Кад год се међу Србима носталгичним тоном помене Југославија, а то се још увек догађа, треба се сетити Јасеновца и избегличких колона на аутопуту „Братство-јединство“
Најновија и коначна фаза прогона Срба на територији данашње Хрватске, започета после победе ХДЗ у пролеће 1990, достигла је врхунац пре скоро четврт века. Преко 200.000 њих било је приморано да у једном дану, без игде ичега, напусти вековна огњишта. Трагедија крајишких Срба протекла је уз равнодушност не само тзв. међународне заједнице већ и знатног дела српског политичког и медијског естаблишмента. Најзападнији огранак српског стабла, који је верност својим коренима вазда скупо плаћао, кренуо је путем прогнаника.
Откако је света и века прогонство важи за тежак усуд, један од најтежих који може да задеси човека. Принудно одвајање од родне груде, од дома, породице, пријатеља, сродника и сународника, вазда је сматрано за судбину тек незнатно лакшу од смрти. У старој Атини и Риму, у царској Русији и империјалној Енглеској прогонство у далеке крајеве коришћено је као казна за најтеже преступнике и политичке противнике – често као замена за смртну казну.
Масовно прогонство читавих народа такође није новина, бележи га још Стари завет. Срби су се селили пред навалом Турака ка северу и западу Балкана од почетка османлијског продора. Масовно су горчину избеглиштва искусили крајем 17. века, у Великој сеоби под патријархом Чарнојевићем. Нове српске бежаније уследиле су читавим током 18. Века: селили су се Срби из Турске у Аустрију и Млетке, а по седмогодишњем рату и из Аустрије у Русију, што је овековечио у Сеобама Милош Црњански.
Након што је бољшевичка страховлада 1917-1921. захватила Русију, на стотине хиљада стварних или потенцијалних непријатеља комунизма морало је да спасава главу одласком у свет. За носиоце црвеног терора противник није бивао означен својим делима или мишљењима већ својим класним пореклом и занимањем. С терором који су завели Лењин, Троцки, Стаљин и Ђержински главни мотив избеглица није био политичко убеђење, већ сам физички опстанак.
И та је људска бујица надмашена крајем Другог светског рата сeобама милиона Европљана широм источне половине континента, невиђеним још од времена слома Римске империје. Пољаци из Галиције селили су се у Шлезију и Померанију, Немци из Помераније у Саксонију, а припадници свих тих и многих других народа, често међусобно завађених, грабили су ка Западу, ван домашаја Црвене армије и њених идеолошких истомишљеника.
СРБИ ИЗ КРАЈИНЕ представљали су тада малени део те људске бујице, али је њихова судбина била посебно трагична. За разлику од Немаца прогнаних из крајева источно од Одре и Нисе, они нису били део нације која је тежила крвавој доминацији над другим народима. За разлику од многих Хрвата, Румуна, Словака, Мађара, Украјинаца, Литванаца и других, они се нису ставили у службу поражене стране. Током четири ратне године 1941-1945, не по први пут у својој историји, трпели су ужасе не зато што су нешто скривили, већ зато што су били верни свом имену, вери и прецима. Самим својим постојањем представљали су трн у оку црвеним и црним крвницима.
Ту су чињеницу Срби западно од Дрине болно искусили убрзо после априлског слома 1941. Стотине хиљада њих побијено је у таласу геноцидног терора који су спровеле усташе широм НДХ убрзо по њеном проглашењу. Никаква кротка помирљивост није могла да их спасе. Самим својим идентитетом Срби су били осуђени. Неспутани терор, започет у Херцеговини и Крајини јуна 1941. а убрзо проширен на све крајеве усташке државе, имао је за циљ да се физички уништи што више Срба, а да се преживели заплаше и деморалишу, да побегну у Србију или пређу на католичку веру. За ову трећу могућност усташки режим је могао да се ослони на огромну већину католичког клера и епископата у НДХ.
Суровост и масовност чинили су усташке покоље друкчијим од немачких. Док је у Немачкој „коначно решење“ јеврејског питања спровођено далеко на Истоку, и то од стране мањег броја специјално обучених јединица, усташки терор је био срачунат да што већи број Хрвата и муслимана претвори у саучеснике у убиствима и у деоби опљачкане својине. Терор је настављан и онда кад су њиме угрожавани државни интереси, тј. када су њиме подстакнути масовни устанци Срба. До које мере је истребљење Срба било на врху приоритета НДХ сведочи изјава шефа РАВСИГУР-а Еугена-Диде Кватерника коју је дао 1942. свом школском другу, Мачековом секретару Бранку Пешељу. Кватерник му је рекао: “Без обзира на коначни исход рата, по његовом завршетку више неће бити Срба у Хрватској – и ма ко победио, мораће да се суочи са том чињеницом!”
Комунисти су отворено подржавали усташе почетком 1930-тих. Парадоксално је али истинито: деценију касније, КП Хрватске успела је да се добрим делом наметне жртавама тих истих усташа као предводник. Покривени мистиком руског фактора, комунисти су користили трагедију српског живља, намећући се обезглављеном сељаштву и манипулишући њиме где није више било угледних локалних лидера. Истовремено, међу собом, партијски вођи цинично су констатовали да су усташе обавиле посао за њих ликвидацијом српских првака и интелигенције. Остављени без домаћина чијим су телима пуњене јаме динарског крша, Крајишници су брутално злоупотребљени као топовско месо у грађанском рату који је покренула хрватска експозитура Коминтерне.
НЕОБУЗДАНА СРБОФОБИЈА била је и остала битна одлика хрватског идентитета до данас. Темељ је усташко-ХДЗовске идеологије и сваке државе на њој саздане. Морбидна мржња према Србима у целини, а према Крајишницима посебно, утолико је већа уколико је Срба у Хрватској мање остало. Друкчије не може да буде. По учењу Старчевића, Франка, Павелића и Туђмана, као и њихових савремених наследника, Срби Крајине су један стран, инфериоран народ незнаног порекла који је непозван дошао у Хрватску и одувек био непријатељ Хрвата. Срби су у исто време проглашавани издајницима, отпадницима од хрватства који су „своју домовину“ Хрватску издали страним интересима. Они су истовремено били и незвани уљези, подле издајице, али и наводно бивши Хрвати који су примили православље и тако на превару посрбљени. У оба случаја, опстанка им није било и нема га до данас.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
