Љубомир Марић рођен је јануара 1878. у селу Галовићи код Косјерића у породици земљорадника, од оца Мирка и мајке Анице. Љубомир је имао брата Растимира и сестру Зорку. Основну школу, код учитеља Глигорија Јовановића, завршио је у Косјерићу, а шест разреда гимназије у Ваљеву, потом је ступио у Нижу школу војне гимназије у Београду. По завршетку Војне гимназије, уписује Вишу војну академију у Београду. Прву војну службу у пешадији, добио је у Чачку. Оженио се Љубицом, кћерком генерала Павла Бошковића. Љубица и Љубомир имали су четворо деце: кћерке Веру и Радмилу и синове Војислава и Александра.
Војна каријера, ратови
Блистава војна каријера Љубомира Марића текла је врло брзо. Из пешадије је 1909. преведен у генералштабну струку, као капетан прве класе, а након три године, Марић одлази на усавршавање у Француску, Орлен, код Париза, одакле се због објаве рата Турске Србији, враћа преко Беча у земљу са лажним пасошем. У Првом балканском рату био је помоћник начелника штаба Моравске дивизије, а у Другом , начелник је штаба исте јединице. После балканских ратова добио је прекоманду у Македонију, у Штип, на дужност начелника штаба Брегалничке дивизијске области. Тамо сели и своју породицу која се због ратних прилика повлачи у Велес, а потом у Битољ, а затим, када се Љубомир са војском повукао преко Албаније, његова породица, пратећи српску војску преко Ђевђелије, избегла је у Грчку. Убрзо се враћа поново у Ђевђелију, а затим у Солун, одакле у марту 1916. креће на пут ка Француској.
Током Првог светског рата, Марић је био начелник Штаба Брегалничке дивизије Првог позива и начелник Оперативног одељења Врховне команде, односно шеф за израду наређења. Непосредно пред пробој Солунског фронта, постављен је за начелника штаба Дринске дивизије. После пробоја Солунског фронта, приликом напредовања српске војске, обишао је своју кућу у Штипу, од које је остало само згариште, записао је сам Љубомир у меомарима: ”На кућном прагу затекао сам пса Бубија који је чувао уништени дом, понео сам га са собом, али је пас после неколико дана угинуо…”
Послератна каријера
Наређењем Врховне команде, Марић је постављен за команданта Корушког одреда у Даровској дивизијскоj области у Словенији, где је командовао до јула 1919. Као командант Корушког одреда, заузео је Плиберк Дравоград, Грифен, Великовце и Целовец. По завршетку Првог светског рата, средином 1920. постављен је на дужност начелника генералштаба Друге армијске области у Сарајеву и ту остаје све до 1929. године. Упоредо он је и професор војне стратегије у Нижој школи војне академије. Ускоро добија прекоманду у Загреб, на дужност команданта Четврте армијске области, а крајем 1930. унапређен је у чин армијског генерала. На редовном годишњем оцењивању рада старешина, Марић је високо оцењен од стране претпостављених”. За начелника Главног генералштаба у Београду постављен је 1935. а после убиства краља Александра Карађорђевића у Марсеју, по договору кнеза Павла и председника Владе Милана Стојадиновића, Љубомир Марић постављен је за министра војске и морнарице Краљевине Југославије. На тој функцији је био нешто више од годину дана, када је пензионисан и преведен као официр у резервни састав војске.
За ратне заслуге Марић је одликован са три Карађорђеве звезде. За учешће у оба балканска рата и Првом рату добио је укупно 23 домаћа одликовања и 15 страних: француских, руских, енглеских, чехословачких, румунских, грчких, пољских и белгијских.
Генерал Марић, писац
По ослобођењу Србије 1918. Марићева супруга Љубица са децом, враћа се преко Средоземља у Београд. Заједно ас супругом и децом генерал Марић као пензионер, живео је у Београду и Буковичкој Бањи код Аранђеловца. Умро је августа 1960. у Буковичкој Бањи, где је и сахрањен. Док је био активан официр Марић је пуно писао. Објавио је више радова, највише у часопису ”Ратник”. Написао је шест књига, највише о операцијама Моравске дивизије другог позива 1912. затим Брегалничке дивизије 1915 и 1916, писао је и о командовању у Корушком одреду. Војни теоретичари кажу, најважније књиге су му : “Стратегија”, написана 1915. и ”Основи стратегије”, коју је написао 1928.
Генерал Марић, поред војног штива, писао је и мемоаре под називом, “Ко сам и шта сам био”. У њима дневнички и аналитички описује свој живот од детињства у родном косјерићком селу Галовићи, преко школовања, ратовања, обављања командних дужности, до министра војног. Како је сам напоменуо, мемоари су писани по сећању, уз констатацију да су пропале забелешке за време бугарске најезде у Велесу 1915. Писање мемоара привео је крају 1920. али су остале бројне белешке на основу којих је Удружење потомака ратника 1912- 1918. у Косјерићу у сарадњи са Историјским музејом Србије, 2012. објавило књигу “Мемоари генерала и министра Љубомира Марића”. Ова књига, оценили су историчари, је од изузетног значаја за историографију Србије, а посебна заслуга припада председнику поменутог удружења, Драгану Вујићу, који је такође заслужан за подизање спомен-обележја армијском генералу Љубомиру Марићу, које је постављено испред Дома Културе у Косјерићу 2010. године, а од тада и Удружење потомака ратника, носи име Љубомира Марића.
Председник Удружења Драган Вујић нам је испричао и следеће: “Пре израде и постављања бисте генералу Марићу, организовали смо изложбу у Народној библиотеци у Косјерићу, повод је била и деведесета годишњица пробоја Солунског фронта. За изложбу смо употребили материјал који смо нашли у селу Галовићи, засеоку Гајеви, у већ оронулој кући у коју се удала генералова сестра Зорка. Пронађен је сандук за одлагање ствари у коме су биле бројне фотографије генерала и његове породице, фотографије сусрета са страним државницима, са министром ваздухопловства Француске… заједно са Народним музејом у Ужицу смо сав материјал преко изложбе, показали генераловим земљацима. Сећам се, изложба је била врло посећена”, рекао нам је Вујић, подсећајући да није само генерал доста писао, писали су и о њему доста. У књизи “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918”, аутора Милорада Радојичића, може се наћи много података о Марићевој војној каријери, а у књизи “Витезови црногорског среза”, Милијан Деспотовић, писац и публициста из Пожеге, прати живот генерала Марића од рођења у Косјерићу, до смрти у Буковичкој Бањи.
Мемоари генерала и министра Љубомира Марића
‘’Мемоари генерала и министра Љубомира Марића’’, аутора Душице Бојић, је књига која је изашла постхумно 2012. Кажу издавачи, наишла је на велико интересовање не само публике из Косјерића и околине и многих историчара, већ и читалаца који воле историографску грађу Србије. Књига има преко 400 страна и у првом делу истражен је историјат породичних веза генерала Марића са породицама Јовановић, Бошковић, Марић, Баћ, Мишковић, Новаковић и Прибићевић. То су породице у којима су рођене бројне знамените личности, међу којима су се посебно, поред генерала Марића, истакла још двојица виђених генерала, Милутин Јовановић, Павле Бошковић.
‘’Моје успомене’’
У прилозима књизи су ‘’Подаци војном одсеку Аранђеловац’’, „Случај Марић-Рашовић’’, којим се расветљава разлог због кога је генерал Марић дао оставку на место министра.
Урађен је родослов породице Марић од почетка 19. века до данас, објављена је оригинална преписка Марића са др Миланом Стојадиновићем кроз коју се осликава чврст карактер министра војске ,а на крају књиге представљена су одликовања, медаље и еполете генерала.
Марићи у Галовићима
Бележи се и једна занимљивост о породици Марић у косјерићком селу Галовићи у коме је рођен генерал. Кажу, Марићи у Галовићима воде порекло од удовице Марије која се у ово село доселила из ваљевског села Крчмари, пре око 300 година. Са собом је довела сина Милована, и она се касније преудала за Илију Спасојевића. Син Милован се оженио Маријом, кћерком Јеше Ристовића из Галовића, и основао род Маријића, односно Марића, а они су добили презиме по удовици Марији. Генерал Љубомир Марић је директни потомак Миловановог сина Николе, односно његовог сина Маринка, оца Љубомира Марића. У ратовима 1912-1918. из Галовића је погинуло или умрло 54 борца, а са Солунског фронта вратило се 17 бораца. Из фамилије Марић једино се вратио генерал Љубомир, а погинули су Милош, Радисав и Илија Марић.
Косјерићки крај поноси се именом и делом генерала Марића
А да се косјерићки крај поноси именом и делом генерала и министра војног Марића, говори и установљена награда “Генерал Марић“. Награду је установило Удружење потомака ратника, а прва додела била је прошле године у новембру. Добитници су били дугогодишњи председник тог удружења Драган Вујић из Косјерића и књижевник и публициста Милијан Деспотовић. Вујић је награду добио за успешан рад у неговању сећања на балканске и Први рат, кроз организоване походе знаменитим местима, обнову крајпуташа у косјерићком крају и издавачку делатност у оквиру које је објављено девет књига и 12 бројева часописа “Наш траг”. Деспотовић је награду “Генерал Марић” добио за књижевни рад посвећен сећању на јунаке Великог рата из косјерићког и пожешког краја, посебно за књигу “Витезови црногорског среза”. Деспотовић је аутор бројних књига из ове области, али и књиге „Учитељ брани мост“ о подвигу пожешког учитеља Миладина Миша Зарића да сачува Савски мост, исти онај мост за који се група упорних Београђана месецима бори да се не сруши у налету “великих урбанистичких подухвата” у Београду. Установљена награда “Љубомир Марић” духовна је спона са ратницима пред којима косјерићки крај стоји поклонички и захвално», рекао је Деспотовић примајући награду прошлог новембра.
