемо само имена ратника, подсећамо на њихову храброст, на историјске датуме и “опомињемо” да их не треба предати забораву. Ретке су прилике подсећања на хероине, на храбре Српкиње које су заједно са мушкарцима јуришале на непријатеља током Првог и Другог балканског рата, током Великог рата…
Познато је, у то време, по закону, жене су могле да буду ангажоване само као болничарке, а не као борци, па су се многе храбре Српкиње довијале на разне начине, а најупорније су успеле да се “наоружају” и оду на фронт. Многе су поднеле велике жртве, многе изгубиле живот… а француски књижевник Анри Барби био је запањен храброшћу Српкиња и оставио је ове реченице: “Ја сам их гледао на ратишту са пушком и бомбом у руци и у болницама, гледао сам их и дивио им се. Није било жртве коју нису могле да поднесу за своју Отаџбину… То су одважне кћери Србије, којима је Отаџбина била преча од живота… Вео заборава прекрио је многе храбре Српкиње, покушаћемо да тај вео скинемо са неколико имена, уз напомену да ово нису једине жене јунаци… Има их још… О Милунки Савић већ смо раније писали, и некако увек када се говори о женама ратницима, њено име нам се појављује на првом месту. А зна се, обукла је униформу свог болешљивог брата и постала Милун. Борила се у Брегалничкој бици и била рањена, а тада је откривено да је жена. Ипак, брзо је добила прву медаљу за храброст и чин каплара. Почетком Првог рата молила је војводу Путника и самог регента Александра Карађорђевића да је врате на фронт, и успела је да “уђе” у чувени “Гвоздени пук”… а затим се нижу њена храбра дела… постоје бројни текстови о њеној храбрости, одликовањима, отаџбинској небризи после рата, о њеним егзистенцијалним проблемима, достојанственом подношењу послератних проблема… о животу једине жене добитника француског ордена “Ратни крст са златном палмом”, који јој је лично уручио генерал Франше д’Епере… У неколико градова су улице са њеним именом, с времена на време оживи сећање на њу, али шта је са другим српским хероинама, са Софијом Јовановић, са Наташом Бјелајац, Маром Петровић, Живаном Терзић, Василијом Вукотић… мало се о њима зна, а бориле су се раме уз раме са најхрабријим ратницима ослободилачких ратова до 1918. године.
Софија Јовановић, прва жена борац у српској војсци
Рођена је 1895. у Београду као кћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више кћерки, али не и сина, па се увек гласно жалио што нема сина јунака. Софија је била девојчица када јој је отац умро, а матуранткиња када је почео Први балкански рат. Јавила се у том време Народној одбрани као добровољац-четник, и прошла тест пред комисијом, а затим је отишла у Прокупље и Врањску Бању на обуку да пуца из пушке и баца бомбе. Ускоро је кренула према Куманову, а прво учешће имала је у борбама на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци. Била је храбра, изводила диверзије и изненадне нападе. Ускоро је добила и прва одликовања, а француски репортери назвали су је српска Јованка Орлеанка. Тада се њена фотографија нашла и на немачкој дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. За учешће у Брегалничкој бици добила је орден за храброст. По завршетку Другог балканског рата, скинула је униформу и обукла хаљину, и постала чиновница у Дирекцији железнице Србије. Кратко је то трајало, јер по избијању Првог рата, већ 1914. била је учесник битке у којој је разбијен десант на Београд. Имала је тада само 22 године.
Увек је била на првој линији фронта, учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, где је претрпела теже повреде, део стопала је после тога морала да ампутира. Крајем 1915. била је учесник борби од Аде Циганлије до последње одбране Београда на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је повлачење преко Албаније и учествовала је у пробоју Солунског фронта. Остала је инвалид. За јунаштво добила је 13 одликовања и била је најодликованија жена борац у Великом рату. После рата удала се за ратног друга Тихомира Крсмановића, није се појављивала у јавности. Преминула је 1979. Имала је тада 84 године. Сахрањена је уз војне почасти на Новом Гробљу у Београду. Софијина праунука Сања Крсмановић Тасић, глумица и драматург, аутор је представе „Приче хлеба и крви“, како би ову српску хероину сачувала од заборава.
Наталија Бјелајац, наредник српске војске у Балканским и Првом рату
Наталијино право име било је Антонија Јаворник, рођена је 1893. у Марибору у тадашњој Аустроугарској царевини у породици словеначке националности. Била је под великим утицајем стрица Мартина, бившег поручника аустроугарске војске са службом у Босни. Незадовољан стањем у војсци и држави, преко Дрине прелази у Србију и ступа у српску војску. Подстакнута стричевим причама о храбрости српских војника, Антонија после завршене осмогодишње школе покушава да уђе у редове српске војске и успева из трећег пута када стиже у Крагујевац. Почетком Првог балканског рата пријављује се као добровољац и то под именом Наталија Бјелајац, а идентитет је променила бринући се за породицу која је остала у Марибору. Добила је задужење болничарке у 11. Пешадијском пуку” Карађорђе”, а са пуком је учествовала у ослобађању Србије од Турака правцем Косово Поље, Куманово, Скопље, преко планина Северне Албаније, Тиране, Драча, Скадра…
Забележено је једно емотивно казивање Наталије Бјелајац као сведока ослобађања Косова: “ Нису ме на овом путу потресли рањеници, било их је много, неки су остали доживотни инвалиди, нису ме потресли ни они исцрпљујући маршеви, ни оно жртвовање на бојишту… потресла ме је сцена коју сам видела када је болничка чета стигла на Косово Поље: војници полегли по земљи и љубе је… Онда се сви међусобно грле и љубе, па говоре како се више од пет векова чекао овај тренутак, како је освећено Косово… Схватила сам, од јуна и Видовдана 1389. до октобра 1912. са колена на колено се живело за остварење тога сна. У радости и у жалости говорило се о Косову, и ево војници дочекали тај час да протерају Турке и ослободе Косово… Испунили завет многих генерација…”
У Другом балканском рату Наталија је добила прво одликовање, медаљу “Милош Обилић”, а почетком Првог рата, Наталија се налази на фронту око Шапца и учествује у Церској бици у којој је погинуо њен стриц Мартин. Добија и другу медаљу за храброст, а затим одлази у борбе за ослобађање Београда, па даље преко Црне Горе и Албаније, на Крф. Учествовала је у бици на Кајмакчалану 1916., а после ослобођења Битоља, добила је највредније одликовање ”Карађорђеву звезду са мачевима”. Носилац је и Албанске споменице, француске Легије части и руског ордена “Светог Јураја 3. степена”… и још бројних одликовања. Десет година након завршетка Првог рата први пут је посетила породицу у Марибору. Живела је до смрти у Београду скромно и повучено. Говорила је често: “Када сам скинула униформу, нисам више ни ордење стављала на груди. Чему ? Било, па прошло… запослила сам се, живим повучено. Једино ми је жао што нисам имала деце.” На почетку Другог рата ухапшена је и спроведена у логор на Бањици. Умрла је 16. августа 1974. тачно на шездесету годишњицу Церске битке. Наталију готово нико није познавао у крају где је живела, на крају мале улице у Маринковој Бари. Неколико млађих суседа звали су је “Нана”. Када је умрла, они су се побринули за њену сахрану, подигли су јој скроман споменик и на њему уклесали : “ Наредник српске војске Наталија Бјелајац. Сахрањена на гробљу у Малом Мокром Лугу”.
Хероина Мара Петровић имала 12 одликовања
Своју ратничку каријеру започела је у четничком одреду Дринске дивизије под командом Војислава Танкосића, а завршила рањавањем и губитком ноге у Првом рату. Забележено је, у ратовима је задобила 12 рана, толико је имала и одликовања, чак више од легендарне Милунке Савић. О Мари се врло мало зна, мало се о њој писало, и говорило, и брзо је заборављена. Била је из сеоске породице, и након мајчине смрти, њена браћа и отац тражили су од ње да ради послове и на њиви, али и све женске послове у кући. Када су јој један брат и отац отишли у четничке редове и она је донела одлуку да им се придружи и након избијања Првог балканског рата, распоређена је у одред Дринске дивизије. Учествовала је у бици код Младог Нагоричана 1912. у којој је њен брат изгубио живот. Тада се у Мари пробудила жеља за осветом и била је учесник свих ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године.
Најзначајнија Марина битка била је на Гази Баби код Скопља. Због њене велике храбрости, војвода Луне предложио ју је за орден” Карађорђеве звезде са мачевима”. На Гучеву је задобила 7 рана, након чега је завршила у Војној болници у Нишу. Одмах по опоравку обукла је поново униформу и са Моравском дивизијом кренула у Албанску голготу. У Грчкој је остала до отварања македонског фронта, и ту је стекла подофицирски чин. Један од задатака био јој је да испита противничку армију, бројно стање, наоружање и морално стање, и то је све успешно обавила у својству жене обучене у народну ношњу. На Солунском фронту поново је рањена, и пребачена у болницу у Водени, а потом бродом у Бизерту, у Тунусу. Пре тога су јој у солунској болници ампутирали ногу. Тиме је била одређена Марина даља судбина и живот и врло брзо је постала заборављена хероина. По ослобођењу нико се више није сећао Маре, и њеног херојства. Била је потпуно занемарена. Оптерећена својим инвалидитетом, дане и ноћи је проводила у једној просторији од само неколико квадрата, где се налазио један кревет, сто и стара столица. Не зна се тачно ни како је дочекала крај, ни када и како је преминула, и где је сахрањена.
Живана Терзић, “Амазонка са Дрине”
Рођена је 1888. у поцерском селу Варни, у имућној породици Живана Милошевића. Од детињства је била нарушеног здравља, па су је родитељи са 14 година уписали у Радничку школу у Београду. У престоници се заљубила у двадесетогодишњег Милана Терзића, који је био на одслужењу војног рока у Краљевој гарди, био је родом из села Цикоте у Јадру. Милан је убрзо ступио у четнички одред и отишао у Јужну Србију. Растанак са момком Миланом са којим је већ била три године мотивисао је Живану да се придружи четницима и да покуша да пронађе вољеног Милана. После неколико обука, Живана је ступила у чету војводе Ђорђа Ристића. Била је кратко ошишана, а обучена у четничко одело са карабином о рамену и реденицима преко груди, више је личила на мушкарца него на жену. Са Миланом се срела после неколико месеци на Шар-планини, а хроничари су забележили њихов дирљив сусрет: „Милан није препознао своју девојку, али га је изненадио њен плач. Загледао се боље у нежно лице младог четника и тек тада је препознао своју Живану. Обоје су плакали. Двоје младих заклело се на верност до изласка из четништва… када су после три године ратовања изашли из својих чета, венчали су се и настанили у селу Цикоте и ту живели до почетка балканских ратова…“
У балканским ратовима Живана је била болничарка у пољској војној болници у Рустовцу. На почетку Првог рата имала је 27 година. Након што је њен брат погинуо у борби на Гучеву, Живана, а иначе природно ратоборна жена, отуда и надимак Амазонка са Дрине, поново је обукла четничко одело, оставила кућу и кренула са српском војском у рат. На Дрини заједно са „Гвозденим пуком“ Моравске дивизије, била је у низу бојева, а због показане велике храбрости у ноћној бици на Курјачици, недалеко од реке Дрине, Живана је добила чин каплара. Током повлачења српске војске преко Албаније, „Гвоздени пук“ је био у заштитници, а у бици код Битоља Живана је одликована за храброст медаљом „Милош Обилић“ и добила чин наредника.
У заузимању чувене коте 1212 Живана је рањена у стомак, пребачена је на лечење у Вертекоп, а затим у Француску. Тамо јој је војни лекар установио да јој је заостао метак у трбушној дупљи и да више није способна за одлазак на фронт. Међутим, Живана се после три месеца лечења враћа на фронт, а то образлаже речима: „Ја сам са пушком изашла из Србије, хоћу са пушком и да уђем у Србију, или ме убијте…. „
Живанину храброст кажу, нико није могао да оспори, добила је оружје и са члановима Врховне команде српске војске ушла у слободну српску престоницу. По завршетку рата, Живана се са Миланом вратила у Миланово село Цикоте. Ту се Живана бавила пољопривредом, и живела је од успомена на ратовање. Са породицом је живела од рада на имању и 750 динара месечне помоћи из два различита фонда. До краја живота Живана је била дубоко уважавана од својих ратних другова, а 1934. била је у посети код краља Александра Карађорђевића. До смрти време је проводила у самоћи у сећању на године иза ње и потребу да се буде храбар и у немогућим условима.
Василија Вукотић, лепа Гагуна, једина жена у Мојковачкој бици
Рођена је у Црној Гори, у месту Чево 1897. и била је једино женско дете сердара Јанка Вукотића. Василија је била учесница Балканских и Првог рата до пропасти црногорске државе и војске 1916. Једина је жена учесник Мојковачке битке. Сердар Јанко био је у сродству са краљевском породицом Петровић, и то је била једна од олакшавајућих околности да се Василија школује на Руском институту на Цетињу. Школовала се за педагошки рад, али Први балкански рат прекинуо је њене планове. Василија се заједно са мајком пријавила као болничарка на фронту. Када је избио Први рат, Василија се нашла у средишту војних збивања, а као сердарова кћерка, била је омиљена међу ратницима, посебно због оданости и храбрости. Учествовала је у Мојковачкој бици у којој су црногорски војници бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка Северној Албанији.
О овој бици Василија је оставила детаљно сведочење о херојским и потресним моментима: “Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану, да црногорски орлови, они млади људи који у трену презреше смрт својим грудима, не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави Српској војсци у бок и позадину, можда би судбина Српства била заувек запечаћена…”
По капитулацији Црне Горе, Василија се удала за доктора Ника Мартиновића у Никшић. Како ни после ослобођења земље нису престале побуне и размирице између династија Петровић и Карађорђевић, стање је увек било напето, а 1926. Василијин супруг убијен је од стране Душана Рогановића, који је следеће године ликвидиран. Василија се после неколико година удала за сарадника свог оца, генерала Блажа Врбицу. Живели су неко време у Крагујевцу, где је Василија била председница Женског друштва” Кнегиња Зорка”. После смрти генерала Врбице, Василија је живела усамљено и повучено у свом стану у Београду. Иако је Василија била веома образована жена, сјајан познавалац француског и руског језика, није нигде радила. Умрла је 20. новембра 1977. а сахрањена у породичној гробници Вукотића на Новом гробљу у Београду. За собом није оставила директне потомке. Њен брат Вукашин Вукотић био је ађутант краља Александра Карађорђевића.
