Непогрешиве критеријуме за распознавање вештачких народа, између осталог, нуди нам огромно наслеђе Ромејског царства које је у западној историографији погрешно називана Византија.
Често бива прилично лако да се утврди чињеница да ли je нација вештачка односно да ли народ или племе дају име простору у коме живе или географска целина коју настањују пак именује сам народ односно етнос. На пример, врло је једноставно да се примети да је река Босна и њој припадајућа долина тј. регија која је по реци добила име, знатно старија од некаквог народа који се од 1993. године зове Бошњацима или ”Босанцима”. Но вратимо се у средњевековну историју.
У средњем веку је из ромејске црквено-државне политичке идеологије настала римска (ромејска) православна заједница народа. Ови народи су као самостални и независни живели у складу са устројством ромејског цивилизацијског круга и првенством Цариграда поштујући одређена правила обликована кроз векове деловања културног грчко-римског света према најразличитијим врстама варвара.
Ову ромејску православну заједницу народа која и данас постоји, иако већ више од пет векова нема Ромејског царства, чувени оксфордски историчар и руски царски племић сер Димитрије Оболенски назвао је ”Византијским комонвелтом” по узору на Британски комонвелт. Британски комонвелт и данас окупља све народе некадашње Британске империје, које међусобно везују многи елементи културе, права, државне управе, образовања итд. у јединствену асоцијацију држава и народа.
У Нови Рим, касније назван Константинопољ, (за Словене Цариград), вековима се сливало сво знање, подаци, богатство и наслеђе пређашњег и ондашњег света. Само цариградске библиотеке су, на пример, биле без премца у историји што се тиче количине сублимираног знања и писаних материјала.
Цариград и ромејска царска администрација су се наравно бавили и Србима као највећем и најмоћнијем јужнословенском племену које је кадро да око себе окупи читав јужнословенски свет ромејске теме Далмације од Солуна до Паноније и реке Цетине на југу. Знали су Ромеји веома добро и за полапски део српства – Лужичке Србе који су остали на северу, али су још од цара Ираклија у 7. веку улазили у споразумне односе са јужним крилом српства – балканским Србима. Срби су и једини јужнословенски народ којима је цар Ираклије експлицитно допустио опстанак и организовање у балканском делу његовог великог царства, јужно од лимеса на Сави и Дунаву.
Српско племе, као индоевропско, могло је попут многих народа и племена просто нестати у Великој сеоби народа која је трајала пет векова (од 4. до 9. века наше ере). Зато је интересантно да се примети да је једино балкански огранак српства, а не лужички успео не само да се потпуно одржи, већ и да створи своју државу и аутокефалну цркву. Лужички Срби готово да нестају са историјске сцене. Другим речима, држећи се ромејске ортодоксије у духовном смислу и споразумевајући се са царском администрацијом у државном смислу, балкански огранак српства сазрео је за самосталну државу и светосавску аутокефалну цркву.
У оквиру ромејске православне заједнице народа, када једна нација дорасте до духовног и цивилизацијског пунолетства, добија се црквена аутокефалија као највећи израз самоспознаје и самосталности. Тада васељенски патријарх Новог Рима таквој нацији уз аутокефалију даје право да на корен свог племенског имена дода библијски звук славе ”ија”.
И као што је Аврам уласком Светог Духа у њега постао АврААм, што означава почетак завета са Богом, тако је аутокефалијом од Срба настала СрбИЈА, од Бугара – БулгарИЈА, од Руса – РусИЈА, итд. Другим речима, аутокефалијом се стиче право да се звук славе ”ија” изговара и на језицима цивилизованог света – грчки, латински и хебрејски, али и на матерњим језицима народа који стичу аутокефалију као израз цивилизацијске зрелости и етничке аутентичности.
Нема Русије пре аутокефалности руске цркве стечене 1448. године. Пре тога је постојала Кијевска Рус, Новгородска Рус, Владимирска Рус (Белорус, Малорус). Тек аутокефалијом ствара се РусИЈА. Код Бугара, иако ми Срби користимо назив ”Бугарска”, тачније је рећи ”Булгарија” како Бугари по праву стеченом 927. године зову своју земљу и како се она изговара на грчком и латинском.
Исто важи и за Србе. Пре аутокефалије 1219. није било Србије. Било је српских земаља, српских господара, Рашке, Травуније, Паганије, Дукље, Босне, итд. Тек од 1219. настаје Србија и свуда где Срби живе као своји на своме – то је Србија. Духовно пунолетство, односно аутокефалија заједно са ахиепископом-патријархом кључно утичу на формирање Србије, чак и у етимолошком смислу.
Узгред поменимо да неправославне словенске нације које су расле под папским централизмом Рима и замениле све латинским језиком, нису ни васпитаване за аутокефалију односно духовно пунолетство и цивилизацијску зрелост. Њих је Рим неговао да буду објекат папске власти, а не субјект духовне самосталности.
На пример, Хрватска, Пољска или Чешка у свом националном самосазнању нису никада доживеле промоцију свога народног и племенског корена на ”ија”. Нису се цивилизацијски уздигле. Зато не постоје ни ”Полија”, ни ”Хрватија”, ни ”Чехија”. Јесте да ”Polonia” и ”Horvatia” постоје на латинском, али на сопственом језику тога нема, просто за то нису духовно зрели.
А шта рећи за Црну Гору, Украјину, Белорусију (Беларус), Македонију (Македон) – грчког имена за дорско (грчко) племе Македонаца? Просто је смешно колико се покушава тим трагичним продуктима комунизма и активизма Стејт Департмента накалемити значај који те вештачке националне творевине никада нису имале нити их могу стећи јер крше древна цивилизацијска правила.
Само још један показатељ цивилизацијске зрелости и заиста огромног дела нашег Светог Саве јесте и чињеница да Срби у својој СрбИЈИ издају своје законе на свом народном језику. Па док у Енглеској, на пример, пишу Magna Carta Libertatum из 1215. године на латинском језику (недорасли за законе на матерњем језику), Свети Сава пише Заканоправило 1219. године на српском језику (Душанов законик такође), што је невероватно цивилизацијско достигнуће за наш народ средњег века. Да не помињемо још раније преводе Јеванђеља на српски језик много пре него што је било који западноевропски народ читао Библију на матерњем језику.
Надамо се да вам је сада још лакше да препознате вештачке нације са иначе занемарљивим културним и цивилизацијским значајем у историји света.
