Одржан округли сто и помен стрељанима у Бањалуци. Литургија и историјска беседа Митрополита Јоаникија
Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ
У Бања Луци и у селу Разбој је у петак 1. и суботу 2. маја обележена 80. годишњица српског „страдалног пута“, колоне од око 15.000 бораца и народа из Црне Горе и Херцеговине. Та је епопеја имала трагични врхунац у великој погибији од усташа на Лијевче Пољу, а окончала се масовним злочином, стрељањима припадника колоне од стране комунистичких победника у Словенији маја 1945.
Тим поводом Митрополија црногорско-приморска припремила је, уз подршку Владе Републике Српске, програм збивања чији је циљ да се ода дужна пошта жртвама, да се што прецизније установи историјска истина о тим трагичним збивањима, као и да се она свестрано представе широј јавности.
На почетку програма комеморативних збивања, председник Републике Српске Милорад Додик је у петак 1. маја ујутру примио учеснике скупова на челу са митрополитом црногорско-приморским господином Јоаникијем. Он је нагласио да Српска православна црква, као центар окупљања и саборности, има битну улогу у очувању српског националног идентитета.
Пријему су присуствовали епископ славонски г. Јован, потпредседник Владе Црне Горе проф. др Будимир Алексић, проф. др Васиљ Јововић, директор Секретаријата за вере РС Драган Давидовић, протојереј Предраг Шћепановић и аутор ових редова. У вези са обе-лежавањем српског страдања у Лијевче пољу, наглашена је важност и потреба упознавања нових генерација са историјским чињеницама.
У 13 часова истог дана одржан је помен групи од 900 заробљених равногорских бораца које су комунисти стрељали на брду Шибови изнад Бања Луке недуго по уласку комуниста у град. Уследио је полудневни округли сто под насловом «Српско страдање на Лијевче Пољу, 80 година касније: узроци, последице, сећање». Скуп је одржан у Кући Милановића у Бања Луци, а претходила му је конференција за медије. Округли сто је отворио митрополит црногорско приморски г. Јоаникије а поздравио га је директор Секретаријата за вере у Влади РС Драган Давидовић. На скупу су учествовали са саопштењима сви учесници пријема код председника Додика.
Најзначајнији део програма је била Света архијерејска литургија коју је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио 2. маја у новој Цркви Преображења Господњег на Лијевче Пољу, у селу Разбој код Српца, гдје је Свети свештеномученик Јоаникије црногорски служио своју последњу Литургију пре свога страдања и страдања свештеника и народа и припадника Југословенске војске у отаџбини пре 80 година. Саслуживали су епископ пакрачко-славонски г. Јован и епископ марчански г. Сава уз саслужење свештенства Епархије бањалучке.
Митрополит Јоаникије се обратио верном народу након помена пострадалима у Другом свјетском рату од стране здружених непријатељских снага. Ово је била беседа уистину историјског значаја па ћемо је цитирати скоро у целини. Владика је подсетио на голготски пут Митрополита Јоаникија Липовца, свештенства и народа који су бежали испред осведочених злочинаца, који су, како је казао ”напунили јаме у Црној Гори”.
– Обиљежавамо осамдесету годишњицу од страдања јунака који су из Црне Горе кренули заједно са свештеницма на чијем челу је био Митрополит Јоаникије црногорско–приморски и са бројним народом. Више хиљада људи је бјежало испред комунистичког ножа и испред злочинаца који су се освједочили одмах послије ’41. па до ’45. својим злочиначким наумом проводећи у вријеме рата револуцију у Црној Гори, пропагирајући комунистичку идеју. Мало су они имали памети да нешто лијепо и паметно кажу народу, макар је код нас тако било у Црној Гори, али имали су пуно злобе па су напунили јаме по Црној Гори, а богме и по Херцеговини.
Он је рекао да је ово дан у којем се обиљежава страдални пут родољуба који су ”били понајвише криви зато што су срушили нацистичку творевину – Независну државу Црну Гору под Мусолинијевом Италијом”, подсјетивши да је то била творевина која је опстала свега један дан.
– Основана је 12. јула, а 13. јула од ње није било нигдје ниједнога остатка, јер је букнуо свенародни устанак. Главне личности тог устанка су били људи које данас овдје помињемо. Наравно, официри краљевске југословенске војске у отаџбини, а истакнута личност међу њима по своме јунаштву и по непобједивом карактеру био је Павле Ђуришић, кога помињемо као првога, а са њиме је и војвода Петар Баћовић од војводске куће Баћовића, ујединитељ 1918. године, и многе друге знамените личности Црне Горе и Хецеговине.
Митрополит Јоаникије је заблагодарио свима који су помогли и пружили братску подршку у организацији овог догађаја. Рекавши да није случајно што се обележавање осадесетогодишњице догађа баш на празник Светог Николаја охридског и жичког, Митрополит је подсетио на намјеру нацистичке Немачке да обезглави Српску цркву и покори српски народ.
– Када су Њемци кренули да једном за свагда савладају српски народ и да га покоре и потчине и да га збришу са лица земље, прво су имали план да обезглаве Српску православну цркву, а понајприје Патријарха српског Гаврила и Епископа жичкога Николаја, који су цијело вријеме рата провели у нацистичким логорима, на крају у злогласном логору Дахау. Није случајно што на овај дан, када обиљежавамо годишњицу, нисмо то посебно планирали, него се тако догодило, али није случајно што управо обиљежавање ове осамдесетогодишњице вршимо баш на празник Светог Николаја охридског и жичког – највећег теолога српскога послије Светога Саве. Великог архипастира, архијереја, пјесника, мученика и страдалника. Изгнаника чије је име од стране комунистичких власти било запријећено и забрањено, у камен затуцано и није се смјело помињати. Али, ко ће ријеч Божију свезати? Ко ће зауставити ријеч Светог Владике Николаја која је баш у оно вријеме када су комунисти мислили да су завршили све, почела да обнавља душу нашег народа.
Митрополит је подсетио на ријечи Светог Митрополита Јоаникија Липовца, који је прорекао шта ће се дешавати са Црквом и народом, уколико комунисти дођу на власт.
– Већ 1943. године, када се још није знало на коју ће то страну све превагнути, говорио је: ”Ако комунисти побиједе, и завладају и успоставе своју власт, убиће душу нашем народу. Цркве ће затворити, свештенике мучити, прогонити, убијати, вјеронауку из школа избацити, крсну свијећу угасити, наше обичаје погазити. Нажалост, тако се и догодило, онако како је прорекао Митрополит Јоаникије и на његову жалост велику, као архипастира честитога, милоснога срца, који је сав био предан своме народу и томе да не огријеши своју свету душу. Има једно предање када је одступао са војском Павла Ђуришића, ишао је у мантији и пошто је стално био с војницима гледао је да његова мантија негдје не дотакне оружје, јер то је оружје намјењено за убијање, а он се молио Богу да буде што мање братскога крвопролића.
Владика је казао да је Павле Ђуришић, чије се јунаштво може поредити са јунаштвом Павла Орловића, на Лијевче Пољу где је нападнут од удружених непријатељских снага доживео пораз, али привремени пораз, те да је изгубио цвет своје војске.
– Изгубио је добар дио војске, највећи и најљепши јунаци који се могу упоредити са Милошем Обилићем, Косанчић Иваном, Топлицом Миланом, баш овдје, у мјесту које се зове Разбој, а крваво разбојиште наше траје вјековима, од Косова Поља крвавога и од оне Косовке дјевојке која иде по разбоју млада, и тражи јунаке да им ране опере и да их нахрани хљебом бијелијем и напоји вином црвенијем. Један од јунака који се по своме јунаштву може упоредити са Павлом Орловићем је и Павле Ђуришић. А какав је био тек Милорад Поповић, који је погинуо на Лијевче Пољу у одсудној бици. Какав је био свештеник Радојица Перишић и какви су били остали јунаци, војвода Петар Баћовић и не само високи официри, него сви ти прекаљени борци и витезови.
Скренуо је пажњу на тежак положај у којем се нашао велики јунак Павле Ђуришић, који у том тренутку са једне стране има народ, нејач, болеснике и рањенике које води са собом и чије животе штити, а са друге стране Секулу Дрљевића, с којим треба да преговара.
– Сва мука народна пала је на његова плећа, па је морао преговарати и са злогласним Секулом Дрљевићем. Издаде га. Секула Дрљевић је таквог јунака преластио, да приступи преговорима, јер није било другачијег начина да се Павле савлада. Борио би се он колико је год био већ одсјечених крила и поред толико губитака своје војске, али мислио је да по сваку цијену спаси народ, нејач, жене, дјецу и старце који су са њим кренули. Заробљен је на превару и негдје од Старе Градишке до Јасеновца, није отприлике стигао до Јасеновца, да ли је на скели убијен, да ли је спаљен у усташком крематоријуму, како је завршио не зна се, нити ће се знати.
Владика је нагласио да је потребно и даље радити на прикупљању имена свих страдалника, да би смо, како је рекао ”дошли до покајања”, а посебно страдалнике ”злогласних јама у Црној Гори”.
– Ми кад вршимо ове помене не призивамо, не дао Бог никакву освету. Сјећамо се само њихових страдања.Морамо то истаћи и помињати. Морамо њихова имена прикупљати. Доста се урадило на том плану, али сигурно нису сва имена страдалника пописана. У том погледу гледали смо да прикупимо и сва имена пострадалих и од окупатора и од комуниста, а наравно, било је злочина које су учинили и четници. Заступам ту идеју и ту мисао да све жртве треба пописати, све злочине, да бисмо дошли до покајања. Нарочито злогласне јаме по Црној Гори, дијелом и по Херцеговини. Знамо за усташке јаме од Јадовна па до Пребиловаца, Корићке јаме, али било је и комунистичких јама доста и премного.
Митрополит је на крају још једном заблагодарио свима на подршци, те поручио да је Разбој мјесто које нас подсјећа на сва наша разбојишта и страдања.
– Захваљујем од свег срца Високопреосвећеном владици Јефрему, Преосвећеном Владици Сави, владици Јовану, потпредсједнику Владе Црне Горе господину Будимиру Алексићу, као и овдје присутноме господину др Срђи Трифковићу, који је осмислио ово наше обиљежавање…
„Праштамо, али не заборављамо!“ – закључио је Митрополит Јоаникије.
ФОТО: Историјски приказ: «Српско страдање на Лијевча Пољу, 80 година касније: узроци, последице, сећање»
