Сећам се као да је јуче било. Био је трећи март 1960. године када је путнички воз стигао из Њујорка на кливлендску железничку станицу и донео мене и мој полупразан кофер у тзв. Terminal Tower града Кливленда.
Машта ми је радила прековремено у покушају да замислим како изгледа тај хладни, ветровити град на обали језера Ири, савезна држава Охајо? Снег је још увек покривао путеве када су ме мој будући шурак и његова сестра дочекали на станици и одвели до великог, старијег и удобног Бјуика који ме је одвезао до куће која је била удаљена око пет миља од кливлендског центра града. Брод који је носио име Краљице Мери, на својој последњој пловидби из Европе донео ме је у ову нову и узбудљиву земљу. Био је то пловећи град више него брод, та огромна, луксузна лађа којој је узело пет дана да пређе узнемирени, нервозни Атлантски океан и стигне у њујоршку луку до ’’Госпође са Бакљом’’, Статуе Слободе. Многи путници напатише се од морске болести и једва приметише лепоту и луксуз овога брода Канард власништва нудећи све могуће удобности и програме срачунате да ово дуго путовање буде путницима што удобније. Храна, забава, киосци и шароликост народа пружали су овим путницима, којих је било преко три хиљаде, сваку добродошлицу, али их је било мање који су успели да уживају у свему што је понуђено и који су једва чекали да се докопају чврстог тла под ногама.
И тако сам стигао. Мршав, гладан младић који је тек завршио студије у Београду, са двадесетак долара у џепу и дипломом на дну полупразног кофера. Службено, дошао сам у Америку да посетим болесног ујака да би се вратио у бившу Југославију и започео наставничку каријеру у гимназији једног градића у Славонији. Да ли сам заиста имао болесног ујака овде у Америци? Ујака сам заиста имао, али он није био болестан, а једна млада госпођица коју сам био упознао на универзитету у Београду још педесетих година прошлога века постарала се да се више не вратим у Југославију.
Био бих неискрен када бих казао да сам био одушевљен том Америком возећи се оним запуштеним улицама града Кливленда. Импресионирале су ме дрвене куће које сам видео. Где ли сам ја ово? Зашто сам дошао? Колико дуго ћу се овде задржати? Отац ми је говорио да само сиромашни људи напуштају Југославију и селе се у Америку.
Међутим, ускоро сам се оженио, запослио се у једној пекари, научио довољно енглески да саставим неколико реченица и остао ту где сам. Да се вратим значило би капитулацију, признање да сам погрешио, а то нисам желео да признам. Супруга је остала код куће да се брине о двома наше деце, а ја сам радио ноћу и ишао у школу по дану да завршим потребну разлику у образовању, а у незрелом добу од двадесет девет година постадох наставник на једној од бољих гимназија у граду Кливленду. Тридесет плус година у истој школи, предавајући тридесет часова недељно, преко хиљаду часова годишње, преко пет хиљада ученика… Једноставно нисам имао времена да помислим на оно ’’ а шта да сам…?’’
Сећам се да сам навијао за сенатора Бари Голдвотера да постане председник Америке, али нисам имао право да гласам јер још нисам имао америчко држављанство. Био је потучен до ногу. Било је уобичајено да деца у школи одрже неке тобож изборе, а моје одељење је било једино у школи где је Голдвотер победио! А шта мислите зашто ?!
Десет година био сам фудбалски тренер и чак освојио првенство државе Охајо једне од тих десет година и ставио име школе на мапу Охаја. Да ли је вредело што сам остао уместо да се вратим у Титову Југославију? Мислим да јесте. Нема кајања. Није било места за мене у тој Југославији ако нисам хтео да ступим у комунистичку партију, а то нисам могао да учиним ни под каквим условима. Отац ми је био земљорадник, радио врло тешко да купи довољно земље и постане један од бољих сељака у селу док су неки седели у хладу под липом и играли карте. Тито одузе нашу земљу и додели онима што су седели под липом и играли карте. Ране педесете године последњега века биле су ужасне године за пољопривреднике у Југославији. Ја знам јер сам тамо живео и радио ону земљу коју Тито није био одузео од мога оца. Слушајући данас сенатора Берни Сандерса, социјалистичког кандидата (он себе зове демократским социјалистом!) за председника на овогодишњим америчким изборима не могу а да се довољно начудим зашто тај човек има толико следбеника? Да ли због тога што обећава све живо и то бесплатно када он једном стигне до Вашингтона? Вероватно. Има много људи који живе од чека до чека, а то су Бернијеви следбеници. Они га сматрају једном врстом модерног Робинхуда, онога што је пљачкао богате и делио сиромашнима.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
