„Побегао сам са Војне границе зато што су цареви те земље хтели да ме помађаре; из Прага сам побегао јер сам се противио аустријском германизму; побећи ћу и из Делавер Ситија, ако се од мене очекује да одбацим своје српске назоре и постанем Американац.
Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик.
Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот“.
Михајло Пупин
Михајла Идворског Пупина препознајемо као светског научника и изумитеља, професора Колумбија универзитета, али и као успешног политичког радника, најбољег лобисту кога је Србија икада имала, хуманисту и мецену, писца и оца идеализма у америчкој науци, који је извршио немерљив утицај на стварање најзначајнијих институција науке у Сједињеним Америчким Државама.
За себе је говорио да је по рођењу Србин, a по знању Американац.
Животни пут који је Михајло Пупин прешао од Идвора до највећих научних признања и почасти, узбудљив је као и његово научно наслеђе. Пулицерову награду добио је за своју аутобиографију, која нимало случајно носи назив Са пашњака go научењака. Пупин је био први Србин који је добио ово значајно признање. Ко жели да се упозна са Михајлом Пупином, треба прво да се упозна са овом његовом књигом. Невероватно звучи да су деценијама делови његове аутобиографије били обавезна лектира у америчким школама, а да је књига дељена ђацима у многим земљама, уз напомену да је она најбољи морални образац који треба следити. Одмах по изласку у Америци преведена је на немачки, француски, шпански, шведски, јапански, руски, италијански и друге језике. Пупиновим трудом објављена је и на српском језику, у издању Матице српске 1929. године. Предговор првом издању код нас, написао је Милош Црњански.
Интересантно је да је Црњански сам тражио од Пупина да напише предговор. Многи су желели, а остаје прича да је због Милоша Црњанског Пупин одбио Ивана Ђају. Два великана исту судбину деле када у њихово богато, српско дело погледа комунизам.
Лазар Жарковић, индустријалац и човек кога је Михајло Пупин заволео и прихватио као пријатеља, оставио је својој породици на чување многе лепе и дирљиве приче о Пупиновом животу на имању у Норфолку. Једна од њих, нимало случајно, отвара и овај приказ његовог живота и дела. Пупин је имао обичај да окупља у својој кући богате и угледне Американце, професоре универзитета, научнике, филантропе, у исто време отварајући врата свог дома и Србима који су у потрази за бољим животом прелазили Атлантик и стизали у Америку. Током тих сусрета, често је говорио о великим темама науке и политике тога доба, али и о својој домовини, а посебно о мајци Олимпијади. Остало је упамћено да би сваки пут када спомене мајку Михајло устајао, јер како је говорио, седећи о њој не може да прича. То је остављало снажан утисак на све присутне, који су та казивања често препричавали, па и не чуди што су нам до данас остала многа сведочанства о честом спомињању баш Пупинове мајке као светлог узора храбрости, пожртвованости и љубави.
Пупин је рођен 1854. године у малом банатском селу Идвор. Сам је свом имену додао Идворски, како би га место рођења, макар живео на другој страни света, увек пратило. »Моје родно место је Идвор“, написао је Михајло, »али ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.»
Данас Идвор има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра, када се Пупин родио. Конста и Олимпијада Пупин имали су десеторо деце, али су дечије болести преживели само Михајло и његове три сестре.
У једном америчком часопису почетком XX века, остао је уоквирен Пупинов цитат:
„Изузетни људи могу чинити изузетне ствари, али курс судбине једног народа биће увек вођен не само пролазним напорима једног или чак више изузетних људи неког доба, већ истрајном моћи традиција тог народа.»
Првих 14 година живота Михајло је провео у родној кући, чувајући волове на идворским пашњацима, слушајући предања и приче које су му читав живот остале у живом сећању. У Идвору се први пут загледао и у звездано небо, лежећи на мекој трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.
Те прве године живота биле су довољне да Пупин понесе у свет не само физичку снагу, већ и снагу духа, срчаност и велику вољу које су му помогле да створи једно од најузбудљивијих и највреднијих наслеђа у српској историји.
Речи мајке Олимпијаде – да су знање златне лествице преко којих се иде у небеса; да је знање светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе – знали су сви који су волели и поштовали Пупина. Ове речи памтио је читав живот, па тако и не чуди што је сиромашан момак, без новца, угледа и пријатеља кренуо у свет у потрагу за знањем, успевши да постане, како је то извештавао Вашингтон пост 1935. године (након Пупинове смрти) – једна од најљубазнијих и најшармантнијих личности двадесетог века.
Много чињеница из Пупиновог богатог живота говори о томе са колико се пажње славни научник бринуо о родном месту. Готово невероватно делује његова преписка са идворским парохом Влајком Николином. Како је могуће да је човек уроњен у научне, друштвене, политичке, хуманитарне активности и обавезе, стизао да брине о сађењу дрвећа у порти цркве, о бојењу гвоздене ограде масном бојом, о свим малим трошковима који су омогућавали пристојан свакодневни живот његовог родног места. У једном од писма пароху, Пупин не заборавља ни крст на цркви:
„Мило ми је да г. Хорват мисли да је вишак суме коју сам Вам послао довољан за позлаћивање крста са златним листовима. Златан лист је много дуготрајнији од бронзирања а и лепше изгледа. Крст на цркви треба да бар кад сунце сија на њега, изгледа као да је у неком пламену, а тај пламен треба да подсећа народ да из цркве дише пламен духовности који је у хришћанској вери.“
Када је три године пред смрт, 1932, Михајло Пупин примао једно од највећих признања у америчкој науци, Џон Фрицову медаљу, започео је свој почасни говор следећим речима:
„Док сам седео овде, слушајући љубазну похвалу, коју је ми је мој добар пријатељ посветио вечерас, нисам могао а да се не присетим неких успомена из мојих дечачких дана. Видео сам, као у визији, позната лица неколико сељана из мог родног села који су били моји школски другари пре више од шездесет година, Замислио сам како седе у првом реду и занесени бриљантношћу ове радосне прилике питају ме: ’Михајло, реци нам који су те свеци и небески анђели водили на твом путу од пашњака нашег маленог села до места части у овој величанственој палати Америчких инжењера?’»
Чак и тада, пред људима који су представљали науку и универзитете Америке, Михајло у сећање призива дечачке дане и родни Идвор.
Када га је већ старог и доста болесног, пријатељ у писму упитао да ли се плаши смрти, Михајло му је одговорио да се смрти не плаши, али да постоји ствар које се плаши – да неће стићи да заврши све што је започео.
Последњи велики Пупинов посао била је изградња Народног дома у Идвору. Он би, како је сам Михајло писао, „био школа у којој би се идворска младеж, па и старији Идворци поучавали неговању воћа и поврћа и у другим пољопривредним пословима“.
Народни дом је за њега био место у наручју цркве и школе. Градио га је до последњег дана свог живота, бринући о сваком детаљу, грађевинским, електричним, грејним инсталацијама, копању бунара и многим другим радовима. Визија коју је имао н данас инспирише и може бити сјајан план за развој локалних заједница. Непуну годину дана после Пупинове смрти задужбина је отворена, али и данас стоји, архитектонски пркосећи Идвору, као подсећање на оно што можемо бити, на оно што је снагом своје упорности, памети и финансијама овај изузетан човек могао да оствари.
Све што је Пупин стекао током живота: знање, богатство, углед, стекао је у Америци, али је свој новац, своје контакте и велики део времена трошио на бригу о домовини. Свој иметак, који је стекао практичним проналасцима велике употребне вредности, оставио је српском народу.
Извор: „Звонари слободе“, Catena Mundi, Београд 2018.
