Милош Д. Миленковић у разговору за „Слободу“ говори о важним променама у Уставу СПЦ у САД. Миленковић је дугогодишњи адвокат, члан Српске православне црквено-школске општине Св. Сава у Кливленду, као и члан многих српских организација
Зна ли се шта је навело три владике из САД да мењају Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку и да региструју епархијску имовину на своје име?
Ово би било одлично питање за владике у САД, јер је разлог само њима познат. Српска јавност је писала о тајним променама које су направљене још 2017. тј. две године пре јулског Сабора 2019. на коме је званично објављено да су се три епархије у САД правно одвојиле од СПЦ за Северну и Јужну Америку. То је учињено без знања и одобрења владика Митрофана и Кирила. Промене су озбиљне и верници у три америчке епархије треба да знају о тим променама. Свети Синод СПЦ је наредио септембра 2019. да се све одредбе са јулског сабора 2019. повуку. То је потврђено на Ванредном сабору у Клирвотеру 29. феб. 2020.
Пише се и говори да су владике из три америчке епархије основали једночлане корпорације и црквену имовину преписали на њих. Колико тих корпорација има и како се те једночлане корпорације разликују од оних на којима је била уписана црквена имовина пре промене?
По писањима стручњака и оних који су се тако представљали, епархијске имовине су регистроване тако да владике имају јединствено право да управљају са њима без ичије контроле. То се махом односи на манастирска имања, али и на све остало што је промењено регистрацијом од 2017. тј. две године пре Сабора. Пример је манастир Нова Марча, који се налази у околини града Кливленда и који је регистрован у држави Охајо са једним јединим директором, који има неограничена права на управљање целокупне имовине, као и на контролисање начина у наслеђивању истог права у будућности. Ово је потпуно законски исправно у држави Охајо, али се поставља питање: Какво неповерење може да проузрокује оваква моћ једног директора, управљача који је себи дао толика овлашћења? У овом случају владика може да обавести Сабор о управљању манастиром Нова Марча, али законски није дужан, и нико не може да га натера да то чини. Кључно је питање да ли је владика добио дозволу од Сабора за ово овлашћење? За то треба да се побрину делегати на будућем Сабору, ако им то буде дозвољено.
Према чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку Устав се може мењати и допуњавати само на редовним и ванредним заседањима Црквеног сабора и то тро-четвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског савета. Да ли су делегати на Сабору у јулу 2019. прихватили најновије промене Устава?
Делегати који су били на Сабору у јулу 2019. имају велике примедбе, јер им је само подељен нови и промењени устав уз објашњење да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ одржан маја 2018. већ примио и одобрио овај нови документ. На тај начин није било ни дискусије ни гласања. Слично је било и 2009. када је тај устав арондацијом наложеном од стране Светог Архијерејског Сабора био и наметнут као начин уједињења двеју страна које су створене расколом 1963. Члан 34. у том уставу не представља праву слику уједињења цркве. Све је почело давног априла 1998. када су две раздвојене стране у цркви имале за задатак да прихвате тај устав. Група која је одржавала Сабор у Либертивилу прихватила је предложени устав гласањем, док је група која је одржавала Сабор у манастиру Нова Грачаница, одбацила тај устав гласањем. Неприхватање тог устава је приказивано на редовно одржаваним годишњим саборима Новограчаничке Митрополије од 1999. па све до 2006. којима је председавао владика Лонгин. Из онда непознатих, а сада објашњивих разлога, сабори за 2007. и 2008. су били одлагани. Владика Лонгин је као администратор СПЦ уживао поверење верника, па су одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2009. (а) да се спроведе арондација и (б) да се владика Лонгион постави за пуноправног епископа средњо-западноамеричког утицале на многе из Новограчаничке Митрополије да прихвате новонасталу ситуацију. Тако је дошло до успостављања односа између две завађене стране, али никада и до прихватања свих одредби устава. Исти осећај је био присутан и код друге стране, али не тако наглашено.
Ко има право да мења Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку и по коме правилу владике могу да одузму делегатима право да гласају на Сабору?
Ово ће питање бити коначно решено изазовима који су направљени и који су довели до Ванредног Сабора у Клирвотеру. Сабор у Клирвотеру није детаљно анализирао појединачне одредбе устава, али је одлучено да Епископски савет за САД одбаци све промене и достави исправке Светом Синоду, а Синод Светом Архијерејском Сабору на разматрање. Такође је одлучено да се све промене морају одмах ставити ван употребе, односно да се сав црквени живот и одредбе у њему врате назад у стање какво је било пре јулског Сабора 2019. Касније смо сазнали да се те одлуке односе и на све промене учињене од 2017. Протопрезвитер-ставрофор др. Велибор Џомић, црквено-правни саветник СПЦ, је детаљно анализирао уредбе новог устава и направио низ замерки у преко четрдесет страница, где је чак замерио и право на аутономију, која је заступљена у уставу. Да ли ће све да се усагласи са потребама у стварању јединства СПЦ не зависи само од владика из САД-а и СПЦ, већ и од циљева оних који су у политичким играма узели слободу да се мешају у наш црквени поредак.
