Србија не би оволико страдала да није националне издаје. О овоме што нам се збива, и о кривици за таква збивања, је, као о вечном националном архетипу, својевремено писао Јован Дучић у стиховима „Песме“, настале у Америци 1943, где је овај генијални српски вук самотњак био битку за истину о страдању свог народа у НДХ ( а ту истину прикривали су сви, како западни „савезници“ тако и, да се Хрватима не замере, чланови наше Владе у избеглиштву; о „братство-јединство“ титоистима да се и не говори. )
Ове године, у септембру (2001.-прим.Ур), навршава се осамдесет година од када је Дучић стигао у САД, да се, о свом руху и круху, бори за правду. Ближила му се смрт, а он је, поред генијалне „Лирике“, метафизичке Књиге над књигама, писао и ниску родољубивих стихова, међу којима је блистао страшни „Врбас“ ( „Носи, српска реко, крв наших синова“; и још: „Пре свачији сужњи но ичије слуге“)…
ПЕСМА ЗА УЧЕЊЕ НАПАМЕТ
И тако сам, листајући по сећању, дошао до Дучићеве предсмртне „Песме“…
“Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.
С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!
На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.
Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили“.
ВЕЛИКА СРБИЈА И СРБИЈА ВЕЛИКА
У свом америчком, мисионарском изгнанству, Дучић је, свом силином свог ума, ударио не само на један од најсамосвојнијих народа на свету, Хрвате (самосвојне не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде), него и на издајнике у српској елити, који су свој народ и довели до Јасеновца и Јадовна. Јер, усташе су, пре покоља у Глини, жртвама заточеним у храму јасно рекли да су на нож осуђени још 1918. године. А 1918. године не би било без великих србијанских утописта који су мантрично понављали „Брат је мио које вере био“, и певали химне троименом СХС народу, који једва чека слободу од пијемонтског Београда. Обрачунавајући се са југославизмом, Дучић пише у свом чланку „Велика Србија и Србија велика“: “Када смо изишли из ратова 1912-1918, Србија је била постигла највећи престиж међу народима: три победничка рата, ненадмашне заслуге српске војске, сјајно место српске династије, финансијски кредит без такмаца, најтешња веза са савезницима, најкултурнијим и најбогатијим. Сутрадан после тога, Србија је дала готовину за вересију. Без икакве потребе она је пришла стварању Југославије у заједници са католичким народима, који никада нису имали са Србима заједничку историју, ни заједничку традицију, ни заједничко законодавство, ни заједничку културу и навике/…/Никад Хрвати, ни у здравицама, ни при последњој чаши, нису изразили жељу да српски Београд буде њихова престоница, српски краљ њихов краљ и православна већина да буде већином у њиховој држави.“ За такву трагичну одлуку о стварању Југославије били су, по Дучићу, крви пре свега представници самоуверене србијанске елите, који нису знали с ким имају посла, нити су познавали „хрватску малу историју“ и „хрватску чудну и компликовану психу“…А онда је, у СХС утопији, од Срба скривана хрватска мржња према заједничкој држави, и њихова спремност за обрачун са „шизматичком“ већином која му је био „крв на очима“. Српска политичка елита је издала народ који јој је веровао, као што се, у многим, премногим случајевима, збива и данас.
ВОЂЕ У ПОНОР
Дакле, они који је требало да виде ОСЛЕПЕЛИ СУ; народни вођи, политичари и знатан део интелигенције, повели су народ у понор. Зашто – дознајемо у првој строфи Дучићеве „Песме“: трагали су само за својом срећом, и трудили су се да се што више окористе и накраду. Сишући крв ближњима, настојали су да га омаме идеологијом самозаборава ( утапања у непостојећу „троименост“ ), као што га данас омамљују евроунијатским лажима ( а воде нас у ропство). Спремни су да са убицама и издајницима стварају некакву кошмарну будућност, причајући о томе да њихова утопија ( на српском: НИГДИНА, НЕДОЂИЈА ), нема алтернативу, чиме, како рече Мило Ломпар, несвесно објављују срж свога пројекта: СМРТ НАРОДА који воде (јер само смрт нема алтернативу ). Сви мостови , који треба да човека пребаце преко историјских понора на неки светли заједнички циљ – ломни су и непостојани. Али, шта је најстрашније, управо по Дучићу? То што на згаришту његовог народа, ојађеног, осакаћеног, кланог и убијаног, држе своје сумануте пропагандне говоранције, пирујући на свеопштем губилишту ( какав човек треба бити па у НАТО водити Србе међу којима се сваке године од тумора разболи 20 хиљада људи – од тога преко пет стотина мале деце –што је последица НАТО уранијума баченог у бомбардовању 1995. и 1999. године ? )
НАУЧИМО ПЕСМУ
Дакле, мој добри роде, уместо било какве премудре аналитике ( није аналитика на одмет, али брзо изветри ), научи Дучићеву „Песму“! И рецитуј је , у себи и наглас, кад год налетиш на лажне вести „медијског сервиса европске Србије“, кад год ти причају о кандидатури за чланство у Нигдини, кад год твоје мртве на стратиштима широм бивше Југославије ућуткују и кад год нам навлаче лудачку ЕУ кошуљу.
