ЈОВАН ДУЧИЋ

Јован Дучић (Хрупјела код Требиња, 15/27. јун 1873 — Гери, Индијана, 7. април 1943), српски песник, књижевник, правник, дипломата, први амбасадор у историји југословенске дипломатије и академик. Сматра се за једног од најзначајнијих српских песника.

Биографија

Историчари српске књижевности су се одувек спорили око датума његовог рођења, али према последњим откривеним подацима из Протокола православне школе у Требињу, рођен је 15/27. јуна 1873. године,¹⁾ у трговачкој породици, од мајке Јованке (рођ. Владисављевић) и оца Андрије. Отац му је умро већ 1875. године у Дубровнику, од последица рањавања у Херцеговачкој буни. Две године касније, по окончању буне, са мајком се вратио у Требиње.²⁾

Школовање

У Требињу је завршио основну школу, а затим се са мајком 1884. преселио у Мостар, код полубрата Ристе Глоговца, имућног трговца, у чијој је радњи Дучић радио као помоћник, док је истовремено похађао трогодишњу трговачку школу.³⁾

Прва песма Самохрана мајка објављена му је 1886. годину у „Голубу”, часопису за српску омладину из Сомбора. У истом листу наредне године су објављене још четири његове песме, као и једна Змајевом часопису „Невен”. Убрзо је у оба листа постао стални сарадник. После завршене трговачке школе, из Требиња се преселио у Сарајево и 1888. уписао учитељску школу, коју је 1891. наставио у Сомбору.⁴⁾ Учитељски испит је положио 1893. године у Сомбору.⁵⁾

Учитељ

Током школске 1893/94. године у Бијељини је радио као учитељ. Радећи у Бијељини, по налогу котарског предстојника Чернија, претресен му је стан и том приликом су у рукопису пронађене две песме патриотског садржаја: Ој Босно и Отаџбина, због чега су га земаљске власти у Сарајеву, у јуну 1894. отпустиле из државне службе и забраниле обављање учитељског посла у српским основним школама, на територији целе Босне и Херцеговине. Лето је провео у Мостару, без посла, а затим су земаљске власти преиначиле своју одлуку и поставиле га за наставника у српској основној школи при манастиру Житомислићу, а касније за учитеља у Мостару.⁶⁾ У Мостару, осим што је радио као учитељ био је сарадник и уредник књижевног листа „Зора”, чији је идејни творац био Светозар Ћоровић. Сарадници овог листа су били група тада младих и талентованих песника и писаца, као што су Алекса Шантић, Осман Ђикић, Атанасије Шола, Авдо Карабеговић.

Студије у Женеви

Средином 1899. отишао је у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет. Тамо је изабран за председника удружења наших студената у Швајцарској.⁷⁾ Једно време је боравио у Паризу, где се упознао са упознао и спријатељио са Миланом Ракићем и читајући песме, не знајући да су његове, похвалио га и на индиректан начин га охрабрио да пише песме.⁸⁾

Прву збирку Пјесме су му у априлу 1901. уредиле и објавиле колеге из „Зоре”. Дучић је за ту збирку одабрао 93 песме, од укупно 212, које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у свега педесет нумерисаних примерака, на нарочитој хартији.⁹⁾

Одликован је Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904.¹⁰⁾

Како су његове материјалне могућности биле врло скромне, за школовање је добијао помоћ од пријатеља, а од српске владе стипендију. Дипломирао је октобра 1906,¹¹⁾ на друштвеним наукама.¹²⁾

Чиновник

Преко познанстава и пријатељства са угледним људима, већ афирмисан као песник, покушавао је да добије запослење у Министарству иностраних дела. Због његове упорности и захваљујући помоћи Јована Скерлића и Слободана Јовановића,¹³⁾ успео је да се запосли као чиновник, јануара 1907. у Министарству иностраних послова Краљевине Србије. Најпре је радио као писар.¹⁴⁾ Био је у обавези да иде у Босну и Херцеговину и да тамо ради по инструкцијама о „заступању државних интереса”.¹⁵⁾

Сарадник „Политике“

Када га је због штедње буџета Министарство иностраних дела 1908. привремено отпустило и он остао без посла, његов пријатељ Коста Кумануди га је препоручио власницима „Политике”, Дарку и Владиславу Рибникару. Поверено му је уређивање књижевне хронике. У „Политици” је остао упамћен када је као песник и патриота, објавио проглас Београђани, отаџбина је у опасности! (23. септембра./6. октобра 1908), позивајући грађане на велики народни митинг,¹⁶⁾ пoводом најаве Аустроугарске да ће прогласити анексију Босне и Херцеговине. За време демонстрација, заједно са Браниславом Нушићем се уписао у добровољце.¹⁷⁾

Српска влада га је на јесен 1908. послала у Рим,¹⁸⁾ као свог агента.¹⁹⁾ са задатком да ради на пропаганди против анексије. У том циљу, у Риму је написао и објавио брошуру под називом Анексија Босне и Херцеговине и српско питање (итал. Annessione della Bosnia e dell Erzegovina e la questione Serba), која је уручена посланицима италијанског парламента, уочи расправе о том питању, с надом да ће се солидарисати са Србијом и изјаснити против анексије.²⁰⁾

Дипломатска каријера

Указом краља Петра I Карађорђевића почетком 1910. започео је дипломатску каријеру, као аташе.²¹⁾ Најпре је постављен у Цариграду,²²⁾ а врло брзо затим у Софију, поред посланика Светислава Симића, а потом Мирослава Спалајковића.²³⁾

У књизи Антологија новије српске лирике, аутора Богдана Поповића, професора упоредне књижевности на Београдском универзитету, коју је 1911. објавила Матица хрватска у Загребу, Дучић је био најзаступљенији песник са чак 28 песама.²⁴⁾

Како је изразио жељу да буде дипломата у Риму, у јуну 1912. постављен је за секретара²⁵⁾ пете класе²⁶⁾ посланства и на тој функцији је остао до 1914. У том периоду је покушавао да поправи однос италијанске јавности према Србији, који је у време Првог и посебно Другог балканског рата био врло рђав. Пошло му је за руком да разговара са бугарским послаником у Риму, који није желео да контактира са српским отправником послова Љубомиром Михаиловићем. У Риму се упознао и разговарао је са многим дипломатама. Био је упознат са ситуацијом на Балкану и политиком појединих земаља према Србији, такође и око српско-ватиканског конкордата из 1914. и дефинитивним упутствима за преговоре које је водио Лујо Бакотић, српски посланик при Светој столици.²⁷⁾

Почетком јуна 1914. именован је за секретара четврте класе у посланству у Атини,²⁸⁾ где је провео 4 године. У то време шеф српске мисије је био посланик Живојин Балугџић. У Атини је 1916. први пут срео регента Александра Карађорђевића, а у јесен 1917. са њим је обилазио Солунски фронт. Радећи као секретар посланства разговарао је са многим дипломатама у Атини и о томе обавештавао српску владу на Крфу.²⁹⁾

Указом Александра Карађорђевића, почетком јула 1918. премештен је у Посланство Краљевине Србије у Мадриду. Оно је почетком децембра 1918. преименовано у Посланство Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За то време, његов шеф је био посланик и краљев секретар, Драгомир Јанковић. У Мадриду је радио до октобра 1922.³⁰⁾ Тамо је најпре био у својству секретара прве класе,³¹⁾ а затим је стекао и више звање, постао је саветник посланстава. Месец дана касније је пребачен за саветника у Атину, а од 1. септембра 1923. радио је као отправник послова.³²⁾

Октобра 1924. именован је за сталног делегата код Лиге народа у Женеви.³³⁾ По угледу на друге земље, од Министарства иностраних дела је тражио да се у Женеви успостави посебан биро и обезбеде финансијска средства за његово функционисање, али му то није одобрено. По његовом мишљењу положај краљевине, као и учинак дотадашњег делегата у Друштву народа су били неповољни, о чему је упознао министра иностраних послова. Није дуго остао делегат, јер је врло брзо затим избила афера, због које је повучен са функције већ у августу 1925.³⁴

Одмах по повлачењу из Женеве, августа 1925. краљевим указом је постављен за генералног конзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Каиру, где је допутовао тек марта наредне године. По његовом доласку, уместо Генералног конзулата је отворено Посланство, а он је постављен за отправника послова, односно шефа дипломатске мисије.³⁵⁾ У Каиру је започео са писањем Блага цара Радована.³⁶⁾ Наредне године, боравећи на одмору у Београду, као епилог претходне афере у Женеви, физички је напао Милутина Јовановића, у кабинету помоћника министра иностраних послова, па су обојица суспендовани,³⁷⁾ а Дучић је и пензионисан. После пензионисања је време проводио са бројним пријатељима, писао за „Политику”, држао говоре на скуповима о значају Босне и Херцеговине у прошлости и припремао Сабрана дела за штампу.³⁸⁾

Након две године суспензије, за њега је тражен агреман за место посланика при Светој столици, али из Ватикана није дата сагласност. Онда је краљевим указом, крајем децембра 1929. постављен за отправника послова Посланства Краљевине Југославије у Каиру, где је провео две године. Југославија је у то време покушавала да успостави добре, највише трговинске односе са Египтом.³⁹⁾

Затим је 1932. постављен за изванредног посланика и опуномоћеног министра у Будимпешти. У Мађарску је стигао баш у време када је тамошњој штампи вођена кампања против Југославије, а Мађарска је била тоталитарна држава која је тежила ревизији мировних уговора. У таквим околностима Дучићу није било лако да успостави добросуседске односе. У Будимпешти је провео више од годину дана, а онда је августа 1933. по сопственој жељи поново отишао у Рим, као посланик и опуномоћени министар, уместо Милана Ракића, који је на истом месту провео претходне 4 године.⁴⁰⁾ У Италији је провео четири тешке године, за које је сматрао да су били врхунац његове дипломатске каријере, имајући у виду лоше односе двеју држава. Управо у том периоду Мусолинијев режим је угрожавао темеље Краљевине Југославије, инструирајући и помажући усташку емиграцију, мађарски и бугарски ревизионизам и стварање Велике Албаније. Успео је са италијанским министром иностраних послова, грофом Галеацом Ћаном да припреми преговоре између две земље, и они су као резултат дали споразум Стојадиновић–Ћано склопљен 25. марта 1937. у Београду. Очекивао је да ће му после тога бити продужена мисија у Риму, али је почетком јуна 1937. постављен за изванредног посланика и опуномоћеног министра у Букурешту. Румунија је представљала добросуседску земљу, која је са тадашњом Југославијом била повезана династичким везама. Почетком јануара 1939. постављен је за изванредног и опуномоћеног амбасадора и тако постао први амбасадор у историји југословенске дипломатије.⁴¹⁾

Године 1939. последњи пут је боравио у Требињу, приликом освећења темеља нове гимназије и споменика херојима палим у Првом светском рату.⁴²⁾

Други светски рат затекао га је у Мадриду,⁴³⁾ где се од краја маја 1940.⁴⁴⁾ налазио на месту краљевско-министарског посланика.⁴⁵⁾ Пошто је још средином новембра 1940. акредитован код португалске владе, а свестан развоја догађаја и извесности да ће Франко у Шпанији признати такозвану НДХ, крајем јула 1941. отишао је за Лисабон.⁴⁶⁾ Затим се на кратко вратио у Мадрид да спакује преостали део збирке књига, слика и других колекционарских предмета.⁴⁷⁾ Августа 1941. прешао је да живи код свог рођака Михаила Дучића, у град Гери, на обали Мичигенског језера у САД.⁴⁸⁾ Тиме је завршена његова дипломатска каријера, која је трајала више од 30 година. Као дипломата је радио у девет, а од тога је био шеф у 6 држава и учествовао у укупно 13 мисија. Као модерни писац, песник и дипломата је уживао велики углед у Европи.⁴⁹⁾

Америка

Боравећи у САД, писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке. Погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима, које је вршила хрватска усташка власт. Редовно је писао чланке за „Американски Србобран”. Године 1942. серија политичких текстова, која је излазила у „Американском Србобрану”, затим је изашла у облику мањих књига: Др Влатко Мачек и Југославија објављена је у Питсбургу, а Федерализам или централизам. Истина о «спорном питању» у бившој Југославији и Југословенска идеологија – Истина о «југославизму» објављени су у Чикагу.

„Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милијона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.”⁵⁰⁾

Касније су ове књижице обједињене под насловом Верујем у бога и српство. Са својим рођаком Михаилом је био идејни обнављач „Српске народне одбране”, организације српске дијаспоре, коју је још 1914. основао Михајло Пупин. Организација је обновљена 13. новембра 1941. године у Чикагу и у њеном раду је учествовао све до смрти.

Академик

За дописног члана Српске краљевске академије (Академије уметности) изабран је 18. фебруара 1924, а 16. фебруара 1931. за правог члана (Академије уметности). Са приступном беседом „O Иву Војновићу“ проглашен је академиком 7. марта 1939. године.⁵¹⁾⁵²⁾

Године 1929. постао је почасни члан Друштва румунских књижевника.⁵³⁾

Смрт и сахрана

Разболео се 1. априла 1943. године од шпанске грознице. Болест се брзо ширила, па је добио запаљење плућа, а затим су настале компликације са срцем.⁵⁴⁾ Умро је 7. априла 1943. године, и сахрањен три дана касније у Герију, по српском православном обичају. Приликом сахране положена му је на груди Лирика, његово последње дело, које је објављено истог дана, али он није дочекао да га види одштампано. Лирика је збирка до тада неодштампаних песама из циклуса Вечерње песме у оквиру прве књиге његових Сабраних дела. Веома је ретка књига и у јавности су позната свега два њена примерка: један у фонду библиотеке Српске академије наука и уметности, а други у Библиотеци града Београда.⁵⁵⁾⁵⁶⁾

Његови земни остаци су 13. септембра исте године⁵⁷⁾⁵⁸⁾ пребачени у порту српског манастира Свети Сава у Либертивилу.⁵⁹⁾ Шездесетих година 20. века, група српских интелектуалаца покушала је да испуни песникову жељу и његове земне остатке врати у Требиње, али се то није догодило, све до октобра 2000.⁶⁰⁾ Приликом ексхумације, коју је снимила камера ТВ Београд, према речима присутних, Дучићево тело је било смештено у три ковчега: један гвоздени и два бакарна и налазило се у потпуно очуваном стању, а на његовим грудима лежала је неоштећена и помало влажна Лирика.⁶¹⁾

Његов гроб се сада налази у цркви Благовјештења, у Херцеговачкој Грачаници, трећој реплици Грачанице са Косова. Ради се о српској православној цркви, изграђеној на брду Црквини у источном делу Требиња, одакле се шири видик на град, реку Требишњицу и мостове.⁶²⁾ Црква је изграђенима средствима које је обезбедио добротвор Бранко Тупањац из Чикага, а пројектовао је архитекта Предраг Ристић. Уз цркву се налазе конак и звоник.⁶³⁾

Дела

Његов песнички рад се временом мењао. После 1903. напустио је једанаестерац и осим кратких стихова, на које је прешао 1918. године, до краја је писао једино у дванаестерцу,⁶⁴⁾ у коме је синтаксу и мелодију довео до савршенства.⁶⁵⁾ Једну књигу песама објавила му је Српска књижевна задруга 1908, а другу у ограниченом издању је штампао 1912. У „Српском књижевном гласнику” и „Чурчићевом алманаху” је објавио неколико књижевних расправа и литералних есеја, песничка писма из Швајцарске, Шпаније и других места.⁶⁶⁾ Свој књижевни опус уобличио је у Сабраним делима.⁶⁷⁾

• „Самохрана мајка“, „Голуб“, Сомбор (1886)⁶⁸⁾
• „Пјесме“, „Зора“, Мостар (1901)⁶⁹⁾
• „Песме“, Српска књижевна задруга, Београд (1908)⁷⁰⁾
• „Сабрана дела“ (1929—1932)⁷¹⁾
  • „Књига прва. Песме сунца“, Београд (1929)⁷²⁾
  • „Књига друга. Песме љубави и смрти“, Београд (1929)⁷³⁾
  • „Књига трећа. Царски сонети“, Београд (1929)⁷⁴⁾
  • „Књига четврта. Плаве легенде“, Београд (1930)⁷⁵⁾
  • „Књига пета. Градови и химере“, путописи, Београд (1930)⁷⁶⁾
  • „Књига шеста. Благо цара Радована“, размишљања писца, Београд (1932)⁷⁷⁾
  • „Књига седма, осма и девета. Стаза поред пута. Моји сапутници. Јутра са Леутара. Речи о човеку“, објављене постхумно у Чикагу (1951)⁷⁸⁾
• „Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I гроф Сава Владиславић“, Питсбург (1942)⁷⁹⁾
• „Лирика“, Питсбург (1943)⁸⁰⁾

Одабрани стихови

Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,
сва река крвава од вечерњег жара;
још подмукли пожар као да избија
иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
воденички точак промукнутим гласом;
дим и пламен ждеру небо које букти,
а водено цвеће спава над таласом….

Песма жени

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека —
јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
твоја сен и ехо буду све што сећа…

Аве Сербиа

…
Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак на небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца…

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
на пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
чек’о да донесу туђи бајонети,
по горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце…

Литература

• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 80-81
• З. Радисављевић, Неиспуњена жеља Јована Дучића, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 10. 4. 2011.
• Срђан В. Стојанчев, Јован А. Дучић, кнез српске поезије, 70 година од смрти, Српско библиографско друштво, Београд, 2013.
• Жељко Вучковић и Ирена Капичић, Јован Дучић : (1871-1943) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 1996, стр. 3
• Херцеговачка Грачаница, Епархија захумско-херцеговачка и приморска
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 597
• Јован Дучић, Београђани, Отаџбина је у опасности!, Политика, број 1683, уредник Владислав Рибникар, Београд, 23. 9. 1908, стр. 1
• Миладин Милошевић, Душан Јончић, Јован Дучић у дипломатији, уредник Миладин Милошевић, Архив Југославије, Београд, 2012, стр. насловна, 104, ИСБН 978-86-80099-40-8
• Јован Дућић, Југословенска идеологија Истина o ‹југославизму›, Централни Одбор Српске Народне Одбране у Америци – Пројекат Растко, Чикаго, 1942.
• Група аутора, Милан Ракић и модерно песништво – зборник радова, уредник Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност Учитељски факултет, Београд, 2007, ИСБН 978-86-7095-119-8
• Ксенија Светличић, Милан Ракић : (1876-1938) : каталог изложбе, уредник Миро Вуксановић, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2001.
• Алманах хрватских и српских песника и приповедача, Загреб, 1910
• Летопис Матице српске. Нови Сад 371 (1953) 151–156 (Ж. П. Јовановић).
• Лексикон писаца Југославије, Нови Сад.

Спољне везе

• Краћа биографија на сајту САНУ

Jovan Ducic

¹⁾ 

Помињу се: 5. фебруар 1871, затим 15. јуни или 5. фебруар 1871. и 15. јун 1872.

²⁾ , ³⁾ , ⁴⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 5

⁵⁾ , ⁶⁾ , ⁷⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 6

⁸⁾ 

Ксенија Светличић, 2001, стр. 3

⁹⁾ , ¹²⁾ , ¹⁴⁾ , ¹⁹⁾ , ²²⁾ , ²⁴⁾ , ²⁶⁾ , ²⁸⁾ , ³¹⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 7

¹⁰⁾ , ¹⁸⁾ , ²⁰⁾ , ²¹⁾ , ²³⁾ , ²⁵⁾ , ²⁷⁾ , ²⁹⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 6

¹¹⁾ , ¹³⁾ , ¹⁵⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 5

¹⁶⁾ 

Јован Дучић, 23. 9. 1908, стр. 1

¹⁷⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 15

³⁰⁾ , ³²⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 7

³³⁾ , ⁶⁶⁾ , ⁷¹⁾ 

Вељко Петровић, 1925, стр. 597

³⁴⁾ , ⁴¹⁾ , ⁴⁴⁾ , ⁴⁶⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 9

³⁵⁾ , ³⁷⁾ , ³⁹⁾ , ⁴⁰⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 8

³⁶⁾ , ³⁸⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 8

⁴²⁾ , ⁵³⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 9

⁴³⁾ , ⁴⁵⁾ , ⁵⁹⁾ , ⁶¹⁾ , ⁶³⁾ 

З. Радисављевић, 10. 4. 2011.

⁴⁷⁾ , ⁵⁵⁾ , ⁵⁷⁾ , ⁶⁰⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 10

⁴⁸⁾ , ⁵⁸⁾ , ⁶⁷⁾ 

Жељко Вучковић и Ирена Капичић, 1996, стр. 4

⁴⁹⁾ 

Миладин Милошевић, Душан Јончић, 2012, стр. 11

⁵⁰⁾ 

Јован Дучић, 1942.

⁵¹⁾ 

СКА Год. 47 (1938) 145, 191–194

⁵²⁾ 

Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 80

⁵⁴⁾ , ⁵⁶⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 34

⁶²⁾ 

Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Херцеговачка Грачаница

⁶⁴⁾ 

Група аутора, 2007, стр. 12

⁶⁵⁾ 

група аутора, 2007, стр. 13

⁶⁸⁾ , ⁶⁹⁾ , ⁷⁰⁾ 

Жељко Вучковић и Ирена Капичић, 1996, стр. 9

⁷²⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 37

⁷³⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 22

⁷⁴⁾ , ⁷⁵⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 23

⁷⁶⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 25

⁷⁷⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 27

⁷⁸⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 29

⁷⁹⁾ , ⁸⁰⁾ 

Срђан В. Стојанчев, 2013, стр. 33