Велики добротвор Милош Шупица из државе Тенеси написао је књигу ОД СРПСКЕ КРАЈИНЕ ДО АМЕРИКЕ
Није реткост да један човек помогне другом човеку. То би требало да буде правило, а не изузетак, јер понешто доброга постоји у свима нама, зар не? Бар у почетку живота сви смо ми добри док нас сам Бог зна шта и ко успе да промени од онога врло доброг до нечега врло ружног.
Одавно сам чуо за Милоша Шупицу. Можда сам га чак и срео овде у Кливленду, Охајо, када је први пут допутовао у Америку. Напустио је Охајо зато што му се, каже, није свиђала клима. Напустио је он и своју кршну Лику, али не због климе него због тога што није видео будућност у комунистичкој Југославији. Обично када неко живи интересантним начином живота људи кажу да би о њему требало да се напише нека књига. У Милошевом случају неко је баш то и урадио, сам Милош Шупица. И да би био сигуран да га људи који немају команду једног или другог језика разумеју, Милош је своју књигу под насловом ОД СРПСКЕ КРАЈИНЕ ДО АМЕРИКЕ написао и на српском и на енглеском језику.
Морам да признам, да ми моја пријатељица Добрана недавно није дала копију ове књиге вероватно никада не бих сазнао ни за књигу ни за овог чудесног Србина, једног од дванаесторо деце свога оца. Када сам стигао кући сео сам и прочитао целу књигу, толико ме фасцинирао и Милошев живот, а и његово дело, од оног авантуристичког бекства из Југославије. Много је и Срба и Хрвата покушало да бежи преко или италијанске или аустријске границе. Неки су били успешни, други нису.
Милош је био успешан и после преласка југословенско-аустријске границе релативно брзо се нашао у Сједињеним Америчким Државама, најпре у савезној држави Охајо, а потом у Калифорнији, и коначно у држави Тенеси. Каже да га Тенеси близу града Гетлингена подсећа на његову Лику, дивљу и дивну.
Човека задивљују енергија, несебичност и хуманост овог аутомеханичара из Лике. Током НАТО-вог бомбардовања Србије и Републике Српске, као и током грађанског рата после распадања Југославије било је много жртава, војних и цивилних. Запад није рачунао српске губитке већ само хрватске и муслиманске. Србији није било допуштено да Републици Српској пошаље кисеоник у Бању Луку да спасе српске бебе. Узело је Милошу много сати и упорности да закуца на хиљаде врата док коначно није успео да добије помоћ од америчких лекара и разних хуманитарних организација и пошаље стотине контејнера за помоћ деци у Србији, Републици Српској, као и многој другој деци у свету. Неуморни Милош Шупица мешао се са многим важним светским вођама, говорио на многим интернационалним трибинама како би осигурао неопходну помоћ онима којима је била најпотребнија, а посебно деци. Чак је разговарао и са бившим америчким председником Клинтоном и утицао на њега да Америка промени накарадну политику према Србима. Он и његова супруга Барбара примали су у своју кућу многе српске рањенике, војнике и децу. У више случајева Милошев труд био је приписан другим људима од којих су неки чак добили и медаље за дело које нису учинили.
Делови Милошевих мемоара пуни су горчине. Посебно су га разочарали његови Срби. Да би одвезао рањене војнике и децу до болнице у Лос Анђелесу Милош је морао да вози 650 миља од своје куће близу Сакрамента јер се нико од Срба из Лос Анђелеса није понудио да то учини. Посебно је био разочаран у поједине српске православне свештенике који не само да нису хтели да му помогну већ су спречавали друге да то учине.
Моја пријатељица Добрана Комненић написала је предговор овој књизи о Милошу. Поред осталих похвала Милошу написала је и ово: „Оно што је Милош урадио није урадио ниједан други појединац српског порекла“.
Драги мој Милоше, знам да си се разочарао у многе наше Србе. Упиши се у наш клуб. Неки људи тврде да она четири слова у Српском грбу симболизују наше јединство и да ће једино то моћи да нас спасе. Чисто сумњам. Зашто су онда један другом окренули леђа?
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
