Спаковала је те 2011. године бицикл у аутобус за Братиславу и кренула у непознато – на дугогодишње „педалирање“ по свету, које ће је одвести преко Карпата, Балкана, источне Азије, па све до Јапана, Сибира и Тимор-Лестеа. Путовање је започела са свега 150 евра месечно (за колико је издавала свој мали стан), са неадекватном опремом и старим бициклом, али са јасном намером да следи свој пут, без обзира на тешкоће.
Текст написан на почетку њеног путовања светом (4. јул 2011. године) открива тежину мисли са којима се борила и, још више, тежину изазова који је сама себи наметнула:
„Пре неки дан пишу ми неки момци који су случајно набасали на овај сајт, како ми се диве. Кажу, ти вероватно ниси ни свесна колико си храбра. Храбра? За себе мислим да сам невиђена кукавица у животу. А план о педалању око света пре бих назвала лудим него храбрим. Искрено, преплашена сам. Толико се бојим, да не смем ни да размишљам о томе шта нас све чека. Мислим само о пар корака унапред и углавном о организационим стварима.
Видим, и Брајан је у сличном расположењу. И он каже: „I don’t feel brave. I feel scared, but mostly I haven’t had any time to feel anything except overwhelmed for the last few days“ („Не осећам се храбро. Уплашено се осећам, али углавном нисам имао времена да осетим било шта осим преплављености последњих неколико дана“).
Али не би било нормално да није тако. Само се будале не би бојале непознатог и неизвесности. А у авантури педалања око света они ће бити део наше свакодневице. С временом ћемо се сигурно навићи на штошта, али верујем да ће страх остати увек. Једина разлика је што ћемо се с њим боље саживети.“
Прву годину путовања Снежана је преживљавала захваљујући симболичним уплатама пријатеља који су „куповали километре”, док се истовремено борила са хладноћом, поквареном опремом и емотивним сломом након што ју је сапутник напустио. Упркос свему, није одустајала. Преломни тренутак догодио се када су читаоци њених блогова самоиницијативно организовали прикупљање донација како би јој помогли да настави путовање. Уследила је подршка новог портала који је ангажовао да пише путописе, омогућивши јој да први пут путује без финансијског притиска.
Од тада, њен пут постао је много више од авантуре — претворио се у начин живота. Писала је књиге, које је у почетку сама штампала и продавала, организовала трибине и путописна предавања широм региона, а касније је њене рукописе објављивала и једна од највећих издавачких кућа у Србији. Њени наступи су привлачили стотине људи, а приче о животу на друму нашле су пут до шире публике и медија.
После више од пет година путовања кроз Азију, одлучила је да се упути ка Латинској Америци. Са истом неизвесношћу, али сада већ утемељеним искуством, наставила је да живи као номад — у шатору, на бициклу, зависећи од подршке читалаца, продаје својих књига и симболичних претплата. Њена животна филозофија остаје иста: слобода, избор, пуна свест о сваком тренутку и одустајање од удобности у замену за аутентичност. Није се обогатила материјално, али је, како и сама каже, „пребогата пријатељима, доживљајима и искуствима“.
Њене књиге и јавни наступи остављају снажан траг — не само као сведочанство физичког путовања, већ и као инспирација онима који трагају за смислом, слободом и храброшћу да следе свој унутрашњи глас. Живот који је изабрала можда није лак, али је дубоко испуњен.
Данас, 14 година и више од 120.000 километара касније, Снежана Радојичић је више од путнице. Она је сведок планете. Постала је симбол слободе, истрајности и храбрости – и не само за жене.
„Храброст није одсуство страха. То је одлука да упркос страху – наставиш даље. Да верујеш у доброту, чак и када је мрак“, каже Снежана.
Живот на два точка и без адресе
Широм Србије последњих месеци Снежана држи трибине, водећи публику кроз делиће свог невероватног пута: од европских села до азијских степа, од јужноамеричких џунгли до алпских превоја, од пустиња до врхова Анда. Прича о животу на бициклу, о ноћима под звездама, о данима без сигнала, хране или склоништа. Али и о доброти непознатих људи, о томе како се свет отвори кад му приђеш с поштовањем – и без страха.
„Када једна жена крене сама на пут, свет се изненада огледа у другом светлу. Уместо да буде туриста, она постаје сведок. Не посматра споља – већ проживљава изнутра.“
Племена, пустиње и унутрашњи путеви
Једна од најдубљих епизода њеног путовања, како наводи, одиграла се у Колумбији, међу племенима Мамоса и Арвакоса, која живе као пре 3.000 година, без технологије, у складу са природом и духом.
„Код њих сам доживела духовно буђење: имају неки метод приповедања око круга ватре… Њих не занима да ли сте богати или сиромашни, образовани или не. Не познају его. Једино што их занима је: ко си ти, и ко сам ја?“
На таквим местима, кажу, човек осети како – пустиња није празна. Она само нема вишка. У њој се чује тишина. Ту се људи не крију иза функција, а мисли не беже у навике.
Самоћа, страх и слобода
Живот на путу, углавном, није романтичан као на друштвеним мрежама. Снежана прича и о томе како је изгледало путовати током пандемије, како је бежала из карантина и била ухапшена у Јужној Америци.
„Ухапшена сам кад сам хтела да изађем из земље, зато што је један од гостију у хостелу у којем сам и ја одсела, на тестирању био позитиван на коронавирус. Скинута сам са лета и пребачена у карантин-хотел. Али, ни тада нисам помислила да престанем.
Слобода није у километражи, нити у дестинацијама. Она је у томе да можеш да кажеш „не“. Да сам бираш своје путеве, чак и кад су теже проходни. Они који је препознају кажу да је то – слобода.
Књиге, искуства и
повратак у Србију
Снежана је ауторка интернет блога и више путописних књига, али, како каже, све заједно не обухватају више од петине онога што је проживела. После шест година у Азији и четири у Јужној и Северној Америци – током којих је од најјужније тачке Аргентине стигла бициклом до Аљаске – вратила се у Србију. За кратко, јер – пут зове.
„Нисам стигла до циља. Циљ никада није ни постојао. Једини циљ био је – живети ван система. Од своје креативности. Од себе саме.“
На свом блогу Снежана редовно дели мисли са пратиоцима:
„Поново сам здрава. Од свих радости на свету које су ми познате, та је највећа – имати опет назад своје тело здравим, или пак дух. Весеље које осећам у сваком свом дамару додатно поспешује сунчано јутро, што је реткост у Сан Кристобалу. Попут многих путника, склона сам сујеверју, па у тој подударности видим добар знак за наставак путовања. А наставак је у ствари увек нови почетак. Сваки пут кад станем на неколико дана, вративши се накратко у цивилизацију, свем оном комфору без ког иначе живим на друму, осетим као да је крај једног мини-циклуса. А верујем и да јесте, да ми живимо од једног до другог малог круга, а те кругове исписујемо сходно тренутним приоритетима у нашим животима. Код мене је све то много једноставније него кад се живи конвенционално. И очигледније. Имам време кад окрећем педале и кад сам изложена физичким напорима и временским (не)приликама, време креативности, када радим на садржајима захваљујући којима се финансирам, и време када се колико-толико одмарам у цивилизацијским условима. Три мини-циклуса који се смењују, иако не увек са тако јасно оцртаним границама. Ускочила сам у нови циклус напора бивања на друму. Осећам накупљену снагу која тражи да буде утрошена“. (децембар 2022. „На путу до Вахаке“)
Нови хоризонти
Наредне јесени, Снежана ће кренути даље – овога пута у Аустралију и на Нови Зеланд. Визе је већ добила. Као и увек, нема фиксне руте. Нема датума повратка. Само ветар, педале и интуиција.
„Све што сам мислила да јесам – топи се на дугим путевима. Све што сам мислила да ми треба – остане иза. На крају, остане оно што не може да се изгуби: душа, дах, корак, поглед.“
Порука онима који још нису кренули
Снежана није хероина зато што је прошла 120.000 километара. Већ зато што је имала храбрости да пређе првих сто метара – сама. Без гаранција. Без сигурности. Са вером у себе.
„Не треба свако да путује светом. Али свако треба да се запита: шта бих урадио кад бих био слободан? И шта ме спречава? Понекад је довољно кренути – не физички, већ унутра. Пут је увек ту“, Снежанина је порука која тера на размишљање.
