Можете ли да замислите колико штете један професор Грухоњићевог карактера може да нанесе српским студентима новосадског Универзитета?
Моја је фамилија некада потрошила много пара да пошаље мога стрица Јована у Војводину на школовање. Отац ми је некада говорио како су морали да продају две краве месечно да плате школарину, стан и храну за мога стрица у Сремским Карловцима. Овај српски град је имао репутацију да је врло академски центар, а ја мислим да је од велике важностзи било и то да су Сремски Карловци и Нови Сад били српски центри за високо образовање. Данас Нови Сад називају српском Атином.
Па како је онда једна вашка попут Динка Грухоњића доспела да буде професор журналистике на Новосадском Универзитету? Зашто га ја називам вашком? Зато што не могу да пронађем адекватнији израз да опишем тог србомрсца који се недавно нашао у Дубровнику и изјавио да воли то своје ‘’лијепо’’ име Динко, мислећи на злогласног усташу Динка Шакића, заповедника Логора смрти Јасеновац где је побијено око милион Срба, Рома и Јевреја између 1941. И 1945. године прошлога века. Моје родно село Рајић је било удаљено од тог злогласног логора само седам миља, јединог логора у историји човечанства где је било интернирано и побијено двадесет хиљада деце. Човек мора да буде чудовиште да се поноси једним таквим местом, а још мање особом која је руководила истребљењем толиког броја људи.
Да би ствар била још гора овај такозвани новинар још увек седи за катедром поменутог српског универзитета, заштићен својим колегама професорима због некакве академске слободе! Можете ли да замислите колико штете један професор Грухоњићевог карактера може да нанесе српским студентима тог универзитета? Каква академска слобода? Овде се ради о логору над чијим зверствима су се чак и нацисти згражали. Оно што још увек не могу да схватим је чињеница да су се Титови партизани некада хвалили како имају десетине хиљада наоружаних бораца а ниједном нису ни покушали да током целог Другог светског рата нападну логор који су чували усташе, три стотине њих по броју! Није овде реч о слободи говора. Овде је реч о месту где су превазиђени нацистички логори у Дахау, Бухенвалду и другим стратиштима Другог светског рата, по зверству и барбаризму.
Када би моји Срби имали кичму такозвани професор Грухоњић не би имао ниједног студента у својој учионици већ би лепо спаковао своје кофере и отпутовао за Хрватску. Иди у Хрватску где сам сигуран да ће да те твоји Хрвати дочекати раширених руку. Ту, додуше, нећеш да имаш Срба студената, очишћени су етнички у последњем сукобу у бившој Југославији.
Опет, да се разумемо, није овде крив Динко што још увек заузима престижно место на Новосадском Универзитету. Зато су кривци тамошњи Срби, као и они по другим местима Србије, који су не само супер толерантни него и супер лудаци у односу према српским непријатељима. Зашто би иначе Немачка имала немачку армију, Словенија словеначку армију, Хрватска хрватску армију, а једино Србија, нема српску армију него – Армију Србије!? Шта, не видите разлику? Е па ја видим. Размислите мало!
